Šefovi država sve češće povlače „crvene linije“ – korisno ili kontraproduktivno

Svet 16. jun 202419:05 0 komentara
Vladimir Putin
Tanjug/AP Photo/Alexander Zemlianichenko

Od Bajdena do Putina, od Sija do Netanjahua: Šefovi država sve češće povlače „crvene linije“ kako bi političkim protivnicima pokazali granice. Kakav efekat to ima?

Predsednik SAD Džozef Bajden, govoreći za domaće medije, marta 2024. upozorio je izraelskog premijera Benjamina Netanijahua da ne izvrši kopnenu ofanzivu u Rafi: „Ne sme biti još 30.000 mrtvih na palestinskoj strani. To je crvena linija“.

Žozep Borel, visoki predstavnik EU za spoljnu politiku i bezbednost februara 2023. zapretio je Kini: Ako Peking bi snabdevao Moskvu oružjem za ruski agresorski rat u Ukrajini, to bi za EU značilo da je pređena crvena linija.

Za Si Đinpinga, šefa kineske države i partije, crvena linija je formalna deklaracija o nezavisnosti Tajvana.

Predsednik Ruske federacije Vladimir Putin je neposredno pre početka rata 2022. na sličan način opisao moguće članstvo Ukrajine u NATO, prenosi DW.

Izraelski premijer Benjamin Netanjahu, svoju crvenu liniju u nuklearnom sporu sa Iranom bukvalno je povukao – flomasterom – septembra 2012. na Generalnoj skupštini UN pokazujući jednu grafiku.

Povlačenje crvenih linija, flomasterom ili verbalno, značajno je učestalo u međunarodnoj politici poslednjih godina. Prema analizi portala Smart Politics, pre Baraka Obame samo dva američka predsednika su javno pomenula crvenu liniju dok je Obama jedanaest puta upotrebio ovu stilsku figuru.

Za istraživačicu sukoba Ane Holper sa Univerziteta Viadrina u Frankfurtu na Odri, sve češće povlačenje crvenih linija je znak da se sve više menja geopolitički odnos moći. Hegemonističke moći time signalizuju: „Ovde smo došli do granice koja se ne sme preći da bi se sačuvao naš poredak“.

„Crvena linija se povlači kada se poredak, koji veruje da je stabilan, oseti izazvanim, jer je tada ljutnja najveća. Tada se oseća primoranim da pokaže signal maksimalne pretnje, kako se druga strana ne bi usudila da ode korak dalje“, kaže Ane Holper.

Blef sa neželjenim efektima

To često uključuje pretnju ozbiljnim posledicama – međutim, kakve bi to tačno trebalo da izgleda, često ostaje nejasno.

„Namera je odvraćanje. Gotovo uvek. U suštini, to je politički blef. Jer, ustvari uopšte ne želite te oštre sankcije, koja bi morale da uslede ako dođe do prekoračenja crvene linije.“

Tako je i Bajden ostavio otvorenim kakva bi tačno mogla biti reakcija SAD na izraelsku kopnenu ofanzivu u Rafi. Jedina pretnja bila je „smanjenje vojne pomoći“ Izraelu. Ubrzo kasnije, Vašington se retorički povukao – verovatno da ne bi bio primoran da deluje: „SAD ne veruju da akcije Izraela u Rafi predstavljaju ‘veliku kopnenu operaciju’ koja prelazi crvenu liniju za predsednika Džozefa Bajdena“, poručili su iz Bele kuće.

Za Ane Holper, poltičke crvene linije su stoga „paradoksalan instrument: zapravo ne želite da idete tako daleko, ali vas protivnik na to prisiljava kada pređe liniju“. Ali nema nikakvih ili samo slabih posledica, „onda sami doživite gubitak kredibiliteta i moći, koji može biti mnogo ozbiljniji od onog izazvanog stvarnim prestupom“. Pretnja koja ostaje samo na rečima tumači se kao slabost.

Tanjug/Gil Cohen-Magen/Pool Photo via AP

Borba protiv pomeranja granica

Ali zašto se onda crvene linije ipak stalno povlače? Zato što se raspodela moći u svetu trenutno suštinski menja. Uspon Rusije, Kine i nekih država na globalnom jugu dovodi u pitanje trenutni svetski poredak, objašnjava Ane Holper.

Sile koje hoće da očuvaju očuvaju sadašnji svetski poredak su one koje hoće da spreče „pomeranje granica“ jer „ako jedni to urade sada, onda će to kasnije učiniti i mnogi drugi. I onda će nas jednom pregaziti svojim novim poretkom i oni diktirati pravila“.

Istovremeno, upravo ta promena odnosa moći dovodi do toga da granice više ne mogu uvek i svuda biti dosledno održavane. Takođe, pokazuje drugoj strani do koje mere se može tolerisati kršenje tabua. I koje kontramere ste sami spremni preduzeti – ali i koje niste.

Stoga, iz perspektive istraživanja sukoba, nije mudro javno objavljivati crvene linije kao instrument odvraćanja: „Zato što po pravilu odvraćanje nije moguće formulisati tako da posle ne moraš da budeš na potezu – da pretnju sprovedeš u delo“. Takođe se upada u neželjenu eskalaciju. „Zato je bolje to ne činiti!‘“, savetuje Ane Holper.

„Crvene linije nisu neophodne da bi se povukla jasna granica i reklo: ‘Ovo su naša pravila i mi ćemo ih braniti'“, nastavlja istraživačica konflikata. „Ali kako će se to tačno formulisati veoma je osetljivo i zavisi od stvarne moći koju neko ima u odrđenom kontekstu.“

Mnogo je smislenijie da se crvene linije povuku u internoj komunikaciji a ne da se to sopštava javno – na primer između savezničkih sila ili oružanih snaga, da se zna kada je nastala situacija u kojoj treba delovati. Ka spolja, međutim, savetuje Holper, komunikacija treba da bude što je moguće svedenija – kako bi se sprečila eskalacija.

Koje je tvoje mišljenje o ovome?

Budi prvi ko će ostaviti komentar!