Skučeni život u Ukrajini pod bombama: Momak, njegova devojka i majka dele krevet

Svet 06. dec 202211:2112 komentara
Izvor: FADEL SENNA / AFP

Sofija kleči u uglu sobe, pokušavajući da se skupi što više može. Prostor, odnosno njegov totalni nedostatak, sada je stalna muka u njenom životu.

Ova devetnaestogodišnjakinja živi u jednoj sobi sa svojim momkom i njegovom majkom. I ne samo to. Svi spavaju u istom krevetu, piše BBC.

„Mrzim to. Samo želim malo ličnog prostora“, kaže ona rezignirano.

Ranije ove godine Sofija Prosjanjik napustila je Marijupolj, grad koji su Rusi, posle duge opsade, osvojili na kraju u maju.

Svog dečka Jaroslava Mojsenka upoznala je u evakuacionom centru, pre nego što je došla da živi sa njim i njegovom majkom Nadjom u selu Kaljnjivka, zapadno od Kijeva.

Dom Jaroslava i Nađe uništen je u neuspešnom pokušaju ruskog marša na Kijev na početku rata, i kada su se vratili pronašli su ga u ruševinama.

Sada svi žive u kućici u dvorištu, koja je svojevremeno bila porodična letnja kuhinja.

Cela soba može da se pređe u tri koraka. Krevet i frižider su na jednoj strani, a šporet je pored vrata. Između je stoličica na kojoj sede kada se peru.

Nađa (63) pokazala je novinarki BBC kako postave plastičnu mušemu na pod da bi sprečili da se pokvasi.

Ono što je najgore je, kažu svo troje, da ponekad moraju da idu u toalet tu u sobi, jer je napolju suviše hladno da koriste poljski WC.

„Mrzim to da radim pred svima“, kaže Sofija.

Trenutno se jedino oseća „normalno“ kada je na poslu u lokalnoj benzinskoj pumpi, gde postoji pravi toalet i ima struje.

Dok razgovaraju sa novinarkom BBC, svetla stalno trepću i gase se, što se, kako kaže Sofija, sve vreme dešava.

Milioni Ukrajinaca se suočavaju sa nestancima struje, pošto Rusi neprestano gađaju energetsku infrastrukturu.

Nađa kaže da koriste sveće i baklje, ali da je nedostatak životnog prostora najteža stvar za ovu porodicu. Leti bar mogu da otvore vrata, ali sada je suviše hladno.

Ostaci stare Nađine kuće nalaze se odmah pored. Njena porodica počela je da je gradi kada je ona imala svega 14 godina.

Sada, skoro 64-godišnjakinja, Nađa sebe opisuje kao beskućnicu, i plače dok priča kako je teško da se ne seća svog ranijeg života dok leži usred ruševina.

„Kada želim da uzmem nešto odande, ne mogu da se ne setim gde je šta bilo u mojoj staroj kući. Bio je jedan orman uz zid. Sada kada hoću nešto da uzmem odatle, uhvatim sebe kako mislim – pa, tamo nema više ičega“, priča potreseno Nađa.

Povratak kući nakon što su Rusi napustili njeno selo Kaljnjivku trebalo je da predstavlja radost za Nađu, ali umesto toga to je za nju konstantan izvor patnje.

Nadaju se da bi uskoro, preko humanitarne organizacije, mogli da dobiju montažnu kuću, u kojoj bi živeli Sofija i Jaroslav, dok bi nađa ostala u „letnjoj kuhinji“.

Komentari

Vaš komentar