Duhovi iz Doline palih: Da li je ekshumacija Franka izlečila Španiju?

Dok se u ostatku Evrope slom fašizma vezuje za 1945. godinu, Španija je ostala istorijska anomalija. Pod diktaturom generala Fransiska Franka, desničarski, kleronacionalistički režim opstao je punih 36 godina, sve do diktatorove smrti 20. novembra 1975. godine. Generacije Španaca rasle su tako pod totalitarnom čizmom, dok su Pariz, London i Berlin proživljavali rokenrol, seksualnu revoluciju i ekonomski procvat.

Mnogima ni danas nije jasno kako je tako nešto bilo moguće, posebno u poređenju sa ostatkom slobodne Evrope i tradicijom antifašističke borbe same Španije. Dok je svet tokom Španskog građanskog rata (1936–1939) u herojskom otporu republikanaca video simbol slobode, međunarodna zajednica ih je prepustila sudbini.

Kasnije je Franka prihvatila kao korisnog saveznika, ogolivši pragmatizam velikih sila.

Izdaja Zapada i pomoć Jugoslavije

Prva i najveća istorijska nepravda prema demokratskoj i slobodarskoj Španiji dogodila se pre nego što je Drugi svetski rat uopšte počeo. Velika Britanija i Francuska su u strahu od širenja sukoba i rasta sovjetskog uticaja, uvele embargo na oružje Španiji. Time su direktno vezale ruke legitimno izabranoj republikanskoj vladi.

Dok je Zapad birao neutralnost, Hitlerova Nemačka (kroz ozloglašenu legiju Kondor) i Musolinijeva Italija masovno su slale trupe, avione i tenkove Franku. Jedini koji su pritekli u pomoć republici bili su dobrovoljci iz celog sveta, uključujući oko 1.700 boraca iz Jugoslavije.

Preživeli veterani, poznati kao „Španci“, kasnije su postali udarna igla partizanskog pokreta i ključni komandanti u Drugom svetskom ratu, poput Koče Popovića, Veljka Vlahovića, Petra Drapšina, Koste Nađa i Žikice Jovanovića „Španca“. Čast intelektualnog sveta branila su i slavna svetska imena poput Ernesta Hemingveja, Džordža Orvela, Andrea Malroa i Artura Kestlera. Oni su stajali rame uz rame sa čuvenom Dolores Ibaruri, La Pasionarijom, španskom komunističkom liderkom čiji je poklič „No pasaran!“ (neće proći) postao večni simbol otpora, o čemu je pisala i Nada Marinković u knjizi "La Pasionarija".

Za sve njih Španija je bila ispit savesti. Istorijska ironija je u tome što su jugoslovenski idealisti pobedili fašizam kod kuće 1945. godine, dok su njihovi španski saborci ostali da trunu u masovnim grobnicama, pod čizmom diktatora kojeg je svet odlučio da ignoriše.

Bez zvanične podrške Zapadnih vlada, republikanski pokret je bio osuđen na propast. Zapad je svesno žrtvovao špansku demokratiju zarad iluzije mira sa Hitlerom. Španija je preživela kao autoritarno ostrvo u posleratnoj Evropi, jer je Franko ponudio Zapadnim silama ono što im je u jeku Hladnog rata bilo najvažnije – fanatični antikomunizam. Baš kao i u savremenim geopolitičkim krizama, od Bliskog istoka do Avganistana, deklarativna žudnja za demokratijom i ljudskim pravima ustuplila je mesto ogoljenom interesu velikih sila.

Franko kao vitez antikomunizma Zapadnih sila

Kada je počeo Drugi svetski rat, svetska javnost je očekivala da će Franko ući u sukob na strani sila Osovine. Međutim, on je to izbegao politikom vešte, proračunate neutralnosti. Tokom čuvenog sastanka sa Hitlerom 1940. godine u Hendaju, Franko je postavio toliko visoke zahteve za ulazak u rat da je firer kasnije izjavio kako bi „radije izvadio tri ili četiri zuba nego ponovo razgovarao s tim čovekom“.

Umesto zvaničnog objavljivanja rata, španski diktator je poslao oko 45.000 dobrovoljaca, organizovanih u Plavu diviziju, da se bore isključivo na Istočnom frontu protiv Sovjetskog Saveza. Ovaj manevar mu je omogućio dvostruku igru: pred Hitlerom se predstavio kao lojalan saveznik, dok je Zapadnim silama slao poruku da se bori isključivo protiv komunizma, a ne protiv zapadne demokratije.

Neposredno nakon 1945. godine, Španija se suočila sa potpunom izolacijom.

Ujedinjene nacije su uvele diplomatski bojkot, a zemlja je bila strogo isključena iz Maršalovog plana. Dok je osiromašena Španija gladovala, Franko je uspeo da preživi zahvaljujući naglom usijanju Hladnog rata. Kako je rastao strah od Sovjetskog Saveza, Sjedinjene Američke Države i Velika Britanija prepoznale su ogroman geopolitički značaj Pirinejskog poluostrva i njegov izlaz na Atlantik i Mediteran.

Ključni preokret dogodio se kada je američki predsednik Dvajt Ajzenhauer potpisao vojni sporazum sa Madridom. Vašington je dobio pravo da izgradi strateške vojne i pomorske baze u Španiji (poput baze Rota), a zauzvrat je obezbedio stotine miliona dolara ekonomske i vojne pomoći. Tako je Franko, nekadašnji Hitlerov i Musolinijev saveznik, preko noći rebrendiran u „bedem hrišćanske civilizacije“ i ključnog partnera Zapada u borbi protiv komunizma.

Kome smeta fašizam dok je divnog sunca i crkve?

Frankov režim nije bio čisto vojni, već duboko religiozan, takozvani nacional-katolicizam. Papa Pije XII 1953. godine je potpisao istorijski Konkordat sa Madridom. Ovim ugovorom katolička crkva dobila je ogromne privilegije u Španiji (kontrolu nad obrazovanjem, cenzurom, oslobađanje od poreza), dok je Franku faktički prodala pun duhovni i moralni legitimitet pred katoličkim svetom. Bilo kakva osuda spolja sada je mogla biti protumačena kao napad na samu Crkvu.

Tokom 1960-ih godina, spoljni pritisak je potpuno utihnuo, jer je Španija doživela ekonomsko čudo (El Milagro Español). Franko je prepustio ekonomiju tehnokratama iz katoličke organizacije Opus Dei. Oni su otvorili granice za strani kapital i masovni turizam. Milioni Francuza, Britanaca i Nemaca počeli su da dolaze na španske plaže trošeći devize. Istovremeno, stotine hiljada španskih radnika otišlo je na rad u Zapadnu Evropu i slalo novac nazad kući.

Zapadna Evropa je, finansirajući turizam i koristeći jeftinu špansku radnu snagu, direktno stabilizovala Frankovu diktaturu i kupila mir unutar Španije.

Život nakon Franka i dalje podele

Nakon Frankove smrti, Španija je prešla na demokratiju kroz svesni politički dogovor da se prošlost ne čeprka kako bi se izbegao novi građanski rat. To je dovelo do apsurda jer zemlja je ušla u 21. vek sa hiljadama ulica koje nose imena fašističkih generala i džinovskim mauzolejom u čast diktatora.

Franko je 1940. godine naredio izgradnju monumentalnog kompleksa u planinskom vencu Gvadarama, sa najvišim kamenim krstom na svetu (150 metara), tvrdeći da je to spomenik "nacionalnog pomirenja" posvećen žrtvama obe strane u građanskom ratu. Spomenik su klesali i gradili uglavnom politički zatvorenici, republikanski borci, koji su radili u uslovima robovskog rada. Mnogi su poginuli tokom izgradnje.

Bez znanja i dozvole porodica, tela preko 33.000 žrtava rata (i fašista i republikanaca) prebačena su iz masovnih grobnica širom Španije i uzidana u kripte mauzoleja. Republikanski borci su tako sahranjeni pored svog dželata.

Veliki preokret i hrabrost Pedra Sančeza

Decenijama je ovaj kompleks bio svetilište ekstremne desnice i nostalgičara koji su svakog novembra tu polagali vence na Frankov grob. Sve se promenilo donošenjem Zakona o demokratskom sećanju, koji je nadogradio i zamenio onaj iz 2007. godine o istorijskom sećanju (prvi zvanični zakon koji je osudio Frankov režim, počeo da uklanja frankističke simbole sa ulica i ponudio pomoć u lociranju masovnih grobnica). Znatno stroži, proglasio je Frankove sudove ilegalnim, zabranio veličanje diktature i pretvorio Mauzolej (Dolinu palih) u isključivo civilno groblje i mesto sećanja.

Za ono što su mnogi smatrali nemogućim, bila je potrebna politička hrabrost premijera Pedra Sančeza. Prkosivši otvorenim pretnjama ekstremne desnice, pravnim sabotažama Frankove porodice i duboko ukorenjenom strahu od buđenja duhova prošlosti, Sančez je odluičio da više nije vreme za kompromise.

Nakon duge pravne bitke sa Frankovom porodicom, socijalistička vlada Pedra Sančeza je 24. oktobra 2019. ekshumirala Frankovo telo, da bi ga helikopterom prebacila na obično groblje Mingorubio u El Pardu, gde je sahranjena njegova supruga. U aprilu 2023. godine, iz bazilike je ekshumiran i Hose Antonio Primo de Rivera, osnivač španske fašističke Falange. Spomenik je preimenovan u Valle de Cuelgamuros (izvorni geografski naziv doline). Danas je to civilno groblje i mesto sećanja, očišćeno od fašističkih počasti, a u toku je dugotrajan i bolan proces DNK identifikacije tela republikanskih žrtava kako bi se predala porodicama koje ih traže.

Duboka polarizacija

Špansko društvo je i dalje duboko podeljeno oko ovog pitanja, što je direktna posledica decenijskog „Pakta o zaboravu“.

Levica i progresivci smatraju da je Dolina bila sramota za evropsku demokratiju. Za njih je uklanjanje Franka bilo nužno za lečenje istorijskih rana i skidanje stigme fašizma, a krajnji cilj im je da se kompleks pretvori u edukativni muzej strahota Frankovog režima.

Desnica je tradicionalno bila protiv ekshumacije, optužujući levicu da svesno „otvara stare rane“ i deli Špance radi skupljanja političkih poena. Njihov stav je da istoriju treba ostaviti na miru.

Ekstremna desnica otvoreno slavi Frankovu zaostavštinu. Oni su ekshumaciju nazvali „skrnavljenjem grobnica“ i političkim cirkusom, dok Dolinu vide kao spomenik španskoj istoriji koji treba braniti. Za njih su potezi Pedra Sančeza i levice samo dimna zavesa za skretanje pažnje javnosti sa ekonomskih i korupcionaških afera.

Mlađe generacije uglavnom nemaju emotivnu vezu sa spomenikom i vide ga kao bizaran relikt prošlosti, dok kod starijih građana ovo mesto i dalje budi snažne emocije i duboko ukorenjen strah od novih političkih sukoba.

Da li je preimenovanje i premeštanje tela izlečilo rane ili je samo pokazalo da duhovi prošlosti i dalje vladaju španskom politikom? Španija jeste zemlja koja je uspešno modernizovala svoje institucije, ali još uvek nije uspela da pomiri sopstvenu istoriju. Iako su ekshumacijom diktatora neke rane konačno počele da zaceljuju, stvarnost pokazuje da duhovi prošlosti i dalje vladaju političkom scenom ove zemlje.