Srbi u tuđem ratu: Ko i kako odvodi dobrovoljce u Ukrajinu

Bjelica je rođen 1994. godine, a mediji su preneli reči njegovih prijatelja da je poginuo 9. avgusta posle dužeg vremena provedenog na ukrajinskom frontu.

Tačno mesec dana pre njegove smrti, ruski Tass je objavio razgovor sa Borisom, komandirom jurišne čete zvanim „Srbin“, koji je govorio o tome kako je dobio rusko državljanstvo i potpisao ugovor sa ruskim ministarstvom odbrane. Tass navodi da je Boris u Rusiju stigao pre početka rata u Ukrajini s namerom da tu ostane zauvek. Kada je rat počeo, potpisao je ugovor s ruskim ministarstvom odbrane i otišao na ratište na istok Ukrajine.

„Kada smo živeli u Jugoslaviji, bili su napadi od strane zapadne NATO koalicije, oni su nas bombardovali sa svime što su imali. Ruski dobrovoljci su nam u to vreme pritekli u pomoć“, preneli su ruski mediji Borisove reči.
Sećanje na bombardovanje, borba protiv neonacizma, pravoslavlje… To su ideali na koje su se pozivali korisnici društvenih mreža opraštajući se od nastradalog Bjelice.

Još jedan srpski državljanin bio je zvezda ruskih medija letos. U pitanju je Aleksandar Jokić koji, navodno, ima samo 21 godinu i kojem je predsednik Rusije Vladimir Putin dodelio državljanstvo Rusije.

„Predsednik Rusije Vladimir Putin dodelio je rusko državljanstvo Srbinu Aleksandru Jokiću. Ukaz o davanju ruskog državljanstva 21-godišnjaku objavljen je krajem prošle nedelje. U ukazu se navodi da će Jokić Aleksandar, rođen 26. januara 2003. godine u Srbiji‘, postati ruski državljanin“, objavila je Ruskaja gazeta.

Jokić je u video poruci ranije objavljenoj rekao da je 2021. godine, odmah posle završene srednje škole, došao u samoproglašenu Donjecku narodnu republiku (DNR) da „brani Donbas“. U DNR je potpisao ugovor i raspoređen je u operativno-borbenu taktičku formaciju „Kaskada“, koju čine strani dobrovoljci.

Prema njegovim rečima, učestvovao je u borbama za Marijupolj, ranjen je kod Ugledara, odlikovan Georgijevskim krstom IV i III stepena i medaljom za „Oslobođenje Marijupolja“. Više puta je tražio rusko državljanstvo, ali je odbijen jer nije bio ruski borac, već vojnik samoproglašene DNR.

Kada je formacija „Kaskada“ raspuštena krajem aprila ove godine, Jokić je od ruskog predsednika zatražio državljanstvo kako bi izbegao povratak u Srbiju i krivično gonjenje u domovini, a ruski medji navode da ga je čekala kazna od 25 godina zatvora.

„Deputat Državne dume Aleksandar Khinštejn skrenuo je pažnju na trenutnu situaciju. Prema njegovim rečima, kontaktirao je Ministarstvo unutrašnjih poslova, kao i šefa DNR Denisa Pušilina. Kao rezultat toga, odluku da se Jokiću dodeli rusko državljanstvo odobrio je šef države“, objavila je Ruskaja gazeta, navodeći da je Duma uputila zahtev da se državljanstvo dodeli još jednom dobrovoljcu iz Srbije – Stefanu Krnetiću.

Krnetić je, navodno, ranjen kod Bahmuta 2023. godine, a posle oporavka potpisao je novi ugovor.

Broj dobrovoljaca nepoznat

Nijedna zaraćena strana, pa ni sama Srbija ne zna, ili neće da objavi koliko se srpskih državljana bori u ratu u Ukrajini. Iako su procene Ambasade Ukrajine u Srbiji iz 2018. godine govorile o oko 300 srpskih dobrovoljaca, šest godina kasnije, i dve i po godine od početka ruske invazije, Ambasada u odgovoru za N1 navodi da ne znaju koliko srpskih dobrovoljaca ratuje u njihovoj zemlji, kao ni koliko ih je poginulo do sada.

Od Ambasade Ruske Federacije u Beogradu odgovor nismo dobili do objavljivanja ovog teksta, kao ni od ruskog Ministarstva odbrane od kog smo zatražili zvanične podatke o tome sa koliko državljana Srbije su sklopljeni ugovori za učešće u „specijalnoj vojnoj operaciji“.

Vojni analitičar Vlade Radulović kaže da je malo verovatno da će Rusija objaviti te podatke, jer bi to, napominje, bila loša poruka za sve plaćenike sa Balkana, pre svega iz Srbije i Republike Srpske, koje kod kuće čekaju krivični postupci zbog učešća u ratu u inostranstvu.

Dug, pravoslavlje, novac

Srbi koji odlaze na ukrajinsko ratište kao glavne razloge navode vraćanja duga Rusiji za pomoć njihovih dobrovoljaca u ratovima devedesetih, borbu za Kosovo i pravoslavlje. Međutim, svi ovi motivi dobro su finansijski potkovani.

Naime, Rusija je izjednačila davanja za domaće vojnike i strane dobrovoljce, a ministarstvo odbrane je posle smrti Jevgenija Prigožina, vođe najveće ruske plaćeničke vojske – Vagnera, pod svoju komandu stavilo mnoge dobrovoljačke i plaćeničke grupe. Tako da svaki stranac koji sklopi ugovor sa ruskim ministarstvom odbrane dobije jednokratno federalnu naknadu od 400 hiljada rubalja (3.900 evra). Na to ide regionalni dodatak, čiji iznos zavisi od regiona do regiona i može dostići i po 1,5 milion rubalja, što je blizu 15.000 evra.
Uz ove jednokratne naknade slede i mesečne plate. One za vojnike iznose 2.000 evra, za narednike 2.300 evra, za komandire voda oko 2.500 evra.

To su takozvane osnovice plate na koje se isplaćuju dodaci. Svaki dan proveden u borbi dodatno se plaća po 8.000 rubalja, što je blizu 80 evra. Pripadnici jurišnih odreda dobijaju 490 evra za svaki kilometar napredovanja, dok isto toliko sledi za hvatanje ili uništavanje neprijateljskog oružja ili vojne opreme, što vojnik mora da dokumentuje i dokaže.

Najveća nagrada ide borcima koji unište tenk Abrams ili Leopard. Tako je guverner sibirskog Zabajkalskog regiona Aleksandar Osipov prošle godine potpisao ukaz po kome će svaki vojnik iz tog regiona koji uspe da uhvati tenk Leopard 2 dobiti nagradu od 39.000 evra, dok će oni koji ih unište u borbi dobiti 13.000 evra. Nagrade za američkog Abramsa su upola manje: 19.500 evra za hvatanje, ili 6.500 evra za uništenje.

Poznavaoci prilika u Rusiji kažu da su ugovori s ruskim ministarstvom vrlo lukrativni i da su u pitanju velike pare, kako za naše, tako i za ruske državljane.

Govoreći o motivima odlaska, Radulović kaže da odlaženje veterana ratova iz devedesetih ne čudi, ističući da su se oni srodili s ratom. Međutim, kada su u pitanju mladi ljudi koji ovde ostavljaju porodice, finansijski aspekt nije zanemarljiv.

Sagovornik N1 podseća na snimak mladog plaćenika iz Republike Srpske koji je prvi i jedini otvoreno rekao da su svi oni tu zbog novca.

Druga strana medalje su dobrovoljci koji su deo plaćeničkih grupa koje nemaju potpisan ugovor s ruskim Ministarstvom odbrane. Oni se isplaćuju na ruke, „na crno“, a isplate, kao i iznosi koji će dobiti su neizvesni. Takođe, u slučaju smrti ili ranjavanja, isplate prestaju.

Vrbovanje preko navijačkih i desničarskih organizacija

Prema nezvaničnim informacijama, dva su kanala kojima srpski državljani odlaze u Ukrajinu. Jedan od njih su huligansko-navijačke i desničarske grupe i organizacije.

Marko Šolaja bio je jedan od istaknutih navijača Partizanove navijačke grupe „Vandal boys“, a 2018. godine je pravosnažno osuđen na uslovnu kaznu zatvora od jedne godine zbog učešća u ratu u Ukrajini. U medijima je govorio da je na ratištu proveo četiri godine, da mu je srpstvo najvažnije i da ga prenosi na mlađe generacije.

„Firmin“ navijač FK Vojvodina, Dimitrije Saša Karan, nije se vratio kući. On je 2017. godine poginuo u Siriji, u koju je stigao iz Ukrajine. Na oba fronta borio se na strani ruske vojske.

Iz rata se nije vratio ni Stefan Dimitrijević, koji je 2015. godine bio među prvima osuđenima zbog učešća u ratu u inostranstvu. Presuda ga nije sprečila da se vrati na istok Ukrajine kada je počela ruska invazija, a poginuo je u aprilu 2022. godine.

Dimitrijević se borio u Donbasu kao član „Internacionalne brigade“, kojoj je pripadalo više srpskih državljana koji su osuđeni kod kuće.

Prema ukrajinskim podacima, „Internacionalna brigada“ je osnovana 2014. godine u Beogradu, a Radio Slobodna Evropa je pisao da je ova organizacija u Kijevu je smatrana za ekstremno desničarski pokret.

Prema podacima koje je Viši sud u Beogradu dostavio portalu N1, od početka sukoba u Ukrajini 2014. godine donete su 32 presude za učešće u ratu u inostranstvu (član 386a Krivičnog zakonika), a samo jedna je za organizovanje učešća u ratu (član 386b Krivičnog zakonika) i to 2021. godine protiv Nikole Perovića.

RSE je ranije objavio da se u presudi za organizovanje učešća navodi da je osuđeni preko društvenih mreža kontaktirao zainteresovane dobrovoljce, da bi im potom putem mejla slao avionske karte od Beograda do Moskve, a zatim i detalje o transferu ka mestu u Ukrajini koje je bilo pod kontrolom proruskih snaga.

Perović je u medijima navođen kao jedan od osnivača "Unité Continentale", inače srpsko-francuski državljanin i francuski veteran koji je učestvovao u ratu u Avganistanu.

Poslednja presuda Višeg suda u Beogradu za dva krivična dela koja se tiču ratovanja u inostranstvu je iz 2022. godine i to protiv Vlada Stanića, zbog učešća u ratu u Ukrajini 2015. godine. Stanić je, kao i većina ostalih, osuđen na uslovnu kaznu zatvora, a pre njenog isteka napustio je Srbiju i vratio se na front.

Podaci koje je Viši sud prosledio N1 pokazuju da za sada nema presuda za učešće u ratnim dejstvima od 2022. godine, kada je Rusija izvršila invaziju na Ukrajinu.

Iz Višeg javnog tužilaštva u Beogradu su za N1 naveli da su od uvođenja krivičnih dela Učestvovanje u ratu ili oružanom sukobu u stranoj državi i Organizovanje učestvovanja 2014. godine vođeni postupci protiv 45 osoba, od kojih su 33 osuđene za ova dva krivična dela.

„Što se tiče oružanog sukoba u Ukrajini od februara 2022. godine, u Višem javnom tužilaštvu u Beogradu u toku je sprovođenje dokaznih radnji protiv jednog osumnjičenog zbog krivičnog dela iz člana 386a“, odgovorili su iz VJT za portal N1.

Analitičar Vlade Radulović kaže da je gonjenje srpskih plaćenika objektivno teško, jer se mnogi od njih nalaze u Rusiji od pre početka oružanog sukoba i da je teško dokazati da li je neko bio u Rostovu na Donu kao građevinac ili je odatle otišao na front.

Drugi kanal kojim Srbi stižu na ratište je preko naših državljana koji od ranije žive u Rusiji. Radulović kaže da su postojali slučajevi da su takvi posrednici od plaćenika koje dovedu tražili procenat od dela ugovora i plate.

Organizovanje dolaska srpskih dobrovoljaca dovelo je do sukoba među Srbima u samoj Rusiji. Radulović ukazuje na najpoznatiji između Dejana Berića, koji se od učesnika ratnih dejstava pretvorio u blogera i samozvnaog ratnog izveštača, koji javno priznaje da dovodi dobrovoljce iz Srbije, i Bratislava Živkovića, poznatog i kao komandant Četničkog pokreta u Srbiji.

Živković je 2023. godine bio u publici za vreme Putinovog obraćanja naciji. Sam Živković je na Fejsbuku objavio da je na Putinovu konferenciju za medije bio pozvan kao učesnik „specijalne vojne operacije“. Berić ga je, međutim, u svom postu označio kao čoveka aktuelne srpske vlasti.

Karta u jednom pravcu

Posle godinu dana na frontu, strani plaćenici mogu da podnesu zahtev da po vrlo pojednostavljenoj proceduri postanu rusku državljani. Jednom kada dobiju državljanstvo mogu da sklapaju nove ugovore i to na tri i pet godina.

Međutim, kao državljani Rusije podležu i mobilizaciji, kada su obavezni da se jave vojnom odseku. U tom slučaju, učešće u ratu više nije stvar izbora, iako se plaća po gore navedenom cenovniku.

Jednom kada postanu ruski državljani, Srbi koji su ratovali u Ukrajini za Rusku federaciju su isključivo ruski državljani.

Naime, kako je objavljeno na sajtu Ambasade Rusije u Srbiji, “državljanin Ruske Federacije koji ima i drugo državljanstvo Ruska Federacija smatra samo državljaninom Ruske Federacije, izuzev slučajeva predviđenih međunarodnim ugovorom“, a važeći ugovor između Rusije i Srbije ne predviđa uzajamno priznavanje dvojnog državljanstva.

Od ruskog ministarstva nismo dobili odgovor ni na pitanje koliko srpskih državljana je apliciralo za državljanstvo na osnovu izvršenog jednogodišnjeg ugovora.

Vlade Radulović kaže da mnogi mladi plaćenici koji su otišli ne nameravaju da se vrate u Srbiju i da u Rusiji zasnivaju porodice i postaju ruski državljani. Tu su i oni koji su u Ukrajinu otišli s postojećom kriminalnom prošlošću i problemima sa zakonom i kojima nikako ne ide u korist da se vrate.

A u slučaju da se vrate u zemlju, oni prema Radulovićevoj oceni, predstavljaju dvostruku opasnost. S jedne strane, mogu da deluju kao produžena ruka ruske propagande i osnivaju nove plaćeničke grupe, dok sa druge strane iz rata donose teret posttraumatskog sindroma. Radulović kaže da se sa tim problemom Srbija nije izborila ni kada su u pitanju naši borci koji su učestvovali u ratovima u bivšoj SFRJ i na Kosovu.

Sagovornik N1 sumnja da će bilo ko od njih želeti ili smeti da javno priča o realnom stanju na ukrajinskom frontu i problemima sa kojima se ruski plaćenici sreću. O tome su javno progovorili pripadnici 116. tulske divizije u javnom obraćanju Putinu. Oni su govorili o tome da se srpski dobrovoljci tretiraju kao alkoholičari i narkomani, da se u borbu šalju kao topovsko meso bez adekvatne opreme, oružja i municije. Kako je jedan od dobrovoljaca rekao, opremu su kupili od sopstvenog novca uz napomenu da se ne žali jer „mrtvom čveku novac ne treba“.

Radulović veruje da su ovakva svedočanstva uzdrmla neke krugove kod nas, u kojima se govorilo o Rusima kao našoj braći i dodaje da bi takve priče mogle da odvrate druge dobrovoljce od namere da se priključe ratu.