Svakodnevica u ratu: Kako žive ljudi koji su ostali u Bahmutu?

Svet 24. jan 202309:068 komentara
Izvor: Reuters/Clodagh Kilcoyne

Od nekadašnjih 73.000 stanovnika Bahmuta u Ukrajini, preostalo ih je manje od 8.000. Ti ljudi ne žele da se evakuišu. Zašto ostaju u pustim i razorenom gradu bez struje, gasa i vode?

Na ulicama u Bahmutu nema žive duše. Projektili lete svakih nekoliko minuta i eksplodiraju negde u blizini. Zapadni deo grada gotovo je neprepoznatljiv, sve je u ruševinama. Zgrade su postale planine od cigala s ostacima krovova na vrhu.

Pročitajte još

U dvorištima i na ulicama vide se prevrnuti i izgoreli automobili. Izlozi prodavnica su razbijeni, a polomljena vrata se otvaraju i zatvaraju na vetru. Ostaci bilborda i oštećenih semafora vise preko ulica i trotoara. U neboderima zjape rupe.

Reporterka Dojče velea prati automobil Jevgenija Tkačeva, volontera organizacije „Proliska“, koja stanovnicima obezbeđuje hranu i sredstva za higijenu.

„Humanitarna pomoć!“

„Naravno da je opasno, ali šta da radite? Ljudima je potrebna pomoć, jer ovde radnje više ne rade i nemaju svi novca“, kaže Jevgenij dok izlazi iz automobila.

Zaustavio se u dvorištu okruženom s nekoliko stambenih zgrada. Mnogi prozori su bez stakla. Jedan čovek upravo pokušava da prozor pokrije folijom. Eksplozije se čuju veoma blizu, a čovek se nakon toga sakrije. A onda nekoliko sekundi kasnije ponovo radi na svom prozoru.

„Humanitarna pomoć! Humanitarna pomoć!“, Jevgenij viče i pokušava da skrene pažnju na sebe.

Neki stanovnici prilaze kolima. Svi kod sebe imaju lične karte, jer kada dobiju pomoć, moraju da popune i potpišu formular s ličnim podacima.

Odjednom nešto nisko proleti, zazviždi glasno iznad krovova i eksplodira u blizini. Ali ljudi se više ni ne saginju, nastavljaju da popunjavaju papire. Samo se jedan čovek čudi, kaže da je to neka nova vrsta buke. A Nina dodaje – „Navikli smo na veoma različite zvižduke i eksplozije“.

Ni struje, ni vode, ni gasa

Linija fronta sve je bliža gradu. U Bahmutu već nekoliko meseci nema ni struje, ni vode, ni gasa. Ljudi uglavnom koriste sveće, tako čuvaju baterije za telefon i džepne lampe.

Nina kaže da u njenom kraju postoje i generatori. Stotinak stanovnika dobilo ih je od ukrajinske vojske i dobrovoljaca. Uključuju ih, međutim, samo ako treba da se napuni mnogo telefona ili mašine za pranje veša.

Izvor: Reuters/Clodagh Kilcoyne
Izvor: Reuters/Clodagh Kilcoyne
Izvor: Reuters/Clodagh Kilcoyne
Izvor: Reuters/Clodagh Kilcoyne
Izvor: Reuters/Clodagh Kilcoyne

„Da bi uštedeli benzin, ljudi veš uglavnom peru ručno, kao što su to radile naše bake. Za generator je potreban benzin, ali ga ima samo na pumpama. Ovde nema pumpe, pa do Konstantinovke ili Časiva treba ići kolima koja takođe troše benzin. Zato štedimo“, kaže Nina.

Stanovnici Bahmuta vodu dobijaju ili od ukrajinske vojske ili od pomagača. Često sami traže bunare u dvorištima privatnih kuća i odatle donose vodu.

Hranu kuvaju na ulici – na roštilju ili u trbušastim pećima. Muškarci cepaju drva ispred kuće. Jedan od njih, Dmitro (35), nosi drva u stan gde leži bolesni član njegove porodice.

„U stanu imamo peć na drva. Na nju možete da stavite lonac ili tiganj i kuvate hranu“, kaže on.

Iz dvorišta se vidi da iz više prozora vire cevi iz kojih se diže dim.

Zbog bolesnih ili starijih ljudi koji ne mogu ili ne žele da budu evakuisani, u Bahmutu ostaju čitave porodice, uključujući i decu. Tako je i sa muškarcem, koji sa ćerkom (14) prilazi automobilu pomagača. Devojčica izbegava kontakt sa novinarima i krije lice.

„Našu veoma bolesnu baku ne možemo da ostavimo samu u Bahmutu“, kaže njen otac.

Devojčica je jedino dete koje se ovde vidi. Skoro sva deca iz Bahmuta evakuisana su u leto i u septembru prošle godine.

Život u podrumu

Stanovnici tog dela Bahmuta temeljno su očistili svoje podrume još na proleće, dok se linija fronta približavala gradu. Tamo su postavili nameštaj koji su sami napravili. Odatle nema gotovo nikakve komunikacije.

Nina pokazuje jedan takav „bunker“.

„Ali ovaj podrum ne može da nas spasi od ozbiljne rakete“, kaže.

Zajedno sa njom, Irinom i Mikolom, hodamo mračnim hodnikom.

Baterijske lampe uključuju tek u svojoj „sobi“. Betonski zidovi, police sa čajem i grizom i šest uredno nameštenih kreveta. Toplo je, u uglu je šporet. Na njemu ključa voda i žene uskoro nude čaj.

U podrumu nema ventilacije, pa ljudi često odlaze do ulaznih vrata da udahnu svež vazduh. Kažu da uglavnom spavaju u podrumu, jer se granatiranje nastavlja i noću. Tokom dana su u svojim stanovima. Noću pokušavaju da koriste što manje sveća. Slažu se da su to prilično opasni uslovi za život, ali istovremeno i naglašavaju da nisu spremni za „predaju ili evakuaciju“.

„Stanovnici Bahmuta odavno znaju šta znače rat i granatiranje. Meštani nisu previše šokirani ovim ratom“, kaže Mikita.

Mladić podseća da je i pre početka ruske invazije 24. februara, tačnije, još od 2014. kada su počela ratna dejstva u Donbasu, „nešto stalno udaralo po gradu“. Mikita kaže da ne može da napusti roditelje. Odbili su da se evakuišu, jer su previše vezani za svoju kuću. On može samo da se nada da će „vojska Ukrajine isterati neprijatelja iz grada“.

Nina kaže da su njene ćerke pobegle „u Evropu“. Ali ona želi da sa suprugom za sada ostane u Bahmutu.

„Ostaću ovde sve dok je ukrajinska vojska ovde“, dodaje.

I Nina i Mikita se slažu da civile treba evakuisati ako se situacija pogorša. Ukrajinskoj vojsci ne bi trebalo biti na putu, ako se neprijatelj krije iza stambenih zgrada.

 

Komentari

Vaš komentar