Ostatke je u januaru pronašla poljska antarktička ekspedicija. Našli su i ručni časovnik, radio i lulu.

Sada je zvanično identifikovan kao Denis „Tink“ Bel, koji je upao u pukotinu u glečeru sa 25 godina dok je radio za organizaciju koja će kasnije postati Britanska antarktička istraživačka služba.

„Odavno sam prestao da se nadam da ću pronaći brata. Ovo je zaista izvanredno, neverovatno. Ne mogu da verujem“, kaže za BBC njegov brat Dejvid Bel (86).

„Denis je bio jedan od mnogih hrabrih ljudi koji su doprineli ranim naučnim istraživanjima i otkrivanju Antarktika u izuzetno teškim uslovima,“ rekla je profesorka Džejn Frensis, direktorka Britanske antarktičke istraživačke službe.

Dejvid se priseća da je bio onaj koji je tog jula 1959. otvorio vrata porodične kuće u Harouu, London. „Dečko iz pošte rekao mi je: ‘Žao mi je što ovo moram da vam kažem, ali imam loše vesti’. “Potom je otišao da obavesti roditelje. „Bio je to užasan trenutak.“

Govoreći iz svog doma u Australiji, u društvu supruge Ivon, priseća se detinjstva u Engleskoj 40-ih godina, opisujući Denisa kao šarmantnog i avanturističkog starijeg brata.

Rođen 1934, Denis je radio u RAF-u, obučio se za meteorologa, a zatim se pridružio istraživačima Antarktika. Bio je opčinjen dnevnicima Roberta Skota, jednog od prvih ljudi na Južnom polu.

Na Antarktik je otišao 1958. i bio stacioniran na dvogodišnjem zadatku u bazi na ostrvu Kralja Džordža, oko 120 km od severne obale poluostrva. Tamo su koristili pse i sanke za kretanje po teškom terenu, a Denis je bio zadužen za ispuštanje meteoroloških balona i radio-izveštavanje svaka tri sata, često na ekstremnim minusima. Bio je poznat i kao najbolji kuvar u bazi, ali veliki ljubitelj haskija, odgajivši dva legla.

Umalo da bude spasen, ali je kaiš pukao

Nesreća se dogodila 26. jula 1959, nekoliko nedelja nakon njegovog 25. rođendana, tokom izviđačkog puta na glečer sa kolegom Džefom Stouksom. Denis je išao ispred da podstakne pse, ali bez skija, i odjednom je propao u pukotinu. Iako je uspeo da se uhvati za spušteno uže i bio izvučen do ivice, kaiš na koji je bio vezan pukao je i ponovo je pao. Posle toga se više nije javio.

„Majka se nikada nije oporavila. Nije mogla ni da gleda njegove fotografije,“ kaže Dejvid.

Petnaestak godina kasnije, Dejvid je učestvovao u ekspediciji koja je organizovana za rođake poginulih istraživača, što mu je donelo osećaj da je to poglavlje njegovog života konačno završeno, ali nije očekivao da će brat ikada biti pronađen.

U januaru ove godine, poljski naučnici sa stanice Henrik Arktofski pronašli su njegove ostatke na podnožju Glečera Ekologija, zajedno sa predmetima iz vremena ekspedicije. Zbog pretnje novog snega, postavili su GPS marker kako ga ne bi ponovo izgubili.

„Svaki napor je uložen da bi se Denis vratio kući“, poručili su istraživači.

Dejvid je zahvalan poljskim naučnicima: „Žao mi je što moji roditelji nisu dočekali ovaj dan.“ Uskoro će, zajedno sa sestrom, organizovati sahranu. „Predivno je; sastaću se sa bratom. Možda niste očekivali da budemo oduševljeni, ali jesmo. Pronađen je - vratio se kući.“