"Tragedije i čuda avijacije": 2015. godina, misterija Lubic i let Džermanvingsa 9525

Airbus A320 poleteo je sa piste u 10.31, prevozeći 144 putnika iz 18 zemalja i šest članova posade (dva pilota i četiri člana kabinskog osoblja). Među putnicima je bilo 16 učenika i dva nastavnika Gimnazije Jozef Konig iz Severne Rajne-Vestfalije, koji su vraćali kući sa razmene studenata.

Kapetan leta bio je 34-godišnji Patrik Sondenhajmer, koji je imao deset godina iskustva (6.000 sati letenja, uključujući 3.812 sati na Erbasu A320), dok je kopilot bio 27-godišnji Andreas Lubic, koji se pridružio Džermanvingsu 2013. godine. On je imao 630 sati letenja, od čega 540 na Erbasu A320.

Nakon što je preleteo francusku obalu u blizini Tulona, letelica je napustila svoju zadatu visinu krstarenja od 11.600 m bez odobrenja kapetana (na šta ćemo se vratiti u daljem tekstu), i počela da se ubrzano spušta. Kontrolor letenja je proglasio da je avion u fazi opasnosti (DETRESFA) nakon spuštanja i gubitka radio veze.

Radar je zabeležio prosečnu brzinu spuštanja koja je iznosila 18 m/s. Pokušaji francuske kontrole letenja da kontaktiraju let na dodeljenoj radio frekvenciji nisu urodili plodom. Francuski vojni mlaznjak Miraž poleteo je iz vazdušne baze Oranž-Karitat kako bi presreo letelicu. Radarski kontakt je izgubljen u 10:40, u to vreme, letelica se spustila na alarmantnih 1.880 m.

Najcrnje slutnje ubrzo su se i obistinile. Avion se srušio u udaljenoj opštini Prads-Ot-Bleon, koja se nalazi na nekih 100 km severozapadno od Nice u francuskim Alpima. Masiv Troa-Eveš (masiv tri biskupije, nazvan jer razdvaja granice biskupija Dinja, Embruna i Seneza) ispostavilo se kao poslednja destinacija u kojoj je tragično poginulo svih 150 putnika. Nacionalna žandarmerija i civilna služba poslale su helikoptere kako bi locirale olupinu. Zatekli su avion koji se u potpunosti raspao, pa je najveći komad olupine bio veličine automobila. "Nema preživelih", čulo se od utučenih spasilačkih ekipa preko toki vokija. Polje ruševina pokrivalo je prostor od dva kvadratna kilometra.

Uzrok nesreće

Momenat kod Tulona, dogodio se kada je kapetan leta na kratko napustio kokpit, verovatno da bi koristio toalet. Ono što će se dogoditi promenilo je sudbinu 150 ljudi u nekoliko sekundi.

Naime, prema francuskim i nemačkim tužiocima, a zahvaljući snimaču glasa u kokpitu, koji je bio oštećen, ali funkcionalan nakon nesreće, nesreću je namerno izazvao kopilot Lubic. Bris Robin, državni tužilac sa sedištem u Marselju rekao "da je Lubic bio ljubazan prema kapetanu Sondenhajmeru tokom prvog dela leta, a zatim je postao odsečan kada je kapetan započeo brifing u toku leta o planiranom sletanju".

Dok je kapetan bio van kabine, Lubic je zaključao vrata, sprečavajući bilo koga da uđe. Kapetan je imao šifru za otključavanje vrata, ali je ta šifra brave mogla da bude onemogućena pomoću kontrola u samoj kabini. Kapetan je zatražio ponovni ulazak koristeći interfon; pokucao je, a zatim lupao na vrata, ali nije dobio odgovor, nakon čega je pokušao da razvali vrata, ali su ona, kao i velika većina vrata kokpita napravljenih nakon napada na Sjedinjene Države 11. septembra, bila ojačana kako bi se sprečili eventualni upadi.

Tokom spuštanja, kopilot nije odgovarao na pozive kontrole letenja iz Marselja, niti je poslao poziv za pomoć. Robin je izjavio da je kontrola letenja mogla da čuje kapetanove pokušaje da nasilno uđe u kabinu, kao i Lubicovo mirno disanje. Posebno tragični su delovi snimka na kojima se čuju vrisci putnika u poslednjim trenucima pred udar. Zamislite momenat kada gledate u svoju smrt, u tehnički ispravnom avionu. Gledate i ne možete da uradite ništa. Tragedija, i cena koja je plaćena da bi se novim procedurama implementiranim nakon nesreće pokušalo da se spreči nešto slično.

Misterija Lubic

Svi svetski mediji na umu su imali samo jednu stvar. Ko je kopilot Lubic, njegova biografija postala je najguglovanija stvar tih dana.

Lubic je primljen u program pripravnika Lufthanze nakon završetka srednje škole. Septembra 2008. počeo je da obučava u Lufthanzinoj školi za obuku letova u Bremenu, a obuku je obustavio u novembru 2008. godine, nakon što je hospitalizovan zbog teške epizode depresije, što je već tada bio alarm na koji je proceduralno moralo da se da odgovori. Ali nije.

Nakon što je njegov psihijatar utvrdio da je depresivna epizoda stavljena pod kontrolu, Lubic se vratio u Lufthanzinu školu u avgustu 2009, nakon čega se seli u Sjedinjene Države u novembru 2010. kako bi nastavio obuku u Lufthanzinom centru za obuku avioprevoznika u Arizoni. Od juna 2011. do decembra 2013. radio je kao stjuart za Lufthanzu dok se obučavao za dobijanje dozvole komercijalnog pilota. Džermanvinsu se pridružio kao prvi oficir juna 2014. godine.

Nakon početne analize registratora podataka o letu, BEA (Biro za istraživanje i analize za bezbednost civilnog vazduhoplovstv) je zaključila da je Lubic uneo podatke za kontrolu leta koji su doveli do pada. On je podesio autopilot da se spušta na 30 m i nekoliko puta nakon toga ubrzao brzinu spuštanja aviona.

Tri dana nakon pada, nemački detektivi su pretražili Lubicovu kuću u Montabauru, konfiskujući kompjuter i druge predmete radi testiranja. Nisu pronašli samoubilačku poruku niti bilo kakav dokaz da su njegovi postupci bili motivisani "političkom ili verskom pozadinom". Tokom pretresa Lubicovog stana, detektivi su pronašli pismo koje je napisao lekar u kome se navodi da je Lubic proglašen nesposobnim za rad. Džermanvings je naveo da nije primio zahtev za bolovanjem od Lubica za dan leta. Novinski izveštaji upućivali su na to da je Lubic „skrivao bolest od svojih poslodavaca”.

Rupa u nemačkom zakon

Prema nemačkom zakonu, poslodavci nemaju pristup zdravstvenim kartonima zaposlenih, a bolovanja kojima se ljudi oslobađaju od posla ne daju informacije o zdravstvenim stanjima. Sledećeg dana, vlasti su ponovo pretražile Lubicov dom gde su pronašle dokaze da je bolovao od psihosomatske bolesti i da je uzimao lekove na recept.
Kriminalistički istražitelji rekli su da su Lubicove veb pretrage na njegovom tablet računaru u danima koje su prethodile nesreći uključivale „načine samoubistva“ i „vrata pilotske kabine i njihove bezbednosne odredbe. Godinama Lubic nije mogao da spava zbog onoga što je verovao da su problemi sa vidom, pa se konsultovao se sa preko 40 lekara, plašeći se da će oslepeti.

Tadašnji premijer Manuel Vals poslao je ministra unutrašnjih poslova Kazneva na lice mesta formirajući ministarsku radnu grupu za koordinaciju. Nemački ministar inostranih poslova Frank-Valter Štajnmajer preleteo je mesto nesreće, opisujući ga kao "sliku užasa".

Nemačka kancelarka Angela Merkel i predsednica Severne Rajne-Vestfalije Hanelore Kraft otputovali su na mesto nesreće sledećeg dana. Merkelova, Vals i španski premijer Marijano Rahoj posetili su bazu operacija oporavka u Sejn-le-Alpi. Glavni izvršni direktor Lufthanze Karsten Špor posetio je mesto nesreće dan nakon pada, rekavši je da je to bio "najmračniji dan za Lufthanzu u njenoj 60-godišnjoj istoriji". Nekoliko letova Džermanvings otkazano je 24. i 25. marta zbog tuge pilota zbog gubitka njihovih kolega, a kasnije je ta kompanije i trajno povukla broj leta iz upotrebe.

Kao odgovor na incident i okolnosti koje su se ticale kopilota, vazduhoplovne vlasti u nekim zemljama su primenile nove propise koji zahtevaju prisustvo dva ovlašćena člana osoblja u pilotskoj kabini u svakom trenutku. Tri dana nakon incidenta, Evropska agencija za bezbednost vazduhoplovstva izdala je privremenu preporuku avio kompanijama da osiguraju da najmanje dva člana posade, uključujući najmanje jednog pilota budu u pilotskoj kabini tokom celog leta. Ovo pravilo takođe je poznato kao „pravilo četiri oka“ ili koncept „minimalne zauzetosti“.

Propis FAA (Federalne uprava za avijaciju), agencije američke savezne vlade u okviru Ministarstva saobraćaja SAD koja reguliše civilno vazduhoplovstvo u Sjedinjenim Državama, glasi da su za skoro svaki komercijalni avion, osim za one veoma male, neophodna dva pilota. FAA takođe nalaže obuku za upravljanje resursima posade, kako bi ta dva pilota bila obučena kooperativno, kao tim. Pored toga, u mnogim oblastima, pilot koji ne leti prati akcije pilota koji leti, jer oba ispunjavaju kontrolne liste. Određene komande zahtevaju saglasnost oba pilota.

Ukoliko pilot treba nakratko da napusti kokpit, član kabinske posade (ili treći pilot ako je dostupan) će zauzeti mesto tog pilota, tako da u kokpitu ostanu prisutne minimalno dve osobe.

Odšteta

Matična kompanija Džermanvingsa Lufthanzaponudila je porodicama žrtava početnu isplatu pomoći do 50.000 evra, odvojeno od bilo koje zakonski propisane nadoknade za katastrofu. Do 2017. Lufthanza je isplatila 75.000 evra porodici svake žrtve, kao i 10.000 evra za bol i odštetu bliskim rođacima žrtava.

Ubrzo nakon pada, u blizini mesta nesreće u Le Verneu postavljena je spomen-ploča u znak sećanja na žrtve, a sledećeg meseca je oko 1.400 rođaka žrtava, visokih zvaničnika, spasilaca i zaposlenih u avio kompanijama prisustvovalo komemoraciji u Kelnskoj katedrali.

Posmrtni ostaci petnaestroro od šesnaestoro školske dece i njihova dva učitelja sahranjeni su u njihovom rodnom gradu Haltern dva meseca nakon nesreće. Njihovi sugrađani su u znak sećanja i pijeteta držali bele ruže dok su mrtvačka kola prolazila pored dečije škole, gde je 18 stabala, po jedno za svaku žrtvu, zasađeno u znak sećanja.

Roditelji Andreasa Lubica su pozvani na službu, ali joj nisu prisustvovali, već su održali konferenciju za štampu 24. marta 2017, na dvogodišnjicu pada aviona. Lubicov otac izjavio je "da porodica nije prihvatila zvanične istražne nalaze da je Andreas Lubic namerno izazvao nesreću ili da je u to vreme bio depresivan".

Novinar vazduhoplovstva Tim van Beveren objavio je izveštaj u kojem se tvrdi da je Lubic mogao da padne u nesvest, da je brava na vratima pilotske kabine bila neispravna na prethodnim letovima i da je na dan pada prijavljena potencijalno opasna turbulencija u tom području.

I tada, a i sada, sve ove projekcije deluju gotovo naivno, iako i za njih sigurno postoji neka procentualna šansa, koja je  veoma mala.

Na gotovo istoj lokaciji 1953. dogodila se avionska nesreća avio-kompanije "Air France", čiji se avion srušio. Letelica Lokid L-749A trebalo je da sleti na aerodrom u Nici, ali je udarila u planinu Le Cime, u blizini Barselonete, uletevši u u oluju iznad francuskih Alpa, a žitelji manjih okolnih sela su svedočili da je avion udario u planinu i eksplodirao.

Van Beverena je uposlila porodica da radi na ovom slučaju i on je takođe bio prisutan na konferenciji za štampu. Tajming konferencije za novinare, na godišnjicu nesreće, kritikovale su porodice žrtava koje su tog dana održavale svoj dan sećanja.

Ova priča je podsetnik koliko je osetljiva linija odgovornosti i koliko je važna stručnost, poštovanje procedura. Profesije su povezane na način kojeg većina ljudi nije ni svesna, sve dok se ne dogode ovakve ili slične tragedije.