Ukrajinka preživela zarobljeništvo u Rusiji: Tukli su nas kao muškarce, mučili elektro-šokovima

Pripadnica brigade Azov učestvovala je na bezbednosnom forumu u Zagrebu.

Govoreći za N1 ispričala je kako je sa saborcima iz brigade Azov provela tri meseca pod opsadom.

“Videla sam mnogo ratnih zločina. Nisam mogla da verujem svojim očima. Sve me je to šokiralo jer pre 2022. godine nisam bila u borbenom sektoru, već sam radila druge poslove u vojsci”, ispričala je Marija, dodajući da su dani pod opsadom u Marijupolju bili pravi pakao.

“Bombardovali su dečju bolnicu, poznato pozorište, ubijali hiljade civila. Izgubila sam mnoge svoje saborce”, priseća se.
Kaže da je srećna što je razmenjena posle godinu dana provedenih u ruskom zarobljeništvu, ali tvrdi daje još barem 900 njezinih saboraca zatočeno. Ukupno ih je u brigadi bilo oko 3.000.

“Nalaze se u groznim uslovima, prema njima se ne poštuju odredbe Ženevske konvencije. Nadam se da će biti uloženi dodatni napori da se oslobode, jer su mnogi od njih i umrli u tom zatvoru”, kaže Marija Ček.

Mučenja u zarobljeništvu

Marija je preživela mučenje u zarobljeništvu, kao i ostali njeni saborci. Kaže da su na njima korišćeni elektro-šokovi, da nisu dobijali hranu i vodu, da su kažnjavani na razne načine.
“Sve su to poznate KGB metode”, tvrdi i dodaje da su zatvori bili puni muva, da su morali po ceo cele dane da stoje s ranjenim nogama koje su im oticale, jer nisu smeli ni da segnu ni da legnu. Higijene gotovo da nije bilo.

Kaže i da su muškarci i žene ponekad razdvajani, ali su žene često dobijale jednake batine kao i muškarci.

Jedno vreme, dodaje, boravila je s još 22 žene u ćeliji od svega 20-ak metara kvadratnih.

“Tokom leta sam mislila da ću umreti o žeđi. U jednom trenutku sam se srušila na pod i preplašila sam se da će me ubiti jer je bilo zabranjeno ležati. Ali me je u životu držala misao da moram kada me puste na slobodu da ispričam svima šta se to u 21. veku događa i da se to zaustavi”, govori pripadnica ukrajinske vojske.

Misao o povratku kući

Na pitanje kako je uopšte uspela da preživi, odgovara da su joj rekli da joj je muž umro, a ona se nadala da je ipak živ. Dodaje da se nije plašila fizičkog bola jer se ranije bavila sportom i znala je da psle svakog napora dolazi uspeh.

“Najviše sam se plašila nedostatka informacija, jer mesecima nisam ništa znala. Ali sam stalno razmišljala o povratku. Stvorila sam svoj unutrašnji svet što mi je mnogo pomoglo”, navodi.

Govoreći o stanju u Ukrajini, kaže da njenoj zemlji i dalje treba naoružanja kao i ljudstva.

Oporavak posle zatvora

“Provela sam godinu dana na oporavku i sada sam se vratila u vojnu službu. Ipak mislim da nas je rat sve promenio i da nikada više neću biti ista. Ali sada sam jača posle svega što sam proživela. Živa sam i to je važno”, kaže Marija.

Iz Marijupolja nosi tužne slike tela mrtve dece po ulicama.

“Telo je bilo spaljeno i jedva sam shvatila da se radi o telu deteta. Ta količina mrtvih civila je bila strašna. Nije bilo dovoljno mesta u mrtvačnicama pa su tela sahranjivana uz ulicu. To je u jednom trenutku postalo previše opasno zbog stalnog bombardovanja, pa su ljudi počeli svoje mrtve da sahranjuju pored kuća. Zato je sad Marijupolj veliko groblje. Neverovatno je da ruski mediji objavljuju da je u Marijupolju sve u redu. Kako bi moglo biti u redu kada su tela pored skoro svake kuće”, opisuje Marija taj grad.

Kaže da posle izlaska iz zatvora nije osećala baš ništa.

Prošla je niz pregleda i zaključeno je da pati od PTSP, odnosno posttraumatskog stresnog poremećaja. Čak nije prepoznala neke članove svoje porodice.

Međutim, kaže da je sada mnogo bolje. Uverena je da će i ostali oslobođeni zarobljenici biti dobro.

Težak položaj Marijupolja

Upitana da li je Marijupolj morao da padne, Marija objašnjava da je to grad koji ima težak geopolitički položaj.

“S vojnog stanovišta bilo je jasno da se može opkoliti. Osim toga, neprijateljskih snaga bilo je mnogo više nego ukrajinskih. Ali morali smo da branimo Marijupolj bez obzira što smo bili u opsadi. Marijupolj je odvratio deo neprijateljskih snaga od Kijeva, a za Ukrajinu je najvažnije bilo obraniti Kijev. Zato smo morali da se borimo za Marijupolj i rizikujemo naše živote”, zaključila je pripadnica ukrajinske vojske Marija Ček.