Obronak brda iznad grada Rmajha pruža prekrasan pogled na Izrael - i istovremeno je savršeno mesto da se ispale bombe preko granice. Granica između Izraela i Libana krivuda oko grada u širokom polukrugu, a u daljini se uzdižu izraelski vojni tornjevi. Naša lokacija je naš problem, kaže otac Georges, jedan od sveštenika u Rmajhu.
On stoji pored ogromnog krsta na vrhu uspona, gde se dovezao svojim kolima da bi bio na bezbednoj strani, piše nemački Špigel, prenoseći najpre kako je Rmajh izgledao u oktobru 2023. godine – hrišćansko „ostrvo“ u „moru“ šiitskih sela.
Blizu 10.000 ljudi živi ovde u ovom gradu, koji se nalazi u srcu teritorije koju pokriva Hezbolah, moćna milicija, protiv čije volje se u ovoj zemlji jedva nešto dešava.
Ili, tačnije, ovde je živelo oko 10.000 ljudi sve do 8. oktobra 2023. godine, dana kada je Hezbolah počeo da ispaljuje rakete i granate na Izrael nakon terorističkog napada Hamasa na Izrael dan ranije.
Za samo nekoliko dana više od polovine stanovnika napustilo je svoje domove među duvanskim oranicama i voćnjacima. Do kraja oktobra, Rmajh je izgledao uglavnom napušteno: škola je zatvorena kao i većina prodavnica u centru grada. Stanovnici su našli utočište kod rođaka u Bejrutu, u libanskim planinama i u hrišćanskim gradovima na obali.
Svi su tada mislili da će kriza proći za nekoliko nedelja.
Ono što nisu mogli da pretpostave je da će ih 10 meseci kasnije probuditi iz sna eksplozije u zoru na nebu iznad njih.
To se dogodilo pre nedelju dana, kada je izraelski sistem protivvazdušne odbrane Gvozdena kupola odbio bespilotne letelice i rakete koje je lansirao Hezbolah. Da li srećom ili rukom Božjom, niko nije povređen, navodi Špigel.
„Ovo nije naš rat. Nikada nije bio. Nismo uključeni, ali takođe ne možemo ništa da uradimo povodom toga“, kaže otac Georges.
Vekovima je Rmajh bio maronitski grad, što je najveća hrišćanska frakcija u Libanu. Okružen je šiitskim selima kojima vlada Hezbolah, iznad njih vijori žuta zastava ove milicije i izbledeli portreti ajatolaha Homeinija, prvog iranskog revolucionarnog vođe, kao i vođe Hezbolaha Hasana Nasralaha.
Nasuprot tome, ulaz u Rmajh je okružen statuama Bogorodice, čije je glava obično blago nagnuta, ruke sklopljene. Sveti Šarbel zaštitnički stoji ispred domova, dok su reljefi Svetog Đorđa postavljeni u zidove.
Čak i tokom građanskog rata pre četiri decenije, grad je pokušavao da ostane neutralan i odbio je da se pridruži maronitskim milicijama u Bejrutu, kako je otac Georges objasnio u oktobru.
„To bi bilo samoubistvo ovde dole na jugu“, rekao je.
Crkva i gradonačelnik su takođe odbili da izaberu stranu 2006. godine, kada je napad Hezbolaha na izraelsku graničnu patrolu izazvao smrtonosni i destruktivni odgovor Izraela.
U centru grada, vlasnik jedinog supermarketa koji je još uvek otvoren, koji se takođe predstavlja kao Georges, insistira da „žele dobre veze sa svim svojim komšijama“.
„Ljudi iz drugih sela kupuju ovde, a mi dobijamo naše povrće od njih“, naveo je.
To je tanka linija. Sve dok Hezbolah ne pokuša da stacionira svoju artiljeriju i rampe za lansiranje raketa u Rmajhu, izraelska vojska neće pucati na grad. Čak i ako ga lokacija direktno preko puta izraelskih pozicija čini tragično savršenim mestom za Hezbolah da puca.
Da bi ih sprečili da urade upravo to, patrole koje se sastoje od stanovnika Rmajha kreću se noću. Prijavljuju svaki auto koji nije iz sela, svaki pokret. U isto vreme, međutim, grad i crkva pokušavaju da izbegnu da budu viđeni kao naklonjeni Izraelu.
Otac Georges mora da se požuri nazad na krizni sastanak gradskih sveštenika. Crkva u Rmajhu je na društvenim mrežama optužena da oštro kritikuje Hezbolah u oktobru 2023. godine.
Trojica sveštenika provode kasno popodne smišljajući odgovor. U saopštenju se osuđuju svi napadi na civile i ističe se da su palestinske izbeglice prihvatali još 1948. godine. Ukoliko bi se stvorio „negativan utisak“, „“alimo se i nadamo se da će se ovaj rat brzo završiti“.
April 2024:
Prvo se čuju glasovi, koji se uzdižu i spuštaju u pesmi, a melodije se ponavljaju. Povorka od više od 100 ljudi probija se kroz uske uličice u centru. Stariji, a ne mlađi, više muškarci nego žene, prate sliku Svetog Đorđa, sa 72-godišnjim sveštenikom Nadžibom al-Amilom koji ponosno korača napred.
Bradati monah, kose skupljene u punđu, njiše kadionicu, dok crkvenjak, odlučnog izraza lica, ispred njega nosi krst.
Za Svetog Đorđa kaže se da nudi zaštitu od ratnih opasnosti – ali je i štit od kuge i iskušenja. On je zaštitnik zatvorenika, vatrogasaca i vojnika… I on je najvažniji svetac u Rmajhu. Njegov lik može se naći na vratima domova, u reljefima i na jarko okrečenim zidovima.
Ali ovoga aprila, tradicija stara 1.700 godina dolazi tokom šestomesečnog sukoba koji postaje sve teže ukrotiti. Dok je prošle jeseni u okolini Rmajha bilo samo povremenih borbi, sada je tako skoro svaki noći – a ponekad i tokom dana – u susednim selima Ajta aš-Šab i Jarun. Prozori u Rmajhu zveckaju od eksplozija, a put uz granicu postao je izuzetno opasan.
Povezane vesti
Hezbolah ispaljuje rakete i granate na jug, dok Izrael odgovara projektilima „helfajr“, bombama od četvrt tone i fosfornim granatama, koje proizvode ekstremne opekotine i izazivaju požare koje je gotovo nemoguće ugasiti.
Kada su počele borbe u regionu, većina stanovnika je napustila svoj mali grad, uselivši se kod rođaka ili iznajmivši sopstvene stanove. Ali polako, ljudi počinju da se vraćaju. Ovaj mini-rat traje predugo za njihovu bednu ušteđevinu.
Za ime grada, koji je naseljen još od antičkih vremena, kaže se da znači „retko bilje“, iako je oblast u stvari prilično plodna. Stanovnici uzgajaju grožđe, duvan i masline. Međutim, poslednjih šest meseci nisu mogli da ga uberu: njihove bašte i njive su preblizu granice, a izraelska vojska je potpuno egalitarna, kaže za Špigel jedna od stanovnica Dani.
„Pucaju na hrišćane i muslimane, nije važno. Niko ne sme da se približi“, navodi.
Što znači da deo žetve vene i truli na vidiku.
Ipak, niko ovde ne želi da bude citiran da kaže bilo šta loše o Hezbolahu.
Samo u četiri oka se govori o beskrupuloznosti „Božje stranke“ i njenoj sebičnosti u dovođenju domovine nevinog stanovništva u opasnost za palestinsku borbu i ideologiju iranskog rukovodstva.
Petnaest godina građanskog rata koji je završen 1990. pretvorio je Libance u majstore suživota. Otvoreni otpor Hezbolahu bio bi beznadežan. Pre samo nekoliko nedelja, noćne patrole grada suočile su se sa grupom maskiranih muškaraca koji su tražili da postave raketni bacač pored škole. Nakon intenzivne tuče i zvonjave crkvenih zvona, maskirani ljudi su nestali. Kasnije je Hezbolah tvrdio da grupa ne pripada njima.
Vernici Rmajha na Đurđevdan ništa ne govore. Ali pevaju o Svetom Georgiju, koji je, prema legendi, bio i strpljivi mučenik, pogubljen pod rimskim carem Dioklecijanom jer je odbio da se odrekne svoje vere, i zmajeubica, koji je istrebio moćnu zver.
Ovog Đurđevdana zvuči kao da se simbolika praznika ogleda u trajnoj melanholiji vernika. Iznova i iznova, vešti horski glasovi recituju iste formule o žrtvi i spasenju pred velikom nevoljom. Litija iznova kruži oko malog jezera u centru grada. Lutati preblizu ivice grada, kaže jedna starija žena, bilo bi previše rizično.
Avgust 2024:
Opasnost da mukotrpno obuzdana razmena vatre između Hezbolaha i Izraela potpuno izmakne kontroli se ponovo povećala.
Od kada je Izrael ubio Fuada Šukra, jednog od najviših komandanata Hezbolaha, krajem jula u južnom Bejrutu i – kako se sumnja – potom ubio političkog lidera Hamasa Ismaila Hanija u Teheranu, i Hezbolah se diže – i u Rmajhu.
Osvetnički napad, na kraju krajeva, verovatno bi doveo do žestokog odgovora Izraela.
Ali mali maronitski grad između frontova je naseljeniji nego što je bio prošlog oktobra.
„Naravno da se plašimo. Ali sve traje tako dugo“, rekao je za Špigel vlasnik jedne prodavnice.
U početku su mislili, kaže, da će to biti jednomesečni sukob kao 2006. godine:
„Užasno, naravno, ali onda gotovo“, dodaje.
Umesto toga, poslednjih 10 meseci su bili u vakuumu, kaže vlasnik radnje. Ono što je odavno trebalo da bude gotovo zapravo nije ni počelo.
Rmajh ne mora da bude bombardovan da bi polako bio odvučen u propast, kažu dvojica Georgesa – vlasnik supermarketa i sveštenik.
U jednom trenutku, rođaci u Bejrutu će se umoriti od smeštaja svojih izbeglih rođaka, ili će oni koji su iznajmili stan bankrotirati.
Moraće da se poberu maslinjaci i polja duvana koji se nalaze na bezbednoj udaljenosti od granice.
„Plus, beskonačno čekanje na nešto umori svakoga“, dodaje sveštenik.
Samo je Abu Jad, vlasnik hotela Mountain Gate, finansijski dobro prošao – ne uprkos krizi, već zbog nje. Njegova ogromna terasa sa bazenom pruža panoramski pogled na susedno selo Ajta aš-Šab na zapadu, koje je sada na meti Izraelaca skoro svakodnevno.
Svih 11 soba zauzeto je i rezervisano za narednih nekoliko nedelja od strane međunarodnih televizijskih ekipa, koje ostavljaju svoje stative dok čekaju sledeće dramatične detonacije.
Svakih sat ili dva, reporter navlači kacigu i zaštitni prsluk pre nego što stane ispred kamere kako bi objavio novosti o situaciji. Šorts i sandale su, naravno, van ekrana.
Popodne je i mitraljeska vatra se čuje na horizontu iznad Ajta aš-Šaba. To je suvi ratatat tat praćen prigušenim udarima hitaca.
„Kalibar pedeset“, kaže Abu Jad znalački o mitraljezu.
Nastupi kratka tišina pre nego što se začuje nekoliko prasaka. Koji je to kalibar? Vlasnik hotela s neodobravanjem škljoca jezikom.
„To su svadbeni bubnjevi“, kaže on, najavljujući da je par krenuo ka crkvi.
Venčanje? Sada?
„Naravno. Ne mogu da čekaju večno“, kaže on slegnuvši ramenima.
Mladu nevestu Fadiju voze u kabrioletu na trg ispred crkve, gde već čekaju gosti. Muškarci su obučeni u svetla odela, neke od košulja su širom otvorene do vrata – žene su u pripijenim haljinama zelene, crvene ili metalik zlatne boje. Nema mnogo gostiju, svega 150, kaže rođak mladoženje. Rat ili ne rat, bilo da dođe ili ne – u jednom trenutku život jednostavno mora da se nastavi.
Povezane vesti
Koje je tvoje mišljenje o ovome?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare