"Videla sam snimak otmice, to su slike koje ne mogu da izbacim iz glave": Porodice otetih i ubijenih Izraelaca za N1

Reporter N1, koji se nalazi u Izraelu, razgovarao je sa porodicama otetih i ubijenih Izraelaca, na godišnjicu napada Hamasa na Izrael.

N1: Recite nam više o Tamiru, o tome kakav je bio.

„Tamir je bio radosna, duhovita osoba. Imao je 18 godina kad je bio brutalno otet. Tek je ušao u život. Ironično, bio je deo organizacije koja se bavi humanitarnim pitanjima Palestinaca u Gazi. Bio je poslat na severnu granicu Gaze i bio je prvi talac, otet u sedam ujutro. Tek je bio završio srednju školu i ušao u život. Najviše je želeo brinuti se o drugima. Kada je Hamas upao, nije ih bilo briga koga otimaju. Imao je samo 18 godina. Videla sam video njegove otmice i to su slike koje ne mogu izbaciti iz glave. To ne nestaje. Čitave godine to je u meni kada pokušavam spavati“, kaže Herut Nimrodi, majka Tamira Nimrodija.

N1: Sećate li se poslednjeg razgovora s njim?

„Zvao me to jutro, nisam se uspela javiti jer je bilo vrlo rano. Videla sam poruku od njega, pitao me jesam li ja dobro. Živimo jako blizu Tel Aviva i on ima dve mlađe sestre. Uvek se smatrao odgovornim, želeo je da one budu dobro. Pitala sam šta se događa i odgovorio mi je da rakete padaju svuda, na kuće. Nije imao pojma da su teroristi već u njegovoj bazi. Rekla sam mu da se čuva. Rekao je da će pokušati i to je bilo poslednje. Oko četiri sata popodne moja najmlađa kći došla mi je vrišteći, rekavši kako je videla snimak otmice njenog starijeg brata na Instagramu. Pokazala mi je video. Bio je u pidžami, bosih nogu. Nije imao naočare, on ne vidi bez njih. Bio je prestravljen, skrivao je lice da ga ne udare, ali… Bilo je teško gledati taj video i ne mogu ni zamisliti šta mu je prolazilo kroz glavu u tim trenucima. Poslednji snimci prikazuju kako ga prisilno drže i vuku preko granice u Gazu“, priča ona.

N1: Jeste li dobili ikakve vesti o njemu u ovih godinu dana?

„Nažalost, iako smo ga videli kako živ prelazi granicu, nema informacija i indikacija o tome je li živ ili ne. Kao majka, biti u situaciji gde ne znate je li vaš sin živ, to je nezamislivo. Ne mogu verovati da je prošlo godinu dana. Čini se kao dan. Jako mi je teško danas“, kaže Nimrodi.

N1: Mogu zamisliti. Još poslednje pitanje – mislite li da je vlada učinila sve što može da ih vrati kući?

„Nemam sve informacije. Ne znam s čim se suočavaju. Želim verovati da rade sve što je u njihovoj moći, ali mnogo je prepreka i ne znamo što je Hamas spreman ili nespreman dati. Kao Jevreji, mi poštujemo život i nadam se da naša vlada radi sve što može da postigne sporazum da se taoci koji su još uvek živi mogu vratiti kućama. Neki taoci su umrli, ubijeni su tokom ovog vremena i od njih se trebamo oprostiti. Moramo završiti s ovom čitavom pričom koja traje već godinu dana. Nadam se da će uskoro doći do sporazuma“, kaže Nimrodi.

„Niko ovde nije verovao da ovo dolazi“

„I moja rođaka i njena majka bile su predivne osobe. Volele su mir. Samo su želele mirno živeti. Karmel se tek vratila s puta iz Indije nakon dva i po meseca i bila je kod roditelja, njena majka je okupila svu decu za praznik. Mislim da niko nije verovao da ovo dolazi, niko ovde to nije verovao. Teroristi su oteli moju tetu, ubili su je tik ispred kuće, 50 metara od kuće. Video sam sam snimak na Telegramu. Onda su oteli i njenu ćerku, Karmel. Karmel je bila u zatočeništvu 50 dana. Znamo od dvoje talaca koji su bili s njom da je za njih bila izvor snage. Ulivala im je nadu. Zajedno su vežbali jogu, meditirali, ona im je bila anđeo čuvar u zatočeništvu. Nažalost, trebalo je da se vrati kući osmog dana prekida vatre, i tog osmog dana dogovor o prekidu je propao i ostala je tamo. Nakon 11 meseci u zatočeništvu, dogovor zbog kojeg je trebalo da se vrati nije došao dovoljno brzo i ubijena je u zatočeništvu“, kaže Gil Dikman, rođak Karmele Gat, koja je oteta i ubijena u Gazi, kada su propali pregovori.

N1: Kako se osećate zbog svega što se dogodilo? Kako se sada osećate nakon godinu dana, jeste li tužni, besni?

„Tužan sam zbog svoje rođake jer se neće vratiti. Osećam da je to i moj neuspeh kao njenog člana porodice. Pokušali smo sve što smo mogli da ju vratimo. Ali najviše sam besan. Vlada je trebalo da vrati i nju i ostale taoce. Upozorili smo ih, ako ih ne vrate odmah, da se neće vratiti živi. Upravo to se dogodilo mojoj rođaki. I nakon toga svega, mesec dana je prošlo, a 101 talac je još uvek tamo, u zatočeništvu. Izraelska vlada nije na to sada usredsređena. Fokusiraju se na druge stvari, na sever, na istok, na započinjanje novih ratova pre završetka ovog rata na jugu. Postoji jedan način da se taj rat prekine i da se vrati mir u ovo područje. To je sporazum kojim će se taoci vratiti. 75 odsto Izraelaca to želi. Spremni su prekinuti ovaj rat ako dobijemo taoce natrag. Dakle, učinite to. Potpišite sporazum, vratite taoce i onda se možemo baviti drugim stvarima“, kaže on.

„Ove godine trebalo je da se venčaju“

Dr Nirit Levi, majka Alona, čija verenica Inbar Himan je oteta na Supernova žurci i ubijena, nosi njenu sliku na svojoj majici.

N1: Možete li nam reći nešto više o njoj? Kakva je bila?

„Inbar je bila partnerka mog sina, bili su zajedno. Ove godine trebalo je da se venčaju. Bila je jako, jako lepa, jako visoka. Talentovana umetnica, volela je biti kreativna, izrađivala je umetničke videe, slikala. Jako malo žena u Izraelu bavi se grafičkom umetnošću, ona je bila poznata kao jedna od njih. Bila je jako dobra osoba, upoznala je mog sina kada se dobrovoljno javila da mu pomaže. Bila je i volonterka na Supernova festivalu odakle je oteta. Želela je pomagati ljudima koji su imali problema. Vrlo radosna osoba, volela je plesati, bila je kreativna, volela je boje, mnogo se smejala. Bila je vrlo samopouzdana, znala je da je sposobna. Bila je vrlo hrabra, bila je vojnikinja. Nedostaje nam. Nedostaje nam njen jedinstveni karakter“, kaže Levi.

N1: Sećate li se kada ste čuli vest, kako ste se osećali?

„Naravno. Nikada to neću zaboraviti. 7. oktobra u 9 ujutro, videla sam svog sina – ne njenog verenika, drugog sina – kako gleda TV. Pitala sam ga šta radi, rekao je da traje rat, da se nešto dogodilo. Nekoliko minuta kasnije, moj stariji sin, Inbarin dečko, rekao mi je kako ne može doći do nje, da zna da je tamo, ali da se ne javlja na mobilni. Odmah sam shvatila da on ne sme biti sam u njihovom zajedničkom stanu i otišla sam po njega da bude s nama. To je četrdesetak minuta automobilom. Čim smo stigli, odmah ju je počeo tražiti, mislio je da ju je neko video, da je neko od njenih prijatelja primetio nešto na festivalu. Bilo je toliko teško pronaći nekoga… Tamo je bio haos. Tek kasnije smo videli snimak Hamasa i saznali da je bila oteta. Tek u ponedeljak smo pronašli svedočanstva dvoje ljudi koji su videli kako je oteta i na motociklu odvezena u Gazu. Nikada neću zaboraviti te trenutke. Sve što se događalo, dan za danom, kada smo pronašli svedočanstva od ljudi, pronašli smo kratak snimak koji je ona snimila na festivalu između vremena kada su krenule padati rakete i njene otmice. Pokušavali smo shvatiti što se dogodilo… Ne mogu to zaboraviti“, kaže Levi.

N1: Kako se osećate nakon što je prošla godina dana?

„Užasan je osećaj. Ponajpre, tuga. Ogromna tuga jer je nismo mogli spasiti, jer je mrtva i još uvek je u Gazi. Bes, jer se ovo još uvek događa i godinu dana kasnije, sve je isto, ljudi su još uvek tamo. Teško nam je tugovati, pokušati zatvoriti to poglavlje jer se još uvek borimo da nam se vrati, da je možemo sahraniti u Izraelu“, kaže ona.