Za više od 200 putira u Evropi tvrdi se da su Sveti gral: Ko je u pravu?

Vernici hrle da ih vide i pomole se nad njima. Ali koji je pravi gral – i da li uopšte postoji, pita se CNN.

Ideja potrage za Svetim gralom je stalna tema u književnosti, umetnosti i filmovima, dok ono što bi bili naši krajnji ciljevi rutinski nazivamo „svetim gralom“. Velika medicinska otkrića se često nazivaju „svetim gralom“ za bolest o kojoj je reč.
To je takođe deo pop kulture. Den Braun je zaradio milione na svom tumačenju Svetog grala u „Da Vinčijevom kodu“, u kojem je izmaštao da gral u stvari nije predmet, već tajna.

I ko može da zaboravi Harisona Forda koji je posegnuo za putirom u filmu "Indijana Džons i poslednji krstaški rat"?

Čak su i priče koje nemaju nikakve veze sa hrišćanstvom često usredsređene oko potrage za čarobnim predmetom – od Harija Potera do „Gospodara prstenova“.

Džoan Pirs, profesorka veronauke na koledžu Svetog krsta u Masačusetsu kaže da u svemu ovom postoji jedan problem.

„Iskreno, ne mislim da stvarna šolja sa Tajne večere još uvek postoji. Isus je svakako koristio čašu na Tajnoj večeri, ali ako pogledate neke izveštaje iz Jevanđelja, prostoriju je već pripremio neko drugi

pre nego što su oni stigli]. Dakle, možda to nije bila njegova čaša", kaže ona.

Za Pirsovu, koja je katolkinja, ideja o Svetom gralu je više simbolična nego realna – prema njenim rečima, to je „kulturna stvarnost pre nego religiozna stvarnost“.

Ali za mnoge ljude, gral je pravi objekat - i onaj koji je moguće videti ako odete u Valensiju. Ili Leon. Ili Đenovu. Ili bilo koje od mnogih mesta gde, tradicija kaže, Gral prebiva.

Možda ćete čak moći da osetite mističnu moć Grala ako posetite neko od mnogih mesta za koje se kaže da se tamo krije, samo van očiju željnih posetilaca.

Na planini Monserat, izvan Barselone, na primer. Ili u poljskom selu, gde su ga vitezovi templari možda sakrili. Ili oko Glastonberi Tora, misterioznog brda u južnoj Engleskoj gde je, prema srednjovekovnoj legendi, Josif iz Arimateje doneo Gral ubrzo nakon Isusove smrti.

U Valensiji, u istočnoj Španiji, uđite u katedralu, a sa desne strane je kapela, izgrađena izričito za smeštaj „Santo Kaliz“ ili „Svetog putira“.

"Predanje otkriva da je to ista čaša koju je Gospod upotrebio na Tajnoj večeri za uspostavljanje Evharistije“, piše na sajtu katedrale o „Svetoj Čaši Večere Gospodnje“.

Veruju da ga je Sveti Petar odneo u Rim, odakle je poslat u Španiju u trećem veku nove ere.

Veb stranica turističke zajednice Valensije takođe opisuje putir kao „svetu čašu... koju je Isus Hrist koristio na Tajnoj večeri“.

Tvridnja da imate Sveti gral je, naravno, turistički privlačna, podseća CNN.

Bilo je to još od srednjeg veka, kada su Evropljani koji su učestvovali u krstaškim ratovima donosili „relikvije“ iz Jerusalima.

Od bogosluženja do turizma

U stvari, relikvije su bile centralne za hrišćanstvo od samog početka, kaže Pirsova.

Kada su rani hrišćani stradali, drugi vernici bi se molili na njihovim grobovima.

"Mučenik je delovao kao pokrovitelj ili posrednik da se njihove molitve uzdignu na nebo", navodi ona.

Ali nisu samo grobovi mučenika postali sveti, već ponekad i delovi njihovog tela ili stvari koje su dodirnuli.

"Smatralo se da predmeti kojima su mogli da rukuju imaju istu milost – vezu sa svetim“, kaže Pirsova.

Naravno, čaša koju je Isus držao i kojom je pokazao učenicima kako se obavlja evharistija, tj. pričešće, na stolu kada je najavio da će uskoro biti izdan, biće najsvetiji od svetih predmeta.

Nije ni čudo što je toliko truda uloženo u pronalaženje Grala.
Tokom krstaških ratova, interesovanje za Isusov život na Zemlji poraslo je, kaže Pirsova. Ljudi su išli širom Evrope i Svete zemlje, tražeći artefakte koji bi mogli biti povezani sa novozavetnim predanjem. Zato je većina navodnih svetih gralova širom Evrope prvi put stigla na kontinent tokom tih vekova.

"U srednjem veku ovo interesovanje dostiglo je vrhunac koji ranije nije imalo", kaže Metju Šmalc, osnivački urednik Journal of Global Catholicism i profesor religijskih studija na Svetom krstu.

Ali tokom vekova, prikupljanje relikvija nije bilo isključivo približavanje Bogu, kaže Šmalc. Postojali su „razni ekonomski interesi vezani za hodočašće“, kaže on za CNN.

„Mošti su odnesene iz grobova i rasute. Imate razna mesta koja postaju mesta hodočašća, što je bio veoma unosan posao za one koji su imali relikvije. Ljudi bi hodočastili na ova mesta, podstičući lokalnu ekonomiju", objašnjava.

Relikvije su bile i politički alati u vreme krstaških ratova.

"Pronalaženje predmeta poput koplja koje je probolo Hristovo rebro smatralo se potvrdom božanske misije da se ’oslobodi‘ Sveta zemlja“, kaže Šmalc.

To je jedan od razloga što su neke „relikvije“ toliko brojne da nikako ne bi mogle sve biti istinite.

„Možete da izgradite grad od drveta za koje se tvrdi da je pravi krst na kojem je razepet Isus“, kaže on.

Isus ili... kralj Artur?

Sveti gral je možda počeo kao sveta relikvija za hrišćane, ali je tokom vekova postao relevantan i za druge. Za početak, povezan je sa legendarnim kraljem Arturom još iz srednjeg veka – zahvaljujući viteškoj poeziji, kaže Pirs.

Jedna francuska pesma iz devetog veka tvrdi da je Josif iz Arimateje uhvatio krv Hristovu u Gralu tokom raspeća i da ju je kasnije odneo u Glastonberi u današnjoj Engleskoj.

„Ovo je bilo pomešano sa keltskim, irskim, velškim i prehrišćanskim narativima o objektima koje prožima moć", kaže ona.

U 12. veku, pesma Kretjena de Troa „Perseval, priča o gralu“ uključuje kralja Artura i vitezove Okruglog stola, viteški pohod, krvavo koplje – i blistavi gral, posudu u kojoj je servirana magična isceliteljska moć.

Do 15. veka, Perceval je postao Galahad, sin arturijanskog viteza Lanselota, koji kreće u potragu za gralom, pronalazi ga i umire pri povratku kući. Galahad je, inače, umeo da leči bolesne i čini čuda.

„Moja vera ne zavisi od ovoga“

Za Pirsovu, koja ne veruje da je prava čaša iz koje je Hrist pio sačuvana, predmeti koji se spominju kao "sveti grali" i dalje su vredni kao kulturni fenomen.

„Veoma sam skeptična... ali ono što je važno je činjenica da su ovi predmeti poštovani – oni su kulturna stvarnost. Moja vera ne zavisi od

ovoga]. Verovati u Isusa Hrista ne znači nužno da postoje stvarni fizički ostaci njegovog života... To uopšte ne ugrožava moju veru u smrt i vaskrsenje Isusa Hrista ", navela je ona za CNN.
Šmalc, koji je „sumnjičav“ oko toga da li Gral još uvek postoji, nije protiv svih relikvija. Nekada je oko vrata nosio deo odežde pape Jovana XXIII.

"Misteriozno sam ga izgubio i mnogi ljudi su rekli da je to rezultat demonskog napada. Verujem da je to više rezultat moje nepažnje. Ali verujem da su relikvije važne – povezuju nas ne samo sa svetim ljudima, već i sa Bogom", naveo je.

Na pitanje kako bi Gral izgledao da postoji, smatra da bi to bila jednostavna čaša, čaša u lokalnoj gostionici.

"Na neki način, to je religiozno značenje – da nešto tako jednostavno i svetsko može da zadrži krv Hristovu", kaže on.