Zašto jučerašnji cunami nije bio razoran kao što se očekivalo

Milioni ljudi su evakuisani, dok su se misli vraćale na razorne cunamije iz Indijskog okeana 2004. godine 26. decembra i iz Japana 2011. godine, oba izazvana sličnim velikim zemljotresima.

Ali jučerašnji cunami bio je znatno blaži, iako je naneo određenu štetu, piše BBC.

Pa, šta je izazvalo zemljotres i cunami – i zašto nije bio toliko strašan kao što se u početku strahovalo?

Šta izaziva mega zemljotres?

Poluostrvo Kamčatka je udaljeno, ali se nalazi u „Pacifičkom vatrenom prstenu“ – tako nazvanom zbog velikog broja zemljotresa i vulkana koji se ovde javljaju.

Gornji slojevi Zemlje podeljeni su na odeljke – tektonske ploče – koje se sve kreću u odnosu jedna na drugu.

„Pacifički vatreni prsten“ je luk ovih ploča koji se proteže oko Pacifika. Oko 80% svetskih zemljotresa dešava se duž tog prstena, prema Britanskoj geološkoj službi.

Odmah uz obalu poluostrva, Pacifička ploča se kreće na severozapad brzinom od oko 8 cm godišnje – otprilike dvostruko brže nego što rastu nokti, ali brzo po tektonskim standardima.

Tamo dolazi u kontakt sa drugom, manjom pločom – takozvanom Ohotskom mikropločom.

Pacifička ploča je okeanska, što znači da ima guste stene i želi da potone ispod manje guste mikroploče.

Kako Pacifička ploča tone ka središtu Zemlje, ona se zagreva i počinje da se topi, praktično nestajući.

Ali ovaj proces nije uvek gladak. Ploče se često mogu zaglaviti dok prolaze jedna pored druge, a gornja ploča se povlači nadole.

Ovo trenje može da se gomila hiljadama godina, ali može biti naglo oslobođeno za samo nekoliko minuta.

Ovo se naziva megapotisni (megathrust) zemljotres.

„Kada obično razmišljamo o zemljotresima, zamišljamo epicentar kao malu tačku na mapi. Međutim, kod ovako velikih zemljotresa, rascep se prostire na stotine kilometara“, objašnjava dr Stiven Hiks, predavač ekološke seizmologije na Univerzitetskom koledžu u Londonu.

„Upravo ta ogromna količina pomeranja i površine rascepa stvara ovako visoku magnitudu zemljotresa.“

Najveći zemljotresi zabeleženi u istoriji, uključujući tri najjača u Čileu, Aljasci i Sumatri, bili su megapotisni zemljotresi.

A Kamčatka je sklona snažnim potresima.

U stvari, još jedan zemljotres magnitude 9,0 pogodio je manje od 30 km od današnjeg epicentra 1952. godine, navodi Američka geološka služba.

Zašto ovaj cunami nije bio tako razoran?

Ovo iznenadno pomeranje može da pomeri vodu iznad ploča, koja potom može stići do obale kao cunami.

U dubokom okeanu, cunami može da putuje brzinom većom od 800 km/h, otprilike kao putnički avion.

Tamo je razmak između talasa veoma dug, a sami talasi nisu visoki – retko preko jednog metra.

Ali kada cunami uđe u pliće priobalne vode, usporava, često na oko 30–50 km/h.

Razmak između talasa se skraćuje, a talasi rastu u visinu, stvarajući efekat zida vode blizu obale.

Međutim, nije zagarantovano da će veoma snažan zemljotres izazvati posebno visok cunami koji će dopreti duboko u kopno.

Današnji potres doneo je talase cunamija od 4 metra u delovima istočne Rusije, prema tamošnjim vlastima.

Ali to se ne može porediti sa talasima visine nekoliko desetina metara 2004. godine u Indijskom okeanu i u Japanu 2011. godine.

„Visinu talasa cunamija takođe utiču lokalni oblici morskog dna blizu obale i oblik kopna gde talas stiže,“ kaže profesorka Liza Maknil sa Univerziteta u Sautemptonu.

„Ovi faktori, zajedno sa time koliko je obala naseljena, utiču na ozbiljnost posledica,“ dodala je.

Prvi izveštaji Američke geološke službe navode da je zemljotres bio na relativno maloj dubini, oko 20,7 km ispod površine Zemlje.

To može dovesti do većeg pomeranja morskog dna, a samim tim i do većeg cunamija, ali teško je odmah biti siguran.

„Jedna mogućnost je da su modeli cunamija možda uzeli konzervativnu procenu dubine zemljotresa,“ rekao je dr Hiks za BBC.

„Potencijalno, pomeranje zemljotresa još 20 km dublje zapravo bi znatno smanjilo amplitudu talasa cunamija.“

Bolji sistemi ranog upozorenja

Još jedan važan element je razvoj sistema ranog upozorenja.

Zbog česte pojave zemljotresa u Pacifičkom regionu, mnoge zemlje imaju centre za cunami. Oni šalju upozorenja putem javnih obaveštenja kako bi stanovništvo evakuisalo područja.

Takav sistem nije postojao kada se dogodio cunami 2004. godine – ostavljajući mnoge ljude bez vremena za evakuaciju.

Više od 230.000 ljudi poginulo je u 14 zemalja Indijskog okeana.

Sistemi ranog upozorenja su važni jer naučnici imaju ograničenu mogućnost predviđanja kada će se zemljotres dogoditi.

Američka geološka služba zabeležila je zemljotres magnitude 7,4 u istom regionu deset dana ranije.

To je mogao biti predpotres – rano oslobađanje energije – ali to ne može predvideti tačan trenutak budućeg zemljotresa, objašnjava profesorka Maknil.

„Iako možemo koristiti brzinu kretanja ploča, GPS za merenje trenutnih pokreta i podatke o ranijim zemljotresima, sve to nam služi samo za procenu verovatnoće zemljotresa,“ rekla je ona.

Geofizički institut Ruske akademije nauka nastaviće da prati region jer se očekuje da će naknadni potresi trajati još mesec dana.