"Jedna je supersila i to nije Rusija": Moskva između savezništva i interesa

"Rat koji se vodi nije naš rat“, kratko i jasno rekao je Dmitrij Peskov, portparol predsednika Rusije Vladimira Putina, šestog dana napada na Iran i poručio da sukobe na Bliskom istoku mogu da zaustave samo oni koji su ih i započeli.

Rusija i Iran – partnerstvo bez obaveza

Rusija i Iran su imali potpisan sporazum o strateškom partnerstvu, ali taj sporazum nije podrazumevao i obavezu vojne pomoći u slučaju da jedna od tih zemalja bude napadnuta.

Srećko Đukić, nekadašnji diplomata i ambasador Srbije u Belorusiji, ističe da Rusija takav sporazum i izričitu obavezu da se uključi u odbranu neke zemlje ima samo sa Belorusijom.

„To ne znači da Rusija ne može da pomogne oružjem, ali ona ni tu obavezu ne izvršava. Ne šalje oružje, iako je Iran obilato pomagao Rusiji slanjem dronova i balističkih raketa. Nema podataka da šalje oružje, to bi se sigurno detektovalo, ali onda bi to bilo oružje upereno protiv SAD. Moskvi je više stalo do SAD, nego do bilo koje druge zemlje“, istakao je Đukić.

Profesor Stevan Nedeljković sa Fakulteta političkih nauka u Beogradu podseća da se na Rusiju nije moglo osloniti ni kada je imala formalnu obavezu da pritekne u pomoć. Kaže da to pokazuje primer Jermenije, koja je kao članica Organizacije dogovora o kolektivnoj bezbednosti (ODKB) računala na Rusiju u poslednjem sukobu oko Nagorno-Karabaha.

Nedeljković pita i na koji bi to način Rusija mogla da se efektivno uključi u sukob na Bliskom istoku.

„Njena Crnomorska flota je solidno oštećena. Kopneno doći do Irana je vrlo teško, treba proći kroz države koje nisu sve prijateljski nastrojene. A gađanje samih američkih baza uvlači u novi rat sa SAD“, objasnio je profesor FPN.

Kako jedini realni način da Moskva pomogne režimu u Teheranu vidi dostavljanje vojne pomoći, ali dodaje da ni to nismo mogli da vidimo.

Umesto toga, tu je verbalna podrška i donekle institucionalna kroz poruke osude u Savetu bezbenosti UN.

Đukić napominje da izjavama o osudi agresije na jednu suverenu zemlju Rusija sama sebi uskače u usta, „kao da ona nije to isto učinila pre četiri godine“.

Šta Rusija može, a neće

"Da li smo sposobni da zaustavimo ovaj rat? Ne, nismo. Može da ga zaustavi ko god ga je započeo. I to je ono što bi trebalo da urade, po našem mišljenju", naveo je Peskov. A Rusija, dodao je, mora da uradi ono što je u njenom interesu.

Primeri Asada i Madura

Iran je poslednji primer da Rusija nije baš kredibilan saveznik, a pre njega to su osetili sirijski predsednik Bašar al Asad i predsednik Venecuele Nikolas Maduro.

Profesor Nedeljković napominje da je Rusija sklona kompromisima kada je u pitanju vaganje između sopstvenih interesa i zaštite saveznika. To se videlo na primeru Sirije kada joj je bilo važnije da zadrži kontrolu nad svojim bazama u Latakiji (luka Tartus i vazduhoplovna baza Hmejmim) nego da sačuva režim Bašara al Asada, objašnjava profesor Nedeljković.

„Ono što je meni utisak intervencije u Iranu je da države kao što je Iran ne mogu da računaju na podršku Rusije, čak i kada su saveznice“, rekao je Nedeljković za N1.

Nekadašnji diplomata i ambasador Srbije u Belorusiji kaže da se pre diskusije o ruskoj reakciji po pitanju Irana, ali i Sirije i Venecuele, mora videti koji su njeni interesi, ali i dometi u ovoj situaciji.

„Rusija pre rata u Ukrajini i do rata u Ukrajini je bila druga vojna sila u svetu. Sjedinjene Američke Države su bile prva, a Rusija druga vojna sila po pitanju ljudstva, tehnike i potencijala. I pored toga, rat u Ukrajini je pokazao da Rusija nema resursa da izađe na kraj sa Ukrajinom koja je bila nekoliko desetina mesta iza nje. Ukrajina je tu prednost anulirala na frontu. Bodovanje ništa ne znači dok se dve zemlje ne sretnu na bojnom polju“, kazao je Đukić, napominjući da kada to govori, isključuje nuklearnu komponentu.

Šta su ruski interesi?

Kada su u pitanju interesi i savezništva, Đukić ističe da je Rusiji sada više stalo do odnosa sa SAD, odnosno sa Donaldom Trampom, nego do bilo koje druge države.

Razlog je, kako kaže, to što je Tramp izvukao Rusiju iz izolacije i to je jedan od razloga što Moskva neće pomoći Teheranu, iako je geografski i politički interes Rusije da Iran opstane sa ajatolahom, mulama i šerijatskim sistemom.

„Svaki drugi Iran značilo bi da je u pitanju prozapadni i proamerički režim, kao što je to bio režim šaha Reze Pahlavija. Sovjetski Savez je smatrao da je Iran sa Pahlavijem na čelu ušao u meki trbuh SSSR-a preko Kaspijskog mora i Kvakaza. Pad režima Pahlavija bio je i ohrabrenje da SSSR započne invaziju na Avganistan“, podsetio je Đukić.

Kako će onda Rusija da izbalansira svoja dva interesa – da sačuva dobre odnose sa Trampom i pomogne da se sačuva Iran kakav danas postoji? Nekadašnji diplomata kaže da ne vidi mogućnost da se to ostvari.

„Rusiji je stalo do odnosa sa Trampom, tim pre što je situacija sa opstankom režima u Teheranu dovedena u pitanje. Svako gleda dan unapred, a ne dan unazad“, zaključio je Đukić.

Da li je Kim Džong UN sledeći

Ruski saveznici po svetu pali su jedan za drugim u poslednjih nekoliko godina, pa se nameće pitanje - da li je lider Severne Koreje Kim Džong Un sledeći koji treba da se zabrine.

Profesor Nedeljković kaže da nije, a da to ima da zahvali posedovanju nuklearnog naoružanja.

„Države koje poseduju nuklearno naoružanje se ne pribojavaju za vlastiti suverenitet i integritet. Sa novim razvojem balističkih raketa Severna Koreja može da dobaci do zapadne obale SAD“, kazao je Nedeljković.

Objašnjava da je bitan i karakter međuliderskih odnosa Trampa i Kima, a da je on bio u zenitu tokom Trampovog prvog mandata kada je prioritet američkog predsednika bio da se stopira razvoj i testiranje balističkih projektila koji mogu da stignu do SAD.

Dodaje da Sevena Koreja može da bude sledeća na Trampovoj listi samo u slučaju da se nešto desi na unutrašnjem planu poput pobune u Pjongjangu, za šta kaže da je šansa - manja od jedan odsto.