Demonstracije su započele 28. decembra, a neposredni povod bio je štrajk vlasnika bazara u Teheranu, koji su reagovali na nagli rast inflacije i pad kupovne moći. U vrlo kratkom roku, protesti su se proširili širom Irana.

Kako je sve počelo

Cene osnovnih životnih namirnica naglo su porasle, a pojedini proizvodi u potpunosti su nestali sa rafova. Dodatni udarac za trgovce i građane predstavljala je odluka Centralne banke Irana da ukine program koji je određenim uvoznicima omogućavao povlašćeni pristup američkom dolaru. Kao posledica toga, mnogi trgovci su bili primorani da podignu cene ili čak zatvore radnje, što je dodatno proizvelo nezadovoljstvo.

Već 29. decembra šef Centralne banke Mohammad Reza Farzin podneo je ostavku, dok su se protesti iz Teherana počeli širiti na druge gradove. Policija je u glavnom gradu upotrebila suzavac kako bi rasterala demonstrante.

Značaj iranskih bazara - ekonomska kičma i politički stub

Dojče vele pisao je kako su iranski bazari decenijama bili ekonomska kičma i politički stub stabilnosti sistema. Kako se navodi, smatraju se političkim sistemom ranog upozoravanja i potencijalnim multiplikatorom protesta jer je Islamska revolucija iz 1979. godine upravo počela štrajkovima na bazaru.

Iranski trgovci – bazarije, tradicionalno se posmatraju kao jedan od stubova podrške Islamskoj Republici. Tako, njihov štrajk, pogađa ne samo snabdevanje, već i okosnicu same Republike.

Kriza sa ekonomijom prerasla je i socijalnu. Medijski izveštaji govore o tome da je ušteđevina obezvređena, a da su hrana i lekovi jedva dostupni, nestanci vode i struje sve češći. Tako, krizom više nisu pogođene samo marginalizovane grupe, već i šire urbane srednje klase.

Kako su se protesti širili, ekonomski zahtevi brzo su prerasli u otvoreno nezadovoljstvo političkim sistemom i vlašću.

Uključivanje studenata i pobuna protiv režima

Iranski trgovcima ubrzo su se pridružili studenti, a potom i širi slojevi društva.

Američki Stejt department, u jednoj od objava na Iksu, navodi:

"Prvo bazari. Zatim studenti. Sada cela zemlja. Iranci su ujedinjeni. Različiti životi, jedan zahtev: poštujte naše glasove i naša prava", preneo je CNN.

Na ulicama su se ubrzo čule i parole protiv iranskog teokratskog sistema.

Demonstranti su skandirali „smrt diktatoru“, otvoreno zahtevajući smenu vrhovnog vođe ajatolaha Alija Hamneija i promenu režima.

Represija vlasti i smrtne kazne

Iranske vlasti na pobunu naroda odgovorile su oštrom represijom.

Šef iranskog pravosuđa Golamhosein Mohseni-Ežei najavio je brza suđenja uhapšenim demonstrantima.

„Ako želimo da nešto uradimo, moramo to da uradimo brzo. Reakcija dva ili tri meseca kasnije nema isti efekat“, rekao je Mohseni-Ežei u izjavi koju je objavila državna televizija.

Iranski mediji navode da je istakao da bi suđenja trebalo da budu javna i da je lično proveo pet sati u teheranskom zatvoru ispitujući slučajeve pritvorenih demonstranata, piše Gardijan.

Glavni tužilac Irana Mohamad Movahedi Azad ranije je saopštio da bi demonstranti mogli biti optuženi kao „neprijatelji Boga“, što je u Iranu krivično delo za koje je predviđena smrtna kazna.

Hijade mrtvih na ulicama Irana

Američka grupa za ljudska prava HRANA 17. januara je objavila da je do kraja dvadesetog dana protesta, ukupan broj potvrđenih smrtnih slučajeva dostigao je 3.090, a 3.882 dodatna slučaja su još uvek u fazi ispitivanja. Prijavljeno je najmanje 2.055 ljudi sa teškim povredama, a broj hapšenja je porastao na 22.123. Nastavak blokade interneta širom zemlje, intenzivirane diplomatske i bezbednosne reakcije na međunarodnom nivou i nastavak bezbednosnih i pravosudnih represija unutar zemlje bili su među najznačajnijim događajima tog dana.

Prve zvanične žrtve protesta prijavljene su 1. januara, kada vlasti navode da je najmanje sedam osoba ubijeno. Najintenzivnije nasilje beleži se u gradu Azna u provinciji Lorestan. Agencija Fars bliska režimu izveštava o troje ubijenih, dok se drugi smrtni slučajevi beleže u provincijama Bakhtiari i Isfahan, a 21-godišnji dobrovoljac paravojne formacije Revolucionarne garde Basij ubijen je u Lorestanu.

Snimci koji su se pojavili na internetu prikazuju desetine tela poređanih ispred teheranske mrtvačnice. Zbog pada interneta u Iranu i prekida telefonskih linija, procena demonstracija iz inostranstva je postala sve teža.

Pretnje i međunarodne tenzije

Paralelno sa unutrašnjim nemirima, rastu i regionalne tenzije.

Predsednik Sjedinjenih Američkih Država (SAD) Donald Tramp na svojoj platformi Truth Social poručio je početkom godine da će, ukoliko Iran „nasilno ubija mirne demonstrante“, SAD „doći u njihovu pomoć“. U petak je rekao da je ubedio sebe da ne preduzimaju vojne operacije protiv Irana, delom zato što je Teheran najavio da neće vršiti egzekucije uhapšenih demonstranata.

Zvanični Teheran upozorio je zemlje u regionu da će napasti američke vojne baze na njihovoj teritoriji u slučaju napada SAD na Iran, preneo je izraelski list Tajms of Izrael.

Prema navodima neimenovanog visokog iranskog zvaničnika, Iran je od država poput Saudijske Arabije, Ujedinjenih Arapskih Emirata i Turske zatražio da utiču na Vašington kako bi sprečili eventualni napad.

Sjedinjene Američke Države imaju vojne baze u više zemalja Bliskog istoka, uključujući Saudijsku Arabiju, Kuvajt, Katar, UAE, Oman i Izrael.

Podsetimo, SAD su u junu 2025. izvele vazdušne napade na iranske nuklearne objekte, u sklopu šireg sukoba koji je uključen i izraelske snage.

Nedeljković: Moguća intervencija SAD

Politikolog Stevan Nedeljković kaže za portal N1 da ne bi isključio opciju da SAD ponovo interveniše u Iranu.

"Sve ono što se dešava prethodnih dana na Bliskom istoku, povlačenje iz vojnih baza, evakuacija koja se vrši, delovali su kao priprema za vojnu intervenciju SAD, s tim što mi ne znamo kako bi ona mogla da se realizuje. Definitivno ne bi mogla biti kopnena jer za to potrebno jedno dugoročnije planiranje", objašnjava.

Mada, kako navodi, ako se posmatra slučaj Madura, ta akcija je pripremana šest meseci i nije se desila tek tako.

"Verujem da su vojne opcije kada je reč o Iranu, makar ovi manji "vojni udari", odnosno vazdušni udari, nešto što je na stolu u ovalnom kabinetu u Beloj kući. U ovom trenutku mi deluje da Donald Tamp daje neku vrstu prostora vlastima u Iranu da izađu na zelenu granu, uprkos tiraniji koju oni sprovode nad građanima Irana", navodi.

Prateći domaće medije u vezi sa situacijom u Iranu, kaže da je debelo začuđen naklonosti koja se pokazuje prema tamošnjim vlastima.

"Imajući u vidu šta mi prolazimo, šta smo prolazili u prošlosti i kako su se iranske vlasti odnosile prema nama u istoriji, pogotovo tokom devedesetih. Ta vrsta osećaja i osećajnosti za vlast u Iranu je nešto što meni kao politikologu ne proizvodi jasnoću", zaključuje.

Krize koje su prethodile

Iran se već decenijama suočava sa periodičnim talasima dubokih političkih i društvenih kriza koje proističu iz same strukture Islamske Republike, uspostavljene nakon revolucije 1979. godine.

Nakon svrgavanja šaha, iranskog kralja Muhameda Reze Pahlavija, vlast je koncentrisana u rukama verskog establišmenta i vrhovnog vođe, dok su političke slobode, mediji i građanska prava strogo ograničeni.

Rat sa Irakom (1980–1988) dodatno je militarizovao društvo i učvrstio represivni aparat države.

Prva velika postrevolucionarna kriza izbila je 2009. godine tokom tzv. Zelenog pokreta, kada su masovni protesti zbog spornih predsedničkih izbora brutalno ugušeni. Drugi snažan talas nezadovoljstva usledio je krajem 2017. i 2019. godine, kada su građani izašli na ulice zbog ekonomskog kolapsa, rasta cena i ukidanja subvencija, posebno nakon pooštravanja američkih sankcija. Tada je režim prvi put masovno koristio bojevu municiju protiv demonstranata.

Prelomni trenutak desio se 2022. godine nakon smrti Mahse Amini u policijskom pritvoru, nakon što ju je policija za moral uhapsila zbog kršenja zakona o pokrivanju glave maramom. To je izazvalo najšire i najdugotrajnije proteste u modernoj istoriji Irana.

Pokret „Žena, život, sloboda“ prerastao je iz borbe za prava žena u otvoreno osporavanje teokratskog sistema i vrhovnog vođe. Iako su protesti nasilno ugušeni, društvene tenzije nisu nestale, već su se produbile.

Najnovija kriza, ali i serija prethodnih pokazuje da se Iran nalazi u dugotrajnom stanju nestabilnosti, u kojem se nerešeni politički i ekonomski problemi iznova vraćaju u obliku masovnih nemira.