Kako je Grčka u jeku migrantske krize, odustala od suzavca, šok bombi i vodenih topova, i okrenula se LRAD-u i zvuku od 150 decibela, ekvivalentnom pucnju iz puške pored vašeh uha ili artiljerijske vatre, koji može i trajno da ošteti sluh?

U periodu od jula do septembra 2021. godine, oko 61.000 izbeglica i migranata stiglo je u Grčku, Italiju, Bugarsku, Srbiju, Bosnu i Hercegovinu i Crnu Goru. Izbeglički kamp Morija na Lezbosu izgoreo je do temelja, gurnuvši u žižu međunarodne javnosti strašne uslove u prenaseljenim i bednim kampovima na grčkim ostrvima, kojima su falili osnovni resursi.

Broj tražilaca azila na grčkim ostrvima bio je oko 40.000 u aprilu 2020, a počevši od marta 2020. godine Grčka je sistematski potiskivala tražioce azila i migrante nazad sa svojih kopnenih i morskih granica, a potiskivanje je detaljno dokumentovano od strane posmatrača ljudskih prava i novinara, koji su smatrali da su njihovi akti po međunarodnom pravu nezakoniti, što je Grčka poricala.

Istovremeno, Grčka vlada se potrudila da ljudima koji uspeju da uđu u zemlju oteža dobijanje izbegličkog statusa, uz pojednostavljenje deportovanja odbijenih tražioca azila, dok je ljudima kojima je data zaštita otežan pristup smeštaju, finansijskoj podršci i uslugama kao što su zdravstvena zaštita i obrazovanje.

Migrantska kriza i novo oružje

Najkritičnija tačka bila je grčka kopnena granica sa Turskom (koja je ubrzano krenula da se zatvara zbog koronavirusa, dolaska najavljenih migranata iz Iraka, Avganistana, Sirije), omeđena brzom rekom Evros, militarizovano područje i mrtva komunikaciona zona, u kojima je novinarima i radnicima nevladinih organizacija gotovo onemogućen pristup, o čemu je pisala i organizacija Human Rights Watch. Turska je tada najavila prelazak 80.000 migranata u Grčku i još dvesta hiljada migranata koji slede, dok je Grčka vlada odmah obustavila rad granične carine Kastaniesa, kako bi sprečila nekontrolisani ulazak ljudi na teritoriju Grčke.

Novinari i radnici nevladinih organizacija borili su se da priđu ovoj lokaciji, dok su izbeglicama od strane policije oduzimani telefoni. Video snimci koji su otišli u svet bili su poražavajući, očajničke molbe zaglavljenih ljudi usred reke i vapaji iz pritvorskih vladinih centara.

Grčka policija je u maju organizovala poziv za štampu u blizini pograničnog grada Feresa kako bi ponosno pokazala svoju najnoviju tehnološku akviziciju. Postavljena na vozilo, sprava je izgledala kao ogromni megafon, pravougaonog oblika, opremljen brojčanicima i dugmićima u boji. Noseći čepiće za uši, policajac je uhvatio njegove ručke i pomerao uređaj u različitim pravcima dok je ispuštao prodoran zvuk.

„Naš zadatak je da sprečimo migrante da ilegalno uđu u zemlju. Za to nam je potrebna savremena oprema i alati“, rekao je tada medijima major policije Dimostenis Kamargios, šef regionalne granične službe.

Sredstvo za odvraćanje migranata, ispostaviće se, bilo je ono koje cela Srbija sada zna, doduše uz mnogo truda i aktivizma, i negiranja države. LRAD 450xl proizvodi Dženasis, vodeća američka kompanija koja već tri decenije razvija zvučne uređaje velikog dometa, odnosno kako su ih oni imenovali – zvučne topove, baš one od kojih se naša vlast ograđivala, pa ih ipak priznala, kada je na konferenciji za štampu ministar policije Ivica Dačić faktički demantovao predsednika Aleksandra Vučića, a i neke svoje prethodne izjave, u kojima je prvo negirao njihovo postojanje, zatim priznao da stoje u magacinu nekorišćeni, da bi se ispostavilo da su ipak bili korišćeni, kao i da je moguće da budu prenosivi, što je prvobitno negirano.

More kontradiktornosti teško je i parafrazirati.

Grci su dakle migrantima spremili neprijateljski doček, zvuk od 150 decibela, ekvivalentan pucnju iz puške pored vašeh uha ili artiljerijske vatre, što su zvuci koji trajno mogu da oštete sluh. Šapat proizvodi zvuk od 20 decibela, motocikl 100, avion koji poleće 120, artiljerijska vatra 150, dok LRAD može da se „posrami“ samo kada je u pitanju zvuk poletanja rakete sa lansirne rampe (180 decibela).

Marisa Juing, inženjer zvuka i zagovornik zdravlja sluha u Njujorku je za magazin Koda, koji se bavi autoritarnim tehnologijama izjavila februara 2020. godine da su „vibracije jednostavno previše intenzivne za male dlačice u našim ušima koje hvataju zvuk. One ubijaju te male ćelije dlake. I kada su mrtve, više se ne vraćaju“.

Grčke snage su migrante prvo dočekivali suzavcem, šok bombama i vodenim topovima. EU je stala iza Grčke, dok je Fronteks, Evropska agencija za graničnu i obalsku stražu, raspoređena kako bi ojačala kopnene i morske granice Grčke.

Region Evros ubrzo je postao poligon za testiranje nove, antimigrantske tehnologije.

Još uvek nova grčka vlada desnog centra premijera Kirijakosa Micotakisa iskoristila je krizu kako bi pokazala snagu protiv izbeglica. Mišići, populizam, demagogija, uvek se najbolje demonstriraju na najslabijima. Predstavnici, advokati Human Rights Watch-a opisali su akte vlade kao „najmračniji period za izbeglice kojim su svedočili“.

Medijska režija im je u tome svesrdno pomogla, pošto su migranti u grčkim medijima opisani kao „Erdoganovo oružje“, a granica je upoređena sa ratnom zonom. Grčka država je počela da otkupljuje šok bombe, hemijske bombe i druga vojna sredstva, čelične ograde, elektronske sisteme za nadzor, bespilotne letelice, nadzorne brodove. Nije im bilo dovoljno.

Pojačaj!!!

Zvuk kao oružje korišćeno je tokom prošlog veka. Tokom opsade Staljingrada ranih 1940-ih, sovjetske trupe su emitovale argentinski „tango smrti” preko zvučnika tokom cele noći, ispresecane bučnim nemačkim porukama koje su opisivale ovo područje kao „masovnu grobnicu Hitlerove vojske”.

Godine 1989, američka vojska je pokušala da primora diktatora koji voli operu Manuela Norijegu da se skloni u ambasadu Vatikana u gradu Panama tako što je non-stop puštala rok muziku ispred njegovog prozora. Godine 2016, diplomate koje rade u Havani počele su da prijavljuju misteriozne simptome, uključujući gubitak sluha i ravnoteže, zujanje iz određenog pravca. Njihova svedočenja navela su SAD da optuže Kubu za „zvučne napade“ na svoje izaslanike (havanski sindrom).

Srbija i more kontradiktornosti

Za razliku od običnih zvučnika, LRAD radi usmereno i potencijalno zastrašujuće, a kako bi drugačije, pošto je za rat i namenjen, još davne 2000. godine, kao alat za američku vojsku.

Protestanti u Detroitu juna 2020. godine koji su tražili pravdu za Džordža Flojda i okončanje policijske brutalnosti opisivali su posledice nakon upotrebe LRAD-a. Ljudi su osećali vibracije po celom telu, dezorijentaciju, bilo im je teško da stoje i imali su vrtoglavicu. Prijavljivali su zujanje u ušima i dugo nakon upotrebe zvučnog topa, a prijavljivani su i oštećenje sluha, tinitis (neki ga osećali i nakon godinu dana), vrtoglavica, mučnina, gubitak apetita. Nekima su doktori konstatovali i trajan gubitak sluha, sličan onom u ratu.

Detroit je faktički onaj deo konferencije za štampu na kojoj je ministar Ivica Dačić rekao “da je mogla da se pusti i neka druga poruka”, i da „policija ne koristi te druge funkcije koje bi naprava mogla da ima“. Uz to je pravio i paralelu između demokratičnosti društava i upotrebe LRAD-a.

Niko ne može da tvrdi da je sve što dolazi iz Amerike nužno demokratično, niti u Americi to smatraju, što se jasno da primetiti kroz retku upotrebe ovog sistema, koji kad god je bio upotrebljen izazvao je haos. U 2017. godini, u tužbi demonstranata koji su pretrpeli oštećenje sluha od LRAD-a, njujorška policija je tvrdila da se te naprave ne mogu smatrati oružjem, jer nikog nisu dodirnule. Grad je rešio slučaj u aprilu iste godine, pristajući da plati ukupno 748.000 dolara, priznajući krivicu.

Većina tih demokratskih zemalja o kojima Dačić priča očigledno je LRAD kupovala kao javni razglas, ne zvučni top. Sa druge strane, brojni građani koji su u centru Beograda doživeli zvučni stampedo ne žale se na poruke sa zvučnika ili obaveštenja koja nikada nisu dobili, već na simptome slične onim detroitskim, s tim što za razliku od Detroita u Beogradu nije bilo nemira, već su ljudi u tišini odavali poštu, zajedno sa svojom decom i kućnim ljubimcima.

Natali Gruber, suosnivač prekogranične grupe za ljudska prava Josoor, koja je godinama radila sa migrantima u Evrosu bila je šokirana kada je čula da će se LRAD koristiti na granici, a svoje čuđenje podelila je i sa Kodom: „Postojala je stalna militarizacija granica, a neki ljudi umanjuju efekat ovih zvučnih topova. Nije lako znati kakav efekat imaju ovi uređaji kada se koriste na stotine ili hiljade ljudi“, rekla je ona.

Ukoliko je baš LRAD korišćen u centru Beograda, jasno je da nije bio u funkciji zvučnika, razglasa, razgovora sa masom i davanja uputstava, već je bio zvučni top, namenjen baš kako su ga i Grci namenili u svojoj borbi sa migrantima. Mnogima je ta borba bila nepravedna, mučna i previše represivna. Ukoliko je tako, naša država je otišla korak dalje, pa je svoje građane učinila nepoželjnim migrantima u sopstvenoj zemlji tog 15. marta, i sve to negirala.