Od kako je opozicija istakla zahtev za smenu ministra unutrašnjih poslova Bratislava Gašića, predsednik Republike Srbije Aleksandar Vučić neprestano ponavlja da nikada ne bi dozvolio da se tako nešto desi. Štaviše, iako zahteve opozicije smatra hirovima, čini se da je o nekim od njih i spreman da razgovara, ali ne i o smeni Gašića.
Moglo bi se pomisliti da predsednik Republike ima pravo da brani Gašića jer i on ima pravo na politički stav. Istina je da on ima pravo na politički stav. Voleli ili ne voleli Vučića, slagali se ili ne s njegovim samovlašćem, on itekako ima pravo na slobodu izražavanja o svim političkim pitanjima.
Međutim, opozicioni zahtev za smenu Gašića, iako zaodeven u političko sredstvo skupštinskog izglasavanja nepoverenja ministru, nije pitanje političkog stava, već poštovanja ljudskih prava, a Aleksandar Vučić se zakleo na Ustavu da će “sve svoje snage posvetiti ostvarivanju ljudskih prava i sloboda” (član 114 stav 4 Ustava).
Takođe, predsednik Republike ima slobodu izražavanja, ali se ne može njome služiti tako da utiče na sudiju u vršenju sudijske funkcije, jer Ustav to izričito zabranjuje (član 144 stav 2 Ustava). Sve te ustavne odredbe Aleksandar Vučić bezobzirno baca pod noge odvraćanjem Narodne skupštine i drugih državnih organa da temeljno ispitaju odgovornost ministra unutrašnjih poslova za masakre u Osnovnoj školi Vladislav Ribnikar u Beogradu, Malom Orašju i Duboni.
Da je to striktno pravno pitanje, a ne politička zloupotreba tragedija koje su nas zadesile, vidi se iz dosledne prakse Evropskog suda za ljudska prava u kojoj se redovno utvrđuje povreda prava na život, onda kada država ne zaštiti živote svojih građna ili ne istraži okolnosti pod kojima je došlo do gubitka života i ne osudi odgovorne za taj čin.
Već četvrt veka, Evropski sud za ljudska prava čvrsto se drži stava da pravo na život ne podrazumeva samo negativnu obavezu države – zabranu namernog lišenja života, već i pozitivnu obavezu njegovog čuvanja, između ostalog, preduzimanjem operativnih preventivnih mera zaštite pojedinaca čiji životi mogu biti ugroženi delovanjem drugih pojedinaca (Osman protiv Ujedinjenog Kraljevstva, §115).
Sadržina pozitivne obaveze države određuje se s obzirom na prirodu aktivnosti usled koje ljudski život može biti doveden u pitanje. Kada je reč o aktivnostima koje su same po sebi opasne po život, država je dužna da preduzme razumne bezbednosne mere, uključujući tu i uspostavljanje odgovarajućeg pravnog okvira koji se odnosi na davanje dozvola za datu aktvnost, a zatim i njeno bezbedno uspostavljanje i ostvarivanje. U pogledu pravnog okvira, Evropski sud naglašava neophodnost postojanja odgovarajućeg i jasnog nadzornog mehanizma koji delotvorno funkcioniše, tako da se bezbednosne mere zaista sprovode u praksi (Dževrioglu protiv Turske, §§ 51 i 69).
Pročitajte još:
Pre desetak godina Sud je utvrdio odgovornost Turske povodom smrti desetogodišnjeg deteta koje je upalo u neobezbeđenu rupu, površine nekoliko kvadratnih metara, na gradilištu na kojem se igralo, udavivši se u njoj (Dževrioglu protiv Turske, §§ 5 i 69).
Sud je naveo da se ne bi mogla isključiti slučajna smrti i da je bilo periodične ili ad hoc inspekcije, ali i da bi odgovarajuće sprovođenje inspekcijskih mera svakako omogućilo uočavanje i ispravljanje nedostataka koji su doveli do smrti (Dževrioglu protiv Turske, § 69).
Sud je pri tom imao u vidu da iako su postojala određena pravila u pogledu bezbednosti na gradilištima koja su mogla dovesti do toga da se zaštiti život deteta, celokupni zakonodavni i adminstrativni okvir je bio takav da nije omogućio da se delotvorno upozori na rizike po život vezanih za aktivnosti na gradilištu (Dževrioglu protiv Turske, § 69).
Evropski sud je imao prilike da se pre samo dve godine izjasni i o obavezama države kada je reč o vatrenom oružju u posedu civila, u predmetu Kotilainen i drugi protiv Finske. Povod za taj predmet je bio masakr u obrazovanoj ustanovi u kojem je dvadesetdvogodišnjak, inače polaznik te ustanove, usmrtio vatrenim oružjem devet drugih polaznika i nastavnika (Kotilainen i drugi protiv Finske, § 6).
Sud je istakao da korišćenje vatrenog oružja nesumnjivo podrazumeva visok stepen rizika po pravo na život jer svaka neprimerena upotreba vatrenog oružja, s namerom ili bez nje, može imati fatalne posledice po žrtve, dok je rizik od korišćenja tog oružja za činjenje namernih krivičnih dela još ozbiljniji. Otuda, zaključuje Sud, “korišćenje vatrenog oružja oblik je opasne aktivnosti koji proizvodi pozitivnu obavezu po državu da usvoji i primeni mere usmerene na ostvarivanje javne bezbednosti.
Ta primarna obaveza se odnosi na dužnost usvajanja pravnog okvira za zaštitu života i staranja o njegovom delotvornom sprovođenju i funkcionisanju” (Kotilainen i drugi protiv Finske, § 75). Osim toga, javnim vlastima se nameće dužnost savesnog postupanja prilikom primene raspoloživih mera, s obzirom na naročito visok rizik po život koji je svojstven svakoj neprimerenoj upotrebi vatrenog oružja.
U tom smislu, Evropski sud smatra da je opravdano pitanje da li bi razumne mere koje je država propustila da preduzme imale stvarnu mogućnost da preokrenu ishod događaja ili makar da ublaže razmere njegove tragičnosti (Kotilainen i drugi protiv Finske, § 86-87 89).
Proizlazi da posedovanje vatrenog oružja nesumnjivo podrazumeva visok stepen opasnosti po pravo na život jer svaka zloupotreba tog oružja može imati fatalne posledice po žrtve. Otuda pozitivna obaveza države da uspostavi odgovarajući pravni okvir koji se odnosi na davanje dozvole za posedovanje vatrenog oružja, njegovo bezbedno čuvanje i primereno korišćenje.
Pravni okvir podrazumeva i neophodnost postojanja odgovarajućeg i jasnog nadzornog mehanizma koji delotvorno funkcioniše, usmerenog na to da se mere bezbednog čuvanja i primerenog korišćenja zaista sprovode u praksi. Osim uspostavljanja odgovarajućeg pravnog okvira, organi javne vlasti imaju i obavezu primene svih mehanizama koje im pravni okvir pruža. S obzirom da u slučaju zloupotrebe vatrenog oružja može doći do fatalnih posledica, organi javne vlasti imaju dužnost da postupaju savesno prilikom primene mehanizama koje im stoje na raspolaganju.
Povrh pozitivne obaveze da zaštiti život, država ima i proceduralnu obavezu da u nezavisnom sudskom postupku ispita okolnosti pod kojima je došlo do gubitka života. Proceduralna obaveza države nema samo represivni, već i preventivni karakter, jer se uspostavljanjem delotvornih krivičnopravnih mehanizama odvraćaju potencijalni prestupnici u budućnosti (Mustafa Tunč i Fedžire Tunč protiv Turske, §§ 169-171).
Navedena shvatanja Evropskog suda za ljudska prava sastavni su deo našeg pravnog poretka i neposredno se primenjuju (član 18 Ustava Republike Srbije). Ona obavezuju kako naše političke organe vlasti poput predsednika Republike, Vlade i Narodne skupštine tako i one upravne i sudske.
Pravni okvir Srbije kada je reč o vatrenom oružju, i to iz ugla masakara u Osnovnoj školi Vladislav Ribnikar u Beogradu, Malom Orašju i Duboni, ne čini se da je odgovarajući, a po svemu sudeći njegova primena je bila još lošija. To sve pokreće pitanje odgovornosti za takvo stanje stvari naročito imajući u vidu da posedovanje vatrenog oružja podrazumeva visok stepen opasnosti po život i da se samim time nameće javnim vlastima dužnost savesnog postupanja prilikom donošenja relevantnih pravnih akata i njihove primene.
Zakonom o oružju i municiji propisano je da je jedan od uslova za nabavljanje i držanje oružja da fizičko lice ima uslove za bezbedan smeštaj i čuvanje oružja (član 11 stav 1 tačka 9). Ministarstvo unutrašnjih poslova po službenoj dužnosti vodi računa o tome da li fizičko lice koje drži oružje ispunjava uslove propisane Zakonom.
Ako prestanu da postoje neki od uslova za nabavljanje i držanje oružja, uključujući tu i bezbedan smeštaj i čuvanje oružja, Ministarstvo donosi rešenje o oduzimanju oružnog lista, oružja i municije fizičkom licu koje drži oružje (član 28 st. 1-2 Zakona). Nadzor nad primenom Zakona vrši Ministarstvo.ž
Prilikom vršenja nadzora službena lica Ministarstva ovlašćena su, između ostalog, da pregledaju prostorije u kojima se čuva oružje, kao i samo oružje, i traže obaveštenja (član 9). Nadležni ministar propisuje posebne elemente plana određenog inspekcijskog nadzora. Inspekcija je dužna da sačini strateški (višegodišnji) i godišnji plan nadzora. Godišnji plan inspekcijskog nadzora sprovodi se kroz operativne (polugodišnje, tromesečne i mesečne) planove nadzora (član 10 st. 1-2 Zakona o inspekcijskom nadzoru).
Nije poznato da li postoji plan nadzora, i ako postoji kakva je njegova sadržina, kada je reč o bezbednom smeštaju i čuvanju oružja u posedu civila, niti kako je izgledala primena tog plana, ako on uopšte postoji. Inače, za propisivanje plana nadzora odgovoran je ministar unutrašnjih poslova, baš kao što je ministar odgovoran Narodnoj skupštini, a samim time i građanim, za rad ministarstva i stanje u svim oblastima iz delokruga ministarstva (član 125 stav 3 Ustava).
Pravila o smeštanju i čuvanju oružja i municije za fizička lica, koja propisuje ministar unutrašnjih poslova, su krajnje rudimentarna, tako da je veliko pitanje da li bi i najsavesnij nadzor, pri tako šturom pravnom okviru, mogao da ostvari svoju preventivnu ulogu.
Pravilnik o prostorno-tehničkim uslovima za bezbedno smeštanje i čuvanje oružja i municije lakonski propisuje bezbedan smeštaj i čuvanje oružja i municije tako da oni budu zaključani i posebno odvojeni “u sefovima, kasama ili sličnim ormanima koji se ne mogu lako otvoriti” (član 2 stav 1). Pravilnikom se ne propisuje obaveza fizičkih lica da čuvaju municiju odvojeno od oružja, suprotno, primera radi, odgovarajućim propisima Evropske unije u tom pogledu.
Još više zabrinjava neuređenost naših propisa kada je reč o ustavnom imperativu da deca uživaju “prava primereno svom uzrastu i duševnoj zrelosti” (član 64 stav1 Ustava). Ni Zakon o oružju i municiji, čiju izmenu i dopunu inicira ministar unutrašnjih poslova, ni Pravilnik o obuci i rukovanju vatrenim uružjem, koga donosi ministar unutrašnjih poslova, ne postavljaju nikakva ograničenja kada je reč o pristupu maloletnih lica strelištima i njihovoj obuci u rukovanju vatrenim oružjem.
Osim ustavne norme i prakse Evropskog suda koji obavezuju ministra da ograniči maloletnike u pogledu aktivnosti koje nisu primerene njihovom uzrastu, a pogotovo onda kada te aktivnosti predstavljaju visok stepen rizika po pravo na život njih i drugih, tu vrstu obaveze sadrži i Konvencija o pravima deteta: “Strane ugovornice priznaju pravo deteta da bude zaštićeno od […] obavljanja bilo kog posla koji bi mogao da bude opasan ili bi […] bio štetan po zdravlje deteta ili za fizički, mentalni, duhovni, moralni ili društveni razvoj deteta” (član 32 stav 1).
Konačno, povodom masakra koji je počinjen upotrebom neregistrovanog oružja, mediji su počeli da izveštavaju o tome da se Srbija nalazi u samom vrhu država po komadu oružja srazmerno broju stanovnika. Ako je to tako, postavlja se pitanje zašto država nije sprovodila redovno i na osmišljeniji način kampanju legalizacije oružja. Pri tome, ministar unustrašnjih poslova raspisuje legalizaciju oružja i municije kada to zahtevaju razlozi bezbednosti građana i javnog reda i mira (član 46 Zakona o oružju i municiji).
Da zaključimo, parafrazirajući Evropski sud za ljudska prava, ne može se tvrditi da bi periodične ili ad hoc inspekcije načina čuvanja oružja i municije u posedu civila ili načina rada strelišta, ili, pak, redovne i osmišljenije kampanje legalizacije neregistrovanog oružja isključile svaku mogućnost masakara u Osnovnoj školi Vladislav Ribnikar u Beogradu, Malom Orašju i Duboni. To niko ni ne tvrdi.
Međutim, opravdano se postavlja pitanje, i u tome se nalazi pravni osnov za ispitivanje odgovornosti ministra Bratislava Gašića: Da li je Republika Srbija ispunila svoju obavezu da zaštiti pravo na život svojih građana usvajanjem i delotvornim sprovođenjem odgovarajućeg pravnog okvira. Podsetimo se u tom pogledu da i naš Krivični zakonik poznaje krivično delo nesavesnog rada u službi koje postoji onda kada “službeno lice […] propuštanjem dužnosti nadzora ili na drugi način očigledno nesavesno postupa u vršenju službe, iako je bilo svesno ili je bilo dužno i moglo biti svesno da usled toga može nastupiti teža povreda prava drugog” (član 361 stav 1).
Svojim odvraćanjem državnih organa da temeljno ispitaju odgovornost ministra Gašića, predsednik Republike krši Ustav jer je pravo građana Srbije, a ne hir, da se utvrdi da li su pomenuti masakri bili posledica propuštanja obaveze Republike Srbije da zaštiti živote svojih građna; i pravo je građana Srbije, a ne hir, da se istraže okolnosti pod kojima je došlo do gubitka života i osude odgovorni za taj čin.
Autor je profesor Pravnog fakulteta u Beogradu
Koje je tvoje mišljenje o ovome?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare