Ustav, integritet i zarobljavanje Narodne skupštine od predsednika Srbije

Ustavokršitelj 06. jan 202309:41110 komentara
Izvor: Ilustracija/N1, Foto: Tanjug/Rade Prelić

Piše: Zoran Gavrilović, antikorupcijski stručnjak i sociolog.

Ovim tekstom se želi da se inicira rasprava u javnosti, ali i motivišu nadležne institucije, pre svega Agencija za sprečavanje korupcije, da postupe u skladu sa zakonom definisanim nadležnostima i da daju odgovor na pitanje: “Da li se istovremenim obavljanjem dve funkcije, javne (predsednika Srbije) i privatne (predsednika Srpske napredne stranke) urušava integritet funkcije predsednika Republike. Ovo se prevashodno odnosi na postojanje mogućnost urušavanja vladavine prava, podele vlasti i integriteta javnosti zbog postojanja nesankcionisane zloupotrebe javne funkcije, odnosno nesankcionisanja kršenja Ustava od strane predsednika Republike zbog činjenice da oni koji treba da sankcionišu takvo postupanje, narodni poslanici, su u zavisnom odnosu prema predsednika Republike.

Potragu za odgovorom na uvodno pitanje počećemo od člana 6. Ustava Srbije, koji eksplicitno govori: „Niko ne može vršiti državnu ili javnu funkciju koja je u sukobu sa njegovim drugim funkcijama, poslovima ili privatnim interesima. Ovo znači da nijedan javni funkcioner ne bi mogao da ima partijsku funkciju višu od gradskog/opštinskog nivoa, jer članstvo u partijama po definiciji je način da se realizuju privatni/partikularni (klasno-slojni, profesionalni, regionalni, poslovni …), odnosno zasebni interesi. Zakon o sprečavanju korupcije, član 40, koji predstavlja operacionalizaciju člana 6. Ustava Srbije, jasno precizira:

– Javni funkcioner je dužan da javni interes ne podredi privatnom, da se pridržava propisa koji uređuju njegova prava i obaveze i stvara i održava poverenje građana u savesno i odgovorno obavljanje javne funkcije.

– Javni funkcioner ne sme biti zavisan od lica koja bi mogla da utiču na njegovu nepristrasnost, niti da koristi javnu funkciju zarad sticanja bilo kakve koristi ili pogodnosti za sebe ili povezano lice. Javnom funkcioneru je zabranjeno da upotrebi, radi sticanja koristi ili pogodnosti sebi ili drugom ili nanošenja štete drugom, informacije do kojih dođe na javnoj funkciji, ako nisu dostupne javnosti.

Iz napred predstavljenog normativnog okvira može se zaključiti da je ustavopisac članom 6. Ustava Srbije adekvatno definisao sukob javnog i privatnog interesa javnih funkcionera u Srbiji, tj. da je Zakon o sprečavanju korupcije u članovima 40 i 41 detaljno definisao oblast sukoba javnog i privatnog interesa svih javnih funkcionera, uključujući i predsednika Srbije.

Pročitajte još:

Međutim, aktuelni Ustav Republike Srbije u članu 115 zasebno reguliše i sukob javnog i privatnog interesa predsednika na način da on nije u skladu sa prethodno citiranim članom 6 Ustava. Naime, u članu 115 privatni interes (predsednika Republike) iz neobjašnjivih razloga je redukovan na nivo profesionalne delatnosti ostavljajući pravo predsedniku Republike da bude predsednik političke stranke/subjekta.

Razdvajanje javnog i privatnog interesa kao osnova koncepta sukoba interesa javnog funkcionera kao problem postoji i u članu 111 Ustava, odnosno njegovoj kopiji, članu 1 Zakona o predsedniku Republike, u kojem je predsednik Republike definisan kao neko „izražava državno jedinstvo Republike Srbije“. Logika odvajanja javnog i partikularnog interesa nalaže da ako neko izražava državno jedinstvo kao izraz javnog interesa on ne može da bude i na čelu stranke koja je prema definiciji izraz partikularnih interesa.

Odsustvo volje da se unapredi integritet funkcije predsednika Srbije u kontekstu sukoba javnog i privatnog interesa vidljiva je bila u članu 29. Zakona o Agenciji za borbu protiv korupcije (usvojen 2009. godina), ali i u članu 50. Zakona o sprečavanju korupcije (usvojen 2019. godina). U oba slučaja predsednik Republike kao javni funkcioner je bio izuzet iz sankcionisanja zloupotrebe javnih resursa, odnosno može da vodi „funkcionersku kampanju”. Ovakvom zaključku ne može da protivreči ni poslednja izmena člana 50 Zakona o sprečavanju korupcije, kojom je predsedniku Republike uskraćena mogućnost da deset dana pred izbore može da koristi svoje javne nastupe kao predsednik Republike za svoju promociju u izbornoj kampanji.

Pored regulisanja sukoba javnog i privatnog interesa predsednika Srbije, element integriteta predsedničke funkcije predstavlja i uloga koju predsednik Republike ima, ako je i predsednik političke stranke na način da ima uticaj na izbor narodnih poslanika u Narodnoj skupštini Srbije.

Koristeći svoja ovlašćenja prema Statutu Srpske napredne stranke, član 45 stavovi 17 i 18, predsednik Republike, Aleksandar Vučić, kao predsednik Srpske napredne stranke ima pravo da definiše kriterijume i predloži kandidate za izbornu listu Srpske napredne stranke. Tako sastavljenoj listi Aleksandar Vučić u svojstvu predsednika Srpske napredne stranke daje svoje ime listi i u kampanji podržava svoje kandidate za narodne poslanike. Na ovaj način izabrani narodni poslanici se dovode u zavisan odnos prema predsedniku Srbije kako to deklariše član 40 stav 2 Zakona o sprečavanju korupcije:

“Funkcioner je dužan da izbegava stvaranje odnosa zavisnosti prema licu koje bi moglo da utiče na njegovu nepristrasnost u vršenju javne funkcije, a u slučaju da ne može da izbegne takav odnos ili takav odnos već postoji, da učini sve što je potrebno radi zaštite javnog interesa“.

Na ovaj način poslanici u Narodnoj skupština Republike Srbije se stavlja u zavisan/zarobljen odnos prema predsedniku Republike Srbije, koji je i predsednik Srpske napredne stranke, čime se sprečava ostvarivanje kontrolne uloge Narodne skupštine.

Ovome valjda dodati i činjenicu da predsednik Republike može, na obrazloženi predlog Vlade Srbije, da inicira raspuštanje Skupštine Srbije (član 109. Ustava Srbije), ukoliko saziv Skupštine postupi po Zakonu o Narodnoj skupštini, član 55, koji daje pravo poslanicima da postavljaju pitanja predsedniku koja su od značaja za Skupštinu Srbije ili poslanici iskoriste Ustavom garantovano pravo iz člana 118, koji ih obavezuje da pokrenu inicijativu i/ili da glasaju o tome da li je predsednik prekršio Ustav.

Kakav je odnos moći između predsednika Republike i zavisnih narodnih poslanika govori činjenica da bi za Srpsku naprednu stranku bez Aleksandra Vučića kao predsednika ili nekoga ko ovu stranku podržava u kampanji sigurno u najboljem slučaju glasalo ne više od 1/5 glasača, koji sada glasaju za ovu stranku.

Iz ovog podatka jasno sledi dva zaključka. Prvi velika većina poslanika ne bi bili narodni poslanici i imali privilegije koje imaju sada, i drugi, da Aleksandar Vučić svoj uticaj u javnom mnjenju koristi da narodne poslanike stavi pod svoju kontrolu. U prilog ovoj tezi ide nalaz Dr Tanasija Marinkovića, profesora Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu, koji je konstatovao da je Aleksandar Vučić 25 puta prekršio Ustav u oblasti pravosuđa. Poslanici nisu reagovali u skladu već pomenutog člana 118.

Da zaključimo. Aleksandra Vučića kao predsednika stranke i republike, a zahvaljujući svom položaju u medijima i rejtingu u javnom mnjenju, ima moć da uticajem na izbor poslanika i podržavanjem u kampanji neposredno sebi potčini zakonodavnu vlast, a preko nje, posredno, sudsku vlast, odnosno regulatorna tela među kojima je i REM čije članove Saveta biraju i o razrešenju odlučuju poslanici u Narodnoj skupštini Republike Srbije. Na isti način su birani članovi Veća Agencije za sprečavanje korupcije, kao i direktora ove institucije. Zapanjujuće je da niko nije primetio da i ovde imamo sukob interesa, jer narodni poslanici biraju članove Veća i direktora Agencije što ih stavljaju u zavisan položaj sprema narodne poslanike. Iz napred navedenog možemo govori i o svojevrsnoj posrednoj zavisnosti članova Veća i direktora Agencije od predsednik Republike, jer narodni poslanici, koje je on predložio i u kampanji podržao, u zavisnom odnosu prema njemu, a rukovodstvo Agencije prema tako izabranih narodnih poslanika.

Rezultat opisanog stanje je potencijalno kršenje člana 5 Ustava Srbije u kojem se kaže „Političke stranke ne mogu neposredno vršiti vlast, niti je potčiniti sebi.“ Postupanje predsednika Srpske napredne stranke koji ima i funkciju predsednika Republike otvara mogućnost kršenja ovog člana Ustava. Iz ugla Zakona o sprečavanju korupcije opisano stanje ovo se može definisati kao korišćenje društvenog uticaj i vršenje zloupotrebe javne funkcije, što je, prema članu 2. Zakona o Agenciji za borbu protiv korupcije, čin korupcije.

O svemu napred navedenom se bavio ODHR u izveštaju o izborima iz 2020. godine u kojem ukazuje da je u slučaju predsednika Republike Vučića teško razlikovati kada svoje aktivnosti sprovodi kao predsednik Republike, a kada kao predsednik stranke.

U izveštaju je navedena OSCE Deklaracija iz Kopenhagena stav 5.4. u kojem se kao u našem članu 6 Ustava Republike insistira na razdvajanju javnih i partijskih funkcija.

Ovom tekst je prethodilo obraćanje autora teksta predsedniku Republike na koji nikada nije dobio odgovor i podnošenje inicijative od strane jednog građanina Ustavnom sudu za ocenu kršenja člana 111 Ustava Srbije od strane predsednika Republike Srbije zbog činjenice da je i predsednik stranke. Ustavni se oglasio nenadležnim.

Komentari

Vaš komentar