O slučajevima kršenja Ustava od strane trenutnog predsednika Republike, već su knjige napisane. Najčešći oblik tog kršenja predstavlja uzurpiranje ovlašćenja drugih državnih organa, uglavnom Vlade, ali katkad i pravosudnih organa i drugih organa.
Ovih dana, dan za danom, ponovo je putem konferencija za medije preuzeo svu vlast u državi, kao što je to činio skoro svakodnevno za vreme vanrednog stanja koje je, po mišljenju mnogih pravnika, ali ne i onih u Ustavnom sudu, proglašeno protivno Ustavu.
To čini diktiranjem zaključaka Vlade, koji bivaju usvojeni od reči do reči, samo par sati kasnije, kvalifikovanjem krivičnih dela i izricanjem kazni, ali i najavljivanjem sadržine zakona koje Narodna skupština tek treba da usvoji. No, o svemu tome nekom drugom prilikom.
U ovom kratkom tekstu, osvrćemo se na pojavu koja se već odomaćila, da ne kažem, normalizovala, a to je raspisivanje prevremenih parlamentarnih izbora po volji predsednika. Navikli smo već da izbori budu kada Vučić kaže, iako za to nema apsolutno nikakvog utemeljenja u Ustavu.
Šta Ustav o raspisivanju izbora kaže?
Parlamentarne izbore raspisuje predsednik Republike, ali to ne može da uradi svojevoljno. Redovni parlamentarni izbori raspisuju se 90 dana pre isteka mandata Skupštine, a vanredni ako za to postoji Ustavom propisan razlog ili odluka Vlade, kao glavnog nosioca izvršne vlasti. U nekim zemljama moguće je i tzv. samoraspuštanje parlamenta, kada sam parlament odluči da sebi skrati mandat, ali naš Ustav takvu mogućnost ne predviđa.
Povezane vesti
Dakle, raspuštanje parlamenta pre isteka četvorogodišnjeg mandata moguće je u dva slučaja: na obrazloženi predlog Vlade, ili ako parlament ne izabere Vladu u određenom roku – 90 dana od konstituisanja ili 30 dana od izglasavanja nepoverenja prethodnoj Vladi, odnosno konstatacije ostavke predsednika Vlade.
Do ovih posebnih razloga, koji su vezani za izbor Vlade, do sada nije dolazilo, a u poslednja dva saziva, Vlada je birana pred sam kraj devedesetodnevnog roka.
Raspuštanje parlamenta na obrazloženi predlog Vlade odraz je svojevrsne ravnoteže koja u parlamentarnom sistemu organizacije vlasti postoji između parlamenta i Vlade koju podržava određena parlamentarna većina.
I naravno da se ne treba zavaravati da ove procese rukovode isključivo ustavne odredbe. Izbori, kao i funkcionisanje parlamenta, deo su političke „utakmice“, te raspisivanje prevremenih izbora može biti rezultat političkih proračuna ili krize izvršne vlasti prouzrokovane različitim faktorima. Ipak, donosilac odluke mora biti onaj u čijim je rukama ustavno ovlašćenje, a to je u našem slučaju Vlada.
Zamućivanje i proricanje
Sagledavanje ove teme dodatno „zamućuje“ i činjenica da nije jasno da li Vučić izbore najavljuje kao predsednik, koji je Ustavom ovlašćen da izda formalni akt (ukaz) o raspisivanju izbora ili to čini kao predsednik stranke, pa termin izbora određuje zavisno od njenog (ili svog) trenutnog rejtinga.
O nespojivosti funkcije predsednika Republike i predsednika stranke vodi se polemika praktično od samog usvajanja Ustava iz 2006. godine, a do sada su dva od tri predsednika izabrana po njegovim odredbama istovremeno bili i predsednici stranaka. Nažalost, niko još nije ovo pitanje postavio Ustavnom sudu, a Vučić je do sada najmanje osam puta najavljivao svoj odlazak sa čela SNS.
Od 2000. godine do danas, bilo je devet parlamentarnih izbora od kojih su pet bili prevremeni. U poslednja dva mandata parlamenta, dok je predsednik Republike Aleksandar Vučić, pojavljuje se novi trend – ne samo da je prihvaćeno da predsednik sam odlučuje kada će izbori biti raspisani, već ih on najavljuje unapred, čim se završe prethodni izbori, prilikom izbora Vlade.
To je učinio u oktobru 2020. godine najavivši parlamentarne izbore za april 2022. a onda i prilikom izbora sadašnje Vlade, u jesen 2022. kada je obznanjeno da će novi parlamentarni izbori biti 2024. za kada su planirani i redovni lokalni izbori u većini opština i gradova i redovni pokrajinski izbori.
Ovakvim proricanjem budućnosti Vučić praktično poručuje barem dve stvari.
Prvo, da je sam nosilac celokupne izvršne vlasti u Srbiji, time držeći u šaci premijerku i sve izabrane ministre. Zbog toga i nema potrebu da održi privid poštovanja Ustava, unapred najavljujući izbore, što Vlada naknadno, kada vreme dođe, poslušnički potvrđuje.
Drugo, da je Narodna skupština, iako Ustavom definisana kao najviše predstavničko telo i nosilac ustavotvorne i zakonodavne vlasti u Republici Srbiji, za njega najmanje važan državni organ. Tome u prilog ide i činjenica da se termin parlamentarnih izbora sada redovno vezuje za druge izbore – lokalne, pokrajinske ili predsedničke, koji se retko raspisuju kao vanredni.
Autorka je profesorka Pravnog fakulteta Univerziteta Union i poslanica u Narodnoj Skupštini Republike Srbije
