Rehabilitacija Milana Nedića značla bi rehabilitaciju ideja i poruka nacionalsocijalizma, kaže istoričarka Branka Prpa, koja smatra da bi predsednik i premijer Srbije morali da iznesu svoj stav o tom pitanju, jer zločini nad građanima Beograda i Srbije za vreme nemačke okupacije ne mogu da budu nešto što se njih ne tiče.

Osvrćući se na postupak za rehabilitaciju Nedića, predsednika Vlade Srbije u periodu nemačke okupacije, Prpa pita da li mi, kao potomci žrtava zločina tog vremena, treba da ignorišemo njihove patnje i nesreće?

Nedić je, ukazuje ona, „prosto i jednostavno rečeno kvisling, koji je došao voljom Nemaca na mesto na koje ga je Ljotić preporučio, posle pomesarske uprave Aćimovića, kao osobu koja treba da servisira nemačku okupacionu vlast, što je on zdušno činio“.

Svako ko ima bilo kakvu sumnju šta je Nedić, postoje objavljena dva toma dokumenata o Banjičkom logoru, pa nek’ izvoli da ih pogleda, poručila je Prpa i objasnila da je to „knjigovodstvo smrti“ sa evidencijom zatvorenika koju su vodili čuvari logora.

Ovo izdanje Istorijskog arhiva grada Beograda, objavljeno u vreme dok je Prpa bila na njegovom čelu, sadrži imena 23.620 zatočenika tog logora, mada se procenjuje da ih je bilo i više, do 30.000.

U logoru je bilo oko 880 dece ispod 18 godina starosti. Najmlađe koje je stradalo rođeno je 1944.godine, dok je najstarija osoba u Banjičkom logoru rođena 1843. godine, dakle gotovo stogodišnjak, podseća Prpa.

Prema njenim rečima, logor je bio dvojni, jer ga, „pored Nemaca, drži i Nedić, puni specijalna policija, a tu je i Nedićeva straža“.

Ona smatra da je „somnobulija“ govoriti da je Nedić prihvatio mesto premijera da bi spasavao Srbe.

Spasavati Srbe tako što se servisira okupaciona vlast, učestvuje u kaznenim ekspedicijama po Srbiji protiv tog istog sprskog stanovništva, pune logori tim istima građanima ove zemlje i što se oni ubijaju, muče, na razne načine uvode u stanje egzistencijalne strepnje, kaže Prpa.

Nedić je bio čovek bez integriteta, izvršilac nemačke volje

Na tvrdnje zagovornika Nedićeve rehabilitacije da je spasao hiljade Srba izbeglih iz drugih delova okupirane Jugoslavije, Prpa uzvraća da je on bio čovek bez integriteta u nemačkom okupacionom sistemu, a ne neki samostalni igrač.

Nedić i njegova Vlada nacionalnog spasa nemaju nikakvu autonomiju, oni su prosto izvršioci nemačke volje, napominje Prpa.

Spasao ih je utoliko što su mogli da ovde nađu utočište, ali to, kako navodi Prpa, ne bi moglo da se dešava bez nemačkog odobrenja.

Prpa ukazuje i da je ogromna odgovornost Nedića za holokaust nad Jevrejima i podseća da je njegova uprava imala posebno, Sedmo odeljenje za Jevreje i Cigane, kako su ga zvali.

To Odeljenje je pravilo spiskove Jevreja, punilo logore, i Sajmište i Banjicu, ukazuje Prpa i navodi da za Banjicu postoje podaci o 700 zatočenih Jeveja, koji „ili su streljani ili poslati u druge logore širom Evrope“.

Na Sajmištu je ubijeno oko 6.400 jevrejskih žena i dece, naglasila je Prpa i podsetila da je Nedićeva straža držala i osiguravala Topovske šupe, gde su bili jevrejski muškarci, odvojeni u poseban sabirni logor, kao i Romi, i odatle vođeni na streljanje u Jajince.

Dakle, potpuno participira mišlju i delom u holokaustu, konstatovala je Prpa i ocenila da Nedićevu odgovornost ne umanjuje to što je logor Staro sajmište bio na teritoriji Nezavisne države Hrvatske.

Prema rečima Prpe, zagovornici rehabilitacije Nedića ne mogu da se pozivaju na pravo na drugačiju ocenu događaja i njegove uloge, zato što „ovo nije akademsko pitanje, već je u pitanju zločin čoveka nad čovekom i čovečnošću“.

To bi, kako je ukazala, značilo kompletnu relativizaciju svih principa na kojima počiva ljudsko društvo i vrednosni sistemi čoveka i čovečanstva.