Rudić: U Idomeniju potresno, izgleda kao novinarski safari

Rudić je, gostujući u Novom danu televizije N1, rekao da mu je kamp u Idomeniju u nekim trenucima delovao kao neka vrsta “novinarskog safarija”, gde su fotoreporteri uvek mogli da nađu fotografiju za naslovnu stranu, a snimatelju sliku za “breaking news”. On kaže i da je imao utisak da je klavir koji je u kamp doneo kineski umetnik Aj Vajvej, a na kojem je svirala jedna devojka iz sirija, verovatno imao smisao privlačenja pažnje, ali da je njega lično taj momenat zbunio.

Evropa je, kako kaže, licemerna po pitanju zaštite ljudskih prava izbeglica. S jedne strane se govori o tome da deca izbeglica ne mogu da se snimaju ili fotografišu bez pismene saglasnosti roditelja, a na terenu se ljudska prava tih istih osoba krše na mnogo brutalniji način.

Govoreći o sporazumu EU i Turske o izbeglicama, gde je Brisel zažmurio na jedno oko na represivne elemente Erdoganove politike, Rudić je rekao da to nije ništa novo i da je dovoljno pogledati odnos Zapada prema Saudijskoj Arabiji, koja je jedna od zemalja gde se ljudska prava najviše krše, ali se zbog određenih političkih pogodonosti o tome nikada ne govori.

Osvrćući se na izjavu liderke sve jače desnopopulističke stranke Alternativa za Nemačku: “Ako treba, pucajte na izbeglice”, Rudić je rekao da je imao prilike daa vidi snimke kako makedonska policija pendrecima bije žene izbeglice sa decom u naručju, i da može da zamisli scenario da u takvom okruženju “zaluta neki metak”. On kae i da je primetno da desnica jača u evropi kao posledica ekonomske i migrantske krize.

Na pitanje šta mu je najpotresniji utisak iz Idomenija, gost Novog dana je odgovorio da mu je paradoksalno to bila dobrodošlica koja mu je priređena. Iako izbeglice žive u jako lošim uslovima u kampu, veliki broj njih je nasmejan i poziva novinare da sednu ispred njihovih šatora, nude im hranu, piće ili cigarete, priča Rudić.

On kaže i da su ga izbeglice uglavnom pitale zašto je Srbija zatvorila granicu, te da im je on objašnjavao da se to desilo tek pošto su isto učinile Austrija, Slovenije, pa Hrvatska. Izbeglice se, kako kaže, interesuju i kako bi mogli preko Albanije da stignu do Zapdne Evrope, odnosno već traže alternativne rute.

Kada je reč o politici Srbije prema izbeglicama, Rudić je podsetio da je ona u početku bila poprilično dobra i imala pozitivne posledice, ali da sve vreme postoji, kako kaže, jedan politikantski momenat – da Srbija neće potrošiti ni dinar iz budžeta za izbeglice, pa je tako kamp u Preševu infrastrukturno završen neposredno pre nego što su granice zatvorene, jer se čekao novac stranih donatora.

Novinar nedlejnika Vreme kaže i da Srbija ima taj alibi da nema kapacitete da rešava tako veliku krizu, pa se domaći političari zaklanjaju iza odluka zemalja koje su destinacija izbeglica. On ističe da izbeglička kriza nije jednostavna stvar, i da je tačno da Srbija ne može sama da se izbori sa tim, ali da mu nije jasno zašto je npr. 300 ljudi zaglavljeno na ničijoj zemlji između Srbije i Makedonije, u još gorim uslovima nego u Idomeniju. ”Ne vidim zašto problem tih 300 ljudi ne može da se reši”, kaže Rudić.

Rudić, inače, od novembra radi na dokumentarcu o izbegličkoj krizi. On objašnjava da se radnja filma dešava u Preševu i prati život tog kampa, ali da se u trenutku zatvaranja granica život u tom gradu promenio, pa su završne snimke napravili u Idomeniju.