Na međunarodni dan holokausta u Ujedinjenim nacijama se otvara izložba "Jasenovac - pravo na nezaborav" povodom 75. godišnjice od osnivanja tog logora. Cilj izložbe je da sačuva sećanje na srpske žrtve u NDH, kažu priređivači, ali i da značaj Jasenovca za istoriju holokausta približi međunarodnim krugovima.

Uoči njenog otvaranja N1 je razgovarao sa preživelom logorašicom, koja će u Njujorku ispričati kako je 1942. njeno detinjstvo prekinuto.

Sedamdeset pet godina kasnije, sećanja ne blede, kaže osamdesettrogodišnja baka Jelena Buhač Radoičić, koja je u jasenovački logor 5, poznatiji kao Stara Gradiška, dospela kada je imala tek sedam godina.

„Vodu smo pili iz bunara gde su bile fekalije, jednu Jevrejku su ubili pištoljem, zato što je sakrila u punđu minđuše zlatne. Jedna baka je glodala kosti. Deca su tako sedela, ja sam bila gladna i izmorena. Pitala majku da mi da da jedem. Ona bi rekla, znaš, ovde nema da se jede. A ja sam pitala: Zašto nema, mama? Kaže, pa ovo je logor. Ja sam onda kupila mrvice iz njenog džepa i jela te mrvice“, priča logorašica Jelena Buhač Radoičić.

Seća se, kaže, žena koje su je iz logora spasile, iako tada nije znala da zahvalnost duguje Diani Budisavljević, koja je od smrti sačuvala oko 12.000 dece. Veliki deo Jelenine porodice kraj rata, ipak, nije dočekao.

„Moj brat od četiri godine, baka i deka su zaklani. Moj otac je ubijen maljem u Uskocima 1943. godine. Sam je sebi kopao raku, ne on, nego svi zajedno. Maljem su ga ubili, nije bilo pucnja. Od moje strine sestra rođena je to ispričala, pošto je udata bila za Hrvata“, kaže ona.

Svoju priču podeliće i u Ujedninjenim nacijama, uoči otvaranja izložbe „Istina u Jasenovcu, pravo na nezaborav“. Da govori je, kaže, njena dužnost, da bi od zaborava sačuvala imena na hiljade stradale dece na Kozari.

„Ja ne znam u svetu da li ima negde da su deca bila u logoru i da su baš deca nastradala. To su živi leševi kroz fotografije koje gledate iz Stare Gradiške“.