Nasilje se krije i trpi da bi se sačuvao ugled porodice, mi ćemo pozvati policiju ako čujemo glasnu muziku u komšiluku, ali nećemo pozvati ako čujemo vrisak žene, jer je to njihova stvar. To nije njihova stvar, to je stvar društva, smatra koordinatorka Sigurne kuće za žrtve nasilja Vesna Stanojević.

Posle trostrukog ubistva i samoubistva u selu Barič kod Golupca, u policiji u Požarevcu rečeno je da je zločinu prethodila svađa oca i sina. Policija tvrdi da je u pitanju bila ugledna i imućna porodica i da nije bilo prijava za nasilje u porodici.

Meštani su, međutim, za N1 ispričali da je bilo sukoba i da je poslednje dve godine trajala svađa između oca sa jedne i sina i majke sa druge strane, i to oko imovine.

„Nasilje se krije, još je sramota, kriju se i psihijatrijske bolesti koje mogu dovesti do tragedije, jedan od razloga je što se stidi i što se veruje da će biti bolje..“, kaže Vesna Stanojević.

Ona navodi da se posle svakog zločina nameće pitanje da li je moglo da se spreči.

„Onda čujemo da je neko iz porodice prijavio nasilje policiji ili nekom, da su komšije znale za nasilje, kad čitate štampu vidite da nije od juče, postojale su svađe oko imovine, bili su dobrostojeća porodica. Da je tada prijavljeno, i onda kažu ali niko nije očekivao da će ovo da se desi, mi moramo da shvatimo da svaku svađu moramo nekome da prijabvimo, ako se ćuti dođe do nečega ovako… Sprečićemo tako što govorimo o tome, svi se pravimo da ne čujemo, a sada ćemo čuti gomilu informacija o kojima je trebalo ranije da se govori“, smatra Vesna Stanojević.

Psihološkinja Radmila Vujić Bojović objašnjava da je teško dati tipičnu sliku osobe koja je kadra za tako nešto i da zato moraju da se otvore teške porodične priče.

„M ih često držimo zatvorenim i tajnim, u ovom slučaju postoji istorija porodičnog nasilja i prenos nekog obrasca i sukob između oca i sina, to su duboko patološki obrasci koji bi trebalo da budu bolje prepoznati. Osobe koje nose ovakav teret su često pod pritiskom, svadljive, u stanju burno da reaguju, osobe koje pokazuju visko nivo psihičke trpnje… Kao društvo generalno, kao ljudi nismo dovoljno osetljivi na znake koje neko šalje i pušta oko sebe, trebalo bi socijalnu i emocioinalnu inteligenciju kod ljudi vaspitavati i gajiti“, rekla je Vujić Bojović.

Na pitanje da li ovakav zločin može da se predvidi Vujić Bojović je rekla da su neki znaci sigurno bili vidljivi onome ko hoće time da se bavi, jer su sukobi oca i sina bili visokog intenziteta, ali je teško reći da li je moglo da se pretpostavi da će se otac latiti pišttolja.

„Verovatno da je bilo dosta znakova, ali nekada se ovakve stvari ne mogu predvideti niti sprečiti, mislim da je važno poslati poruku i reći da ovakve stvari nikada nisu privatne, to je društvena trauma“, kaže ona i dodaje da žrtve oklevaju da prijave nasilje jer nisu sigurne na kakvu vrstu pomoći će da naiđu.

„Naši zakoni su korektni i radimo na tome da službe budu umrežene, treba se baviti i profesionalcima koji se bave nasiljem, ljudi koji su odrasli u atmosferi nasilja ne mogu da se zaustave sami od sebe, moraju da prepoznaju alternativu“

Vesna Stanojević dodaje da se nasilje može prijaviti anonimno, jer, kako kaže, ljudi izbegavaju da ga prijave iz različitih razloga.

„Neko neće da bude svedok ili da se zamera komšijama, strah jer se boje da se taj isti nasilnik ne okrene prema njemu. Nasilje se prijavljuje policiji koja mora da reaguje, da dođe na lice mesta, bitno je da se o nasilju progovori, da za nasilje neko zna, najboljem prijatelju treba pričati, naći osobu od poverenja“, navodi Stanojević.

Radmila Vujić Bojović kaže da se danas više govori o nasilju i da se dosta toga promenilo.

„Kada vam dođu ljudi s ozbiljnim traumama, kada malo zagrebete priču imate istoriju boravka u atmosferi nasilja, to je za društvo štetna situacija u kojoj nasilje biva nesankcionisano. Pored zakona i procedura mislim da je značajno otvoriti priču o svakoj trpnji i patnji, veća je šansa da se spreči nešto drastično“, navela je ona.