Ono što mora da se uradi je održanje institucija i njihov napredak, a bez sprovođenja zakona pa i sankcija, nema ustanovljenih institucija. Zaštita životne sredine mora da bude sistem principa i vrednosti i način ponašanja, komentariše profesor na Tehnološko metalurškom fakultetu Petar Đukić osnivanje ministarstva za zaštitu životne sredine.
Ministar zaštite životne sredine Srbije Goran Trivan najavio je čvršću disciplinu u toj oblasti i stroži stav prema prekršiteljima propisa. On je ocenio da će harmoničan odnos vladinog i nevladinog sektora u oblasti zaštite životne sredine dovesti do standarda uspostsvljenih u skandinavskim zemljama.
Mislite li da uspostavljanje ministarstva koje će se baviti isključivo zaštitom životne sredine, kao i uvođenje novih mera, koje je ministar najavio, mogu doprineti poboljšanju te oblasti u Srbiji?
„Ekološki principi su jako dobra stvar i odnose se i na građane i na državu i na firme. Ali ono što treba da se poštujue su ekološke norme i zakoni o zaštiti životne sredine. Mi imamo dosta tih zakona koji čak nisu ni loši, ali se ne poštuju. Ono što mora da se uradi u ovoj zemlji je održanje institucija i njihov napredak, a bez sprovođenja tih zakona pa i sankcija, nema ustanovljenih institucija. Dakle zaštita životne sredine mora da bude sistem principa i vrednosti i način ponašanja“, kaže Đukić.
Kada je u pitanju reciklaža, gde je tu Srbija?
„Moramo početi od od toga koliko se reciklira, a zvaničan podatak je da je to negde između 14 i 15 odsto, a ja u to ne verujem. Ali, ajde da je recimo 10 odsto, to je napredak u odnosu na ono što je bilo pre 10, 15 godina. Mi imamo dosta tih centara za reciklažu, nekoliko hiljada, a opet je taj posao jako haotičan i neorganizovan, jer se ne poštuju osnovne norme, a i sama zaštita životne sredine kao finansijski sistem podrazumeva prvo princip zagađivač plaća. Taj princip je jako malo korišćen kod nas i ja mislim da 90 odsto stvarnih zagađivača ne plaća to. Ja sam siguran da mi predstavljamo jednu od najprljavijih zemalja u Evropi uopšte, ne samo na Balkanu“.
Koliko bi zelena ekonomija mogla da doprinese privredi, a i društvu u Srbiji?
„Evropska unija negde oko dva i po i tri odsto BDP-a ostvaruje u zelenoj ekonomiji. Zelena ekonomija nije samo tretman otpada, to je recimo proizvodnja novih štedljivih sijalica, ili materijala za dobru izolaciju ili za štednju energije. Srbija faktički u toj svojoj zelenoj ekonomiji ostvaruje minoran deo BDP-a. Možda sada po nekim poslednjim podacima Srbija je na gubitku zbog toga. To znači da morate od poreskih obveznika uzeti deo sredstava i stimulisati reciklažne centre. Primer je jednostavan – ako reciklirate akumulatore stare, to znači da treba da odvajate olovo od sumporne kiseline, što je jako opasno, da zaštitite te ljude, da date sredstva nekome ko će to da radi, a taj će neko isplatiti nekome ko ima stari akumulator, recimo oko 500 ili 1000 dinara.
Nažalost, loše stvari se dešavaju sa tim, u zemlji koja ne poštuje institucije i zakone pa se dešava ogromna korupcija na tom planu. To je jedno veliko iskušenje zelene ekonomije, u našem slučaju prisutnije nego sve drugo. Znači korupcija je povećana čim imate ovlašćenja javnih organa da prikupljaju i distribuiraju taj novac. Kome će oni dati. Druga stvar je konkurentnost. Pokazuje se da neke zemlje izbegavaju zelenu ekonomiju jer se pkazalo da na kratak rok, pet do 10 godina, drastično smanjuje konkurenstnost. Mi smo po svetskom ekonomskom forumu 90 zemlja od nekih 140 koje se rangiraju“.
