Ekskluzivno na N1 priča porodice Milomira Milivojevića, radnika koji je preminuo posle eksplozije u fabrici "Milan Blagojević – namenska" u Lučanima gde je radio. Zašto porodica stradalog 25-godišnjaka, umesto materijalne pomoći koja im se nudi, insistira na istini?

Fabrika „Milan Blagojević“ u Lučanima deo je odbrambene industrije Srbije. U pogonima se proizvodi oružje od najmanjeg zrna do raketa većeg dometa. Proces proizvodnje je opasan, jer se rukuje barutom, pa neretko radnici izvuku deblji kraj. Poslednji incident u kojem su život izgubila dvojica radnika dogodio se u julu 2017.

Tada je stradao 25-ogodišnji Milomir Milivojević čija porodica od tada čeka istinu o uzrocima nesreće, a od nadležnih dobija samo finansijske ponude. Sa porodicom Milivojević u Lučanima je razgovarao novinar N1 Adam Santovac.

Tri meseca posle eksplozije u fabrici „Milan Blagojević“ u Lučanima, ni tužilaštvo, ni Ministarstvo odbrane, ni rukovodstvo fabrike ne otkriva okolnosti pod kojima se dogodila tragedija.

Tog 14. jula 2017. jaka eksplozija odjeknula je u fabrici „Milan Blagojević – namenska“ u Lučanima.

„Vatra do neba. Ja trk gore. Moga sina nema“, počinje svoju priču otac poginulog Milomira, Milovan.

Milovan Milivojević radio je u drugoj smeni sa sinom Milomirom, koji se toga dana nije vratio kući.

Eksplozija je bila kobna za dvojicu radnika. Stariji je umro dva dana posle havarije, mlađi je živeo još 20 dana.

„Zbog čega se to desilo? Ko je odgovoran?“, upitala je Nela Milivojević, majka stradalog radnika.

Odgovore porodica dvadesetpetogodišnjeg mladića čeka već tri meseca. Od rukovodstva fabrike ih nema. Direktor namenske „Milan Blagojević“ ih je udostojio sastanka tek 88. dana od nesreće.

Umesto izveštaja o eksploziji nude im novčanu potporu, zaposlenje…

„Na naše pitanje da li možemo da vidimo izveštaje od inspekcije, on je rekao da ne može, da je to državna firma i nema dozvolu da nam da. Znači porodica nema dozvolu, mora da pošalje dopis ministru odbrane i advokat mu je dao sedam dana da odgovori. Tih sedam dana je prošlo, niko, nikakav dopis ni izveštaj nam nije dao“, izjavila je Mirjana Milivojević, sestra stradalog radnika.

Naime, rukovodstvo im je na sastanku koji je trajao dva i po sata nudilo pomoć – ali ne onu koja je porodici potrebna. Umesto istine, ponuđena im je novčana potpora.

„Čak mi direktor javno na razgovoru kaže – Ti Milovane znaš, kaže – ja sam svima dao stanove, ti znaš. Ja ga pitam direktore, jeste vi to mislili da ja dođem ovde da prodam mrtvo dete? Jeste to očekivali od mene? Meni materijalno ne treba ništa“m priča Milovan Milivojević.

Ponudu za posao u pogonu za proizvodnju raketnih goriva odbile su i majka i sestra stradalog radnika.

„Samim tim kada bi pristale mama i ja da radimo, to je već pola posla. Onda ide stan, materijalno, ali jednostavno nama to nije potrebno, kaže Mirjana.

„Ja ne znam kako bih ulazila na tu kapiju, kad znam da mi je dete tamo ostavilo život i ja da radim, da nosim teret taj da sam došla na račun njega da radim tamo u fabriku“, kaže Nela Milivojević.

„Novcem se umanjuje bol“, porodice odustaju od krivičnog gonjenja 

Mirjana Milivojević kaže da su joj rekli da bi ona dobila svaki izveštaj od komisije ako bi počela da radi u fabrici.

„Navodno ako dođem tu, još više bi voleli da ja dođem tu, jer ću ja svaki izveštaj od komisije, inspekcije dobiti u svoje ruke. To je smešno. To nikad ja ne bih dobila sve…bukvalno sve ide kod direktora, svaki izveštaj prvo ide kod direktora. U moje ruke to ne bi nikad došlo“, priča Nela.

Milivojevići tvrde: to je model po kom se u namenskoj u Lučanima radi godinama. Opisuju: novcem se umanjuje bol, pa porodice odustaju od krivičnog gonjenja nadležnih u fabrici.

Da li se ćutanje i netalasanje u Lučanima kupuje? Pitanje na koje svi imaju odmah spreman odgovor. Kažu i DA i to godinama, ali kažu i NE. Zavisi koga pitate.

Na ulici će vam iza kamere reći – plate u „Blagojeviću“ su dobre, direktor moćan, pa se ne treba zamerati. A šta kažu u sindikatu? Potvđuju da se porodice stradalih i povređenih radnika gotovo bez izuzetka odlučuju da odustanu od pravde tj. od utvrđivanja odgovornosti. I pitaju – gde je tu problem?

„To je u stvari sve u skladu sa zakonom. Znači ili će ostvariti svoja prava zakonom ili će ostvariti svoja prava vansudskim poravnanjem. Što mnoge porodice smatraju da je mnogo jednostavnije vansudski da se dogovore, da se namire“, izjavio je predsednik sindikata Zoran Babić.

Porodica Milivojević je gotovo prva koja ne želi da se, kako kažu u sindikatu, namiri. Oni traže krivca, jer, tvrde, dokaza je bezbroj: u fabrici se krše bezbednosne procedure. Tako je jedan od radnika policiji o akcidentu posvedočio: „Poznato mi je da je u to vreme u tom magacinu bilo više nego što je predviđeno da bude baruta i poznato mi je da je dok sam ja radio u magacinu 15-20 minuta pre eksplozije ostalo oko 1500 do 2000 kilograma baruta, a predviđeno je da u magacinu može da bude 450 kilograma baruta i otpada za preradu tj. valjanje.

„Burići, burići su kartonski, kartonski burići sa čeličnim okvirom gore i dole koji su se koristili za brašno i za kukuruz u domaćinstvima. Znači tu se otpad odlagao, nitroglicerin. Ali u te buriće treba da se stave antistatik vreće“, objašnjava Milovan Milivojević, otac stradalog radnika.

I nije samo čuvanje opasnog otpada sporno. Otac stradalog Milomira koji je tri decenije zaposlen u namenskoj industriji „Blagojević“ tvrdi da se u pogonu proizvodnje raketnih goriva godinama radi bez uniformi koje bi mogle da ublaže eventualne opekotine.

„Nisu ni imali radnu opremu adekvatnu. To su pamučne majice, narandžaste, obične, kao što i mi imamo koji smo na održavanju samo su naše plave, njihove su narandžaste i piše raketna goriva pozadi. Dete da je tog dana imalo bluzu, verovatno bi danas bilo živo“, kaže Milovan Milivojević.

Mirjana Milivojević, sestra stradalog radnika kaže: „Niko nije kriv i niko to nije znao, ni gospodin direktor, ni šefovi, ni poslovođe, ni predradnici. Pa kako i da znaju kad je poslovođa sa sedam razloga osnovne škole. Jednostavno nepismen čovek, kako može i da zna“.

Televiziji N1 nije dozvoljeno da snimi pogone fabrike. Čak ni spolja. Zato umesto kapije „Milana Blagojevića“ možete da vidite kišobran radnika obezbeđenja. Kameru je prekrio uz poruku: nemoj da zajebavaš.

„Mora odobrenje! Čoveče, moraš da imaš odobrenje da bi snimao. Ne možeš usmeno odobrenje nego mora da pozove ko treba da pozove nek pozove nas i nije problem da se snima“, kaže radnik obezbeđenja.

Bezbednost na visokom nivou?

Pisano odobrenje stiglo je tek dan pošto je N1 bio u Lučanima, iako je televizija zatražila dozvolu čak tri dana pre snimanja. Dakle, u uslove zaštite na radu moguće je uveriti se samo čulom sluha. A u sindikatu imaju dijametralno suprotnu priču od porodice nastradalog mladića.

„Bezbednost kod nas u preduzeću smatram da je na izuzetno visokom nivou“, kaže Zoran Babić, predsednik sindikata.

Predsednik sindikata je ipak u nastavku razgovora kontradiktoran. Jer, tvrdi da se uprkos izuzetnoj bezbednosti danonoćno u „Blagojeviću“ radi na usavršavanju i pre svega primeni procedura obazrivog rada.

„Pošto smo određene stvari uočili bavimo se edukacijom zaposlenih radnika o primeni mera bezbednosti i sprovođenju tih mera bezbednosti. Zanavljanje opreme je ajde da upotrebim izraz danonoćno“, navodi Babić.

Milovan Milivojević pita: „Zašto sad odela? Zašto sad dirketor kaže ‘tražio sam po svetu odela da im nađem’, hvali se. Ja pitam direktora moga gde su dosad bila odela? Zašto niste dosada? Moje bi dete sada bilo živo“.

„Ostao bi živ. A s kojim posledicama? Bar bi bio živ“, rekla je majka Nela Milivojević.

Pogledajte celu reportažu Adama Santovca: