Na Kosovu ostalo sve, ovde živi kao pas, a i to će da izgubi

Desetak porodica, izbeglih i raseljenih tokom ratova devedesetih, koje godinama žive u zgradi Komesarijata za izbeglice u Ustaničkoj ulici, suočeno je sa pretnjama za prinudno iseljenje. Umesto njih, u stanove bi trebalo da se usele druge izbegličke porodice koje su skupile najveći broj bodova na javnom konkursu.

U Komesarijatu za izbeglice priznaju da trenutno nemaju alternativno rešenje za porodice kojima preti iseljenje, ali i da je takva mera neizbežna.

U 16 kvadrata životnog prostora, Dejan Lazović nas je dočekao domaćinski. Ipak ovo nije njegov dom - kuću u Peći napustio je '99. godine.

"Dole je moje sve bilo, ovo je nužno, eto, da ne kažem da živim kao pas", kaže Dejan Lazović, vojnik u penziji.

U službi je bio do 2008. Ratna trauma ostavila je posledice, pa je tada morao u invalidsku penziju. Bez posla, ostao je i bez krova nad glavom.

"Dok sam čekao rešavanje te penzije brat mi je javio da ima stan ovde koji je napravljen za izbeglice, koji su bili prazni pet godina. I ja sam tu došao bio znači dok se rešava penzija bez para bez ičeg to je bilo jedino moje rešenje jednostavno da imam krevet gde da legnem, da mogu mirno da odspavam", nastavlja on.

Mirnog sna kaže više nema - od kada je komesarijat za izbeglice najavio da će ilegalno useljen stan morati da napusti posle Uskrsa. Njegovu sudbinu deli još desetak porodica u istoj zgradi, koji žive u stanovima namenjenim izbeglicama iz Bosne i Hrvatske, koje su stanove osvojile na javnom konkursu.

Komesarijat za izbeglice smo pitali koja logika stoji iza namere da se iseli jedna grupa socijalno ugroženih lica, da bi se uselila druga grupa jednako ugroženih.

U komesarijatu objašnjavaju - stanove su dobili oni najugroženiji.

"Znači ljudi koji imaju stradale ili nestale članove, koji imaju članove porodice sa telesnim oštećenjem ili utvrđenom invalidnošću, ili koji imaju bolesne članove porodica", objašnjava Petar Anđić iz Komesarijata za izbeglice.

Upitan šta će biti sa onima koji su trenutno tu, odgovara: "Mi nažalost čaroban štapić da rešimo problem svakog nezbrinutog izbeglice ili interno raseljenog lica nažalost nemamo, mi s naše strane činimo sve što je apsolutno moguće".

Moguće nije i dovoljno - rešenje je pronađeno tek za nekoliko porodica, koje su stanove dobrovoljno napustile početkom zime 2017, prilikom prvog pokušaja prinudnog iseljenja. Ostale je branilo nekoliko nevladinih organizacija, koje su zgradu četiri dana držale pod opsadom.

Šest meseci kasnije, Dejana Lazovića muči ista neizvesnost - najgore je kaže, što zna da istu muku dele i oni koji na stan čekaju.

Za praznike je sve spremno, a šta će posle - ne zna. Sa penzijom od 15.000 dinara, ostaje mu samo nada da i bez čarobnog štapića, država neće dopustiti da ostane bez krova nad glavom.