Borka Pavićević, dramaturškinja i direktorka Centra za kulturnu dekontaminaciju (CZKD), preminula je danas, saopštila je organizacija koju je vodila.

Nomen est omen, kaže latinska izreka, verujući da je u čovekovom imenu sadržana i njegova ličnost. Borka Pavićević bila je, pre svega – borkinja. Žena bez koje se nije vodila nijedna bitka za univerzalne ljudske vrednosti, dobri duh Beograda, zaštitnica nezavisne scene i slobodne misli, samo su neki od epiteta kojima su je opisivali saborci. Sa govornice u Centru za kulturni dekontaminaciju dizala je glas kad god je bilo potrebno, sve do jutros.

Više od pola veka provela je sa glavom u torbi, kako se zove i zbirka kolumni koje je pisala. Od studentskih protesta ’68, preko antiratnog angažmana devedesetih, do više od dve decenija rada u Centru za kulturnu dekontaminaciju, koji je postao utočište svima kojima je primitivizam zatvorio ostala vrata. Zbog odluka da ugosti nepoželjne izložbe sa LGBT tematikom ultranacionalisti su je označavali kao izdajnicu, ali od svojih stavova nije odstupila ni za pedalj.

„Oni koji u ovoj izložbi vide neki problem, oni su zapravo fariseji koji su prodali Hrista. Užasno mi je neugodno, dramatično se osećam, jer jednu izložbu i sve nas skupa treba da čuva ovolika količina policajaca. Sramota me je“, govorila je Borka Pavićević na otvaranju izložbe „Ecce Homo“ u oktobru 2012. godine.

Za mirovne aktiviste, antifašiste, borce za ljudska prava, i sve one koji su u Centru za kulturniu dekontaminaciju našli svoj prostor, Borka Pavićević bila je samo jedno – „svetlo koje će nas uvek obasjavati“, kako je rečeno na otvaranju festivala Mirdita.

Život Borke Pavićević obeležila je borba protiv dogmi svih vrsta, smatra istoričarka Dubravka Stojanović. Kaže, ono što ju je razlikovalo od ostalih, bila je doslednost.

„Ona je to radila od početka, od studentskih dana ’68. ona je bila na barikadama, i bila je to do pre neki dan. To je, prosto, bio njen način života. Ono što je posebno važno kod nje, i retko za naše društvo, je što je u tome istrajala. Mnogi su popustili“, podseća Stojanović.

Nije popustila ni devedesetih, kada je zbog političkih stavova smenjena sa mesta umetničke direktorke Beogradskog dramskog pozorišta. Njen pozorišni rad u Ateljeu 212 i BITEF-u, književnica i rediteljka Vida Ognjenović pamti kao borbu za osvajanje slobode, od koje ništa nije važnije.

„Podržavala je hrabre stavove u odbranu pravih stvari i sve to činila je dosledno. Nijednom nije ustuknula u strahu da će izgubiti neku poziciju. Gubila ih je redovno, platila je sve svoje političke slobode. Borka je bila dobra, hrabra, pametna, divna i nežna žena. Već mi mnogo nedostaje“, kaže Ognjenović.

Zaostavština Borke Pavićević su borba za građansko društvo, civilizovan dijalog i pluralizam mišljenja, a njeni saborci kažu da baklju koju je ona upalila i čuvala, sada neko treba da podigne i preuzme.

„Možda najveći legat je upravo to što ostaje kao primer svima koji dolaze na tu scenu, kao neko ko se nije predao“, ističe Dubravka Stojanović.

Datum i vreme kremacije i komemoracije u Centru za kulturnu dekontaminaciju biće naknadno objavljeni.