Ignjatović: Nacionalni SOS telefon primi sedam puta manje poziva od nas

"Kako se podaci o njihovom delovanju nisu mogli naći na sajtu Centru za odojčad, decu i mlade, mi smo zatražili četiri osnovna podatka, koliko poziva dobiju, koje vrste nasilja, na koje mere i usluge upućuju žene koje pozivaju, sabrali smo te podatke i napravile jedan izveštaj zato što se u medijima pojavila informacija da je taj telefon dobio oko 2000 poziva. Međutim, naši podaci govore da je zapravo bilo duplo manje, odnosno 934 poziva. Kada smo uporedili broj poziva, i broj žena koje su se obratile Nacionalnom SOS telefonu, koji inače radi 24 sata, sedam sata, svih 365 dana u godini, pokazalo se da jedna petina žena obrati nacionalnom telefonu, znači četiri od pet i dalje zovu ženske telefone, kojih ima šest", kaže Ignjatović i dodaje da u mreži "Žene protiv nasilja" ima 23 organizacije koje su locirane po celoj teritoriji Srbije.

Ona kaže da je dosadašnje iskustvo pokazalo da nacionalni telefon primi sedam puta manje nego što primaju ženske organizacije.

"Mi smo napravile taj izveštaj i onda nam je Centar za odojčad, mlade i decu uskratio informacije, pa smo se obratile Povereniku za slobodan pristup informacijama od javnog značaja da bi smo dobili informaciju za koju smatramo da treba da bude javna i dostupna građanima Srbije, imajući u vidu da se finansira sredstvima tih građana", objasnila je Ignjatović.

Ona ističe da  "Žene protiv nasilja" rade na način da se pomoć pruža ona organizacija koja je najbliža ženi koja poziva, jer oni najbolje poznaju institucije i okolnosti u tom regionu.

Ignjatović kaže i da je postojao plan da se sve organizacije koje se bave pružanjem pomoći ženama koje trpe nasilje ujedine, uključujući i državnu, ali da nadležno ministarstvo nije pristalo na to. Kritiku je Nacionalni SOS liniju i zbog toga što oni sve razgovore snimaju, dok je prema njenim rečima poverljivost i diskrecija najvažnija u postupku pružanja pomoći ženama koje trpe nasilje.

"Kada neka žena pozove, ona mora unapred da zna da mi nemamo identifikaciju njenog telefona, ne možemo da ustanovimo ko je ona ukoliko ona želi da ostane anonimna, da nikome nećemo preneti ono što ona priča jer to može biti, recimo, ministrova žena, ili žena ministrovog vozača", objašnjava Ignjatović.

Ona napominje da je anonimnost od vitalnog značaja jer žrtva da želi da prijavi javno pod imenom i prezimenom nasilje, prijavila bi to nadležnim institucijama, a ne bi zvala SOS telefon.

Ignjatović je takođe navela da je nedopustivo da obuka za zaposlene koji pružaju po moć na nacionalnoj SOS linije traje samo tri dana, jer je to "izuzetno komleksna oblast i obuka bi trebalo da traje najmanje 12 dana".

Kao primer koliko poverenje među žrtvama nasilja imaju ženske nevladine organizacije koje pružaju podršku, ona iznosi veoma zanimljivi podatak.

"Ponekad nam se jave i žene čiji su partneri uticajni, i koji imaju dobre veze, bilo gde, u tužilaštvu, pravosuđu, policiji, ministarstvima, i one se eksplicitno nama javljaju - jer nemaju poverenja" ističe Ignjatović.