Macanović o otmici devojčice: Kako je moguće da osuđena osoba uradi istu stvar

"To je deo onoga čega se bavimo. Pre svega, iz ugla kako je uopšte došlo do toga da imamo čoveka koji je bio osuđivan za ovu vrstu krivičnih dela i da on onda uradi istu stvar. Svi znaci su ukazivali na to. Ono što mi imamo problem kao država je manjkavost sistema da prati te počinioce nakon što oni izađu iz zatvora. Kada se ove godine menjao Krivični zakonik, kada je uvedena kazna doživotnog zatvora, Autonomni ženski centar je pisao i molio Ministarstvo pravde da prihvati  da se uvedu mere koje su preventivne. Kada vidite ljudstvo koje je angažovano na potrazi male Monike, vi vidite da sve radimo nakon što se desi angažuje se silna policija, vojska, pa i građani. Mogli smo to da sprečimo da smo na vreme mislili o prevenciji. Država mora da ima sistem da prati, gde su oni, gde se nalaze, gde žive, kod koga borave, da imaju obavezu da se nekome najmanje jednom u nedelju dana", objašnjava Macanović.

Komentarišući činjenicu da je od opočetka 2019. godine, u Srbiji u porodičnom i partnerskom nasilju ubijeno više od 30 žena, ističe da je zabeleženo i 12 pokušaja ubistava u ovoj godini, kao i da se za pet slučajeva ne zna da li su žene umrle prirodnom smrću ili je došlo do nasilne smrti.

"Te brojke se moraju gledati u odnosu na broj stanovnika. I tu se Srbija ne kotira dobro u odnosu na druge svetske države. Dešavaju se femicidi i tamo, ali mnogo manje po broju stanovnika, ali imate i mere prevencije i druge mere kojima se žrtve obezbeđuju. Profesionalci mogu lako da zaključe da ti nasilnici ne odustaju, i da će sigurno učiniti i nešto teže. Međutim, očigledno da je problem u tome da profesionalci ili ne žele da vide taj rizik, ili  ga minimizuju svojim predrasudama", istakla je Macanović.

Govoreći o izveštavanju medija kod ovakvih i sličnih slučajeva, ona kaže da "kod nas postoji taj deo senzacionalizma", a to se može videti na slučaju male Monike, i na koji se način izveštavalo o tome. Ona navodi da država nema javno objavljenu statistiku o broju ubijenih žena, i "da nema medija, te brojke se ne bi saznale".

"S jedne strane, ne bi se ništa desilo, da mediji na izveštavaju, i da mediji ne stave određeni akcenat na pojedine slučajeve. Oni očigledno podignu javnost, i ta javnost utiče da institucije urade nešto. Pitanje je da li bi institucije uzbunile kod Monike da mediji nisu reagovali, ali sa druge strane da li te reakcije medija trebaju da krše bazična prava građana i žrtava u postupku. Ono što bi moglo da se zaključi je da kada imamo izveštavanje medija je da je mnogo bočlje nego što je bilo ranije. Ne stavlja se toliko više krivica na žrtvu, da je ona 'morala nešto da uradi zbog čega je on nju ubio'. Sa te strane je bolje. Međutim, kako je moguće da mediji za kratak rok uspeju da saznaju informacije, i da je žrtva prijavljivala, i da je rekla odmah, i da je bila u policiji, a da institucije nisu imale te informacije. To je paradoks. Objavljuju se i lični podaci, fotografije, koje su nastrašnija stvar kod štampanih medija, pogotovo. To zastrašuje žene. Znate, nama se javljaju žene kojima nasilnici kažu 'Proći ćeš isto'. Kada se desi tako nešto, naš SOS telefon zovu žene koje su zaplašene, tako da je to novi način zastrašivanja, putem medija", kazala je Macanović.

Komentarišući slučaj ,Marije Lukić, ona je ocenila da je i taj slučaj ali i cela tema nasilje nad ženama u našem društvu veoma ispolitizovana.

"Mi se trudimo da budemo sa strane. Da ne budemo upletene u taj okršaj između opozicije i pozicije. Ono što slučaj Marije Lukić pokazuje je da se vidi koliko je teško ovakve slučajeve procesuirati. Ljudi moraju da shvate da oni koji su optuženi za takva dela jedi ni u postupku ne moraju da kažu istinu. Mogu da ćute, mogu da lažu i neće odgovarati. To pokazuje i slučaj Marije Lukić, kao i pritisci raznorazni, od političkih do egzistencijalnih", zaključuje Macanović.