Izbori 2003: Raspad DOS, Pirova pobeda Tome i Vučića i manjinska vlada Koštunice

Godinu u kojoj su održani drugi parlamentarni izbori nakon petooktobarskog prevrata obeležilo je ubistvo prvog demokratskog premijera Srbije Zorana Đinđića, nakon čega je uvedeno vanredno stanje, koje je bilo na snazi od 12. marta do 22. aprila. Atentatu na lidera Demokratske stranke prethodio je dobrovoljni odlazak u Hag predsednika Srpske radikalne stranke Vojislava Šešelja, koji se tako u ulozi optuženika za ratne zločine u bivšoj SFRJ pridružio svom nekadašnjem ljutom političkom protivniku, ali i koalicionom partneru Slobodanu Miloševiću.

U periodu između dva izborna ciklusa, 4. februara 2003, formirana je državna zajednica Srbija i Crna Gora, čime je nakon skoro 11 godina prestala da postoji  Savezna Republika Jugoslavija.

Krhki odnosi između tadašnjeg predsednika SRJ i lidera Demokratske stranke Srbije Vojislava Koštunice i ostatka vladajuće Demokratske opozicije Srbije bili su dodatno narušeni upravo Miloševićevim izručenjem Haškom tribunalu na Vidovdan 2001. godine. Podela na Koštuničine “legaliste“ i Đinđićeve “reformiste“ bila je sve vidljivija, a produbljena je u leto 2001. izlaskom predstavnika DSS iz Vlade nakon ubistva pripadnika SDB Momira Gavrilovića. Sukob unutar koalicije kulminirao je godinu dana kasnije odlukom da partiji Vojislava Koštunice budu oduzeti poslanički mandati.

Izručenje optuženika Haškom sudu bio je neposredan povod i za pobunu “Crvenih beretki“, udarne Miloševićeve jedinice iz devedesetih, koja je u novembru 2001. borbenim vozilima sa naoružanjem blokirala deo auto-puta u Beogradu kod Centra “Sava“. Nakon pet dana neizvesnosti i zebnje, pobuna je okončana ispunjenjem većine njihovih zahteva, a pripadnici te jedinice u martu 2003. ubili su premijera Đinđića.

“Znate, radi se o ljudima koji po meni, sem možda kada je reč o funkcionisanju saobraćaja, ni na koji način nisu ugrozili bezbednost zemlje. Posao koji oni obavljaju jeste takav, a neko od njih je to i rekao, da nemaju druge uniforme od onih koje imaju. Oni su se pojavili u onome što je njihova radna i svakodnevna odeća”, reči su kojima je Vojislav Koštunica tada opisao pobunu Jedinice za specijalne operacije (JSO), koju je predvodio Milorad Ulemek Legija.
Prvo izborno sučeljavanje bivših saboraca iz Demokratske opozicije Srbije dogodilo se u septembru 2002. godine, kada su na redovnim izborima za predsednika Srbije snagu odmerili, između ostalih, kandidat DOS Miroljub Labus i lider DSS Vojislav Koštunica. U drugom krugu Koštunica je osvojio više glasova od Labusa, ali izbori nisu uspeli jer na glasanje nije izašlo neophodnih više od pedeset odsto birača. Pokušaj da se izabere naslednik Milana Milutinovića na Andrićevom vencu propao je i u decembru, ponovo zbog nedovoljnog odziva birača, pa je vršilac dužnosti šefa države postala predsednica parlamenta Nataša Mićić.

Treći po redu neuspeli izbori za predsednika Srbije održani su 16. novembra 2003. godine, kada se po prvi put kao kandidat SRS za tu funkciju pred biračima pojavio Tomislav Nikolić. Čak ni izmenjeni izborni zakon, kojim se izlaznost od najmanje pedeset odsto birača zahtevala samo u prvom krugu, nije doveo do uspeha glasanja jer je odziv bio ispod 40 odsto. Neuspehu izbora umnogome je doprineo poziv na bojkot koji su biračima uputili DSS, G17 Plus, SPO i SPS. Drugi čovek radikala tako je ostvario svoju prvu Pirovu pobedu, tada nad kandidatom “krnjeg“ DOS Dragoljubom Mićunovićem.

Samo tri dana pre održavanja novembarskih predsedničkih izbora, predsednica Skupštine Srbije Nataša Mićić raspustila je parlament i raspisala parlamentarne izbore za 28. decembar. Odluci je prethodila višenedeljna rasprava o poverenju Vladi Zorana Živkovića, koji je na funkciji premijera nasledio Zorana Đinđića, dok je za novog potpredsednika Vlade izabran tadašnji šef Poslaničkog kluba DOS i bliski saradnik ubijenog lidera DS Čedomir Jovanović.

Kabinet Zorana Živkovića, već pritisnut brojnim aferama, izgubio je skupštinsku većinu zbog uskraćivanja podrške deset poslanika Socijaldemokratske partije, stranke nastale ujedinjenjem krila Socijaldemokratije predvođenog Slobodanom Orlićem i Socijaldemokratske unije Žarka Koraća. Umesto najavljene rekonstrukcije vlade, koja je bila planirana za kraj novembra, doneta je odluka da građani Srbije ponovo izađu na birališta nepunih mesec i po dana nakon izbora za šefa države.

Tadićev uspon ka vrhu stranke

Formalni raspad Demokratske opozicije Srbije, koalicije koja je stavila tačku na desetogodišnu vladavinu Slobodana Miloševića, označila je odluka Demokratske stranke da samostalno nastupi na parlamentarnim izborima. Demokrate su za nosioca liste istakle potpredsednika stranke Borisa Tadića, tadašnjeg saveznog ministra odbrane, koji je dobio prednost u odnosu na prvog čoveka DS Zorana Živkovića.

Demokratska stranka je prvobitno najavila da će se njena lista zvati “Demokratska stranka – Zoran Đinđić”, a da će nosilac biti Zoran Živković, ali je nakon pet dana odlučeno da lista ponese naziv “Demokratska stranka – Boris Tadić”, sa Tadićem kao nosiocem. Tako se ponovio slučaj iz 1993. godine, kada izbornu listu DS nije predvodio tadašnji lider stranke Dragoljub Mićunović već Zoran Đinđić, koji je ubrzo nakon izbora postao i šef stranke.

Politička scena Srbije krajem 2003. godine nije bila ni nalik onoj iz perioda rušenja Miloševićevog režima. Samo tri partije, i to opozicione, nastupile su u istom sastavu kao na tri godine ranije održanom glasanju za narodne poslanike – SRS, SPS i JUL, dok je Demokratska opozicija Srbije izašla u čak 11 kolona. Izborna ponuda bila je bogatija i za dva aktera koja su krajem devedesetih, doduše u drugačijoj ulozi, aktivno učestvovala u promeni vlasti – G17 plus i Otpor.

Preteča političke organizacije G17 plus bila je Grupa 17, koja je nastala u vreme građanskih i studentskih protesta 1996-97 na inicijativu uglednih ekonomista iz Srbije i Crne Gore, među kojima je bio i Mlađan Dinkić. Nakon NATO bombardovanja Grupa prerasta u nevladinu organizaciju G17 plus, koju su, uz Dinkića, formirali Predrag Marković, Milan Pajević i dotadašnji potpredsednik DS Miroljub Labus.

U vlasti nakon Petog oktobra našlo se mesta i za kadrove G17 plus, pa je tako Miroljub Labus postao potpredsednik Savezne vlade, a Mlađan Dinkić guverner Narodne banke Jugoslavije. U decembru 2002. godine G17 plus postaje politička partija, sa oko 90.000 članova i 160 opštinskih odbora, a za prvog predsednika izabran je Labus.

Pod sloganom “Srbija na 1. mestu“, G17 plus je u kampanju ušao tako što je prvi predao izbornu listu, čiji je nosilac bio Miroljub Labus. Pored Dinkića, koji je bio prvi na listi, G17 plus je kandidovao i Prvoslava Davinića, Ivanu Dulić Marković, Vericu Kalanović, Predraga Markovića, Tomicu Milosavljevića i Meha Omerovića. Uz upadljivo skretanje sa liberalnog na socijaldemokratski koncept reformi, biračima su obećavani stabilan dinar i povoljni stabeni krediti, uz nezaobilaznu kritiku politike Vlade.

I dok se za ekspertski tim okupljen u organizaciji G17 plus moglo pretpostaviti da ima političke ambicije, onda se za neformalnu grupu mladih, koja je iz studentskog bunta prerasla u narodni pokret, to nije dalo naslutiti. Ipak, višegodišnje odbacivanje i same pomisli da bi misija Otpora mogla da bude nastavljena kroz partijsku organizaciju, okončano je upisom u registar političkih stranaka, svega mesec dana pred izbore.

"Dosta smo vas gledali"