Izbori 2008: DS ispred SRS, Dačić izabrao Tadića i ostavio Koštunicu bez vlasti

Koaliciona vlada koju su činili Demokratska stranka, Demokratska stranka Srbije, Nova Srbija i G17 plus, predvođena liderom DSS Vojislavom Koštunicom, potrajala je svega deset meseci, ali je negativni rekord po dužini mandata i dalje držao kabinet Nikole Šainovića iz 1993. godine.

Politička kriza, razrešena raspisivanjem vanrednih izbora, kulminirala je nakon odluke kosovskih vlasti o proglašenju nezavisnosti 17. februara 2008. godine. Četiri dana kasnije u Beogradu je održan miting pod nazivom "Kosovo je Srbija", kojem su prisustvovali premijer Srbije Vojislav Koštunica, zamenik predsednika SRS Tomislav Nikolić, lider SPS Ivica Dačić, kao i brojni ministri.

Predsednik Srbije Boris Tadić tog dana bio je u zvaničnoj poseti Rumuniji, a Demokratska stranka nije pozvala svoje članove da organizovano dođu na miting. Na skupu se nisu pojavili ni predstavnici G17 plus, Liberalno-demokratske partije i Lige socijaldemokrata Vojvodine.

Po završetku mitinga deo učesnika uputio se ka Ambasadi SAD, gde su, nakon povlačenja policije, zapalili zastavu, razbijali prozore i ubacivali baklje u zgradu u kojoj je kasnije pronađeno ugljenisano telo jednog od demonstranata. Napadnuta je bila i Ambasada Nemačke, a tokom večeri su grupe mahom mlađih ljudi razbijale izloge i pljačkale radnje u centru Beograda.

Drugi kamen spoticanja između koalicionih partnera u vladi bile su evropske integracije, na čemu su insistirali DS i G17 plus, dok je DSS odbijao da podrži potpisivanje Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju zbog plana Evropske unije da pošalje svoju misiju na Kosovo.

Da su odnosi između dve najveće vladajuće stranke, DS i DSS, ozbiljno narušeni moglo se naslutiti početkom februara 2008, kada je izostala podrška “narodnjaka“ lideru DS Borisu Tadiću u drugom krugu predsedničkih izbora, u kojima mu je protivkandidat bio radikal Tomislav Nikolić. Kao i četiri godine ranije, zamenik predsednika SRS nije uspeo da trijumf u prvom krugu kapitalizuje u drugom, pa je Tadić ostao na Andrićevom vencu, pobedivši sa nešto više od sto hiljada glasova razlike.

Novi-stari predsednik Srbije 13. marta 2008. raspustio je skupštinu i raspisao vanredne parlamentarne izbore za 11. maj, za kada su odranije bili zakazani lokalni izbori. Raspisivanje novih izbora usledilo je nakon što je premijer Vojislav Koštunica “vratio mandat narodu“, konstatujući da vlada nema jedinstvenu politiku po pitanju Kosova i Metohije.

Izborni zakoni nisu bili menjani u odnosu na prethodno glasanje, pa je na snazi ostao proporcionalni sistem sa jedinstvenom izbornom jedinicom koja je obuhvatala celu zemlju. Uslov za ulazak u parlament bio je prelazak cenzusa od pet odsto, dok je za partije nacionalnih manjina važio takozvani prirodni prag od 0,4 odsto po jednom poslaničkom mandatu.
Podnosioci izbornih lista bili su u obavezi da prilože i najmanje 10.000 potpisa podrške registrovanih birača, dok je za proglašenje liste partije nacionalne manjine bilo dovoljno 3.000 potpisa. Međutim, na inicijativu Srpske radikalne stranke Ustavni sud je tokom izborne kampanje privremeno suspendovao tu odredbu, pa su i stranke manjina morale da prikupe 10.000 potpisa, što pojedine partije zbog kratkih rokova nisu uspele da učine.

Listu “Za evropsku Srbiju – Boris Tadić“, čiji je stožer bila Demokratska stranka, činili su još i G17 plus, Sandžačka demokratska partija, Srpski pokret obnove i Liga socijaldemokrata Vojvodine. Prvi na listi bio je jedan od osnivača i prvi predsednik Demokratske stranke Dragoljub Mićunović, a kuriozitet je da se među kandidatima za poslanike našlo svih 17 članova odlazeće vlade iz redova DS i G17 plus. Jedan od njih bio je ministar bez portfelja Dragan Đilas, koji je tokom kampanje predstavljen i kao kandidat DS za gradonačelnika Beograda.

Na listi su bili i tadašnji predsednik pokrajinske vlade Bojan Pajtić, lider SPO Vuk Drašković, pozorišni reditelj Nebojša Bradić, nekadašnja gradonačelnica Beograda Radmila Hrustanović, gradonačelnik Zrenjanina Goran Knežević, Oliver Ivanović, Jelena Trivan i drugi istaknuti članovi DS i ostalih partija okupljenih oko stranke Borisa Tadića.

Partija tada još aktuelnog premijera Vojislava Koštunice izašla je na izbore u koaliciji sa strankom Velimira Ilića, baš kao i godinu dana ranije. Poziciju broj tri na listi Demokratske stranke Srbije i Nove Srbije, odmah iza dvojice stranačkih lidera, zauzeo je tadašnji ministar policije Dragan Jočić, koji je krajem januara doživeo saobraćajnu nesreću u kojoj je bio teško povređen.

Na izbornim listama kompletna Vlada Srbije

Nosioci svih izbornih lista muškarci

Manjkavost izborne regulative ogledala se i u činjenici da je takozvanu rodnu kvotu od najmanje 30 odsto manje zastupljenog roda bilo potrebno ispuniti samo prilikom podnošenja izbornih lista, dok prilikom dodeljivanja poslaničkih mandata podnosioci lista nisu imali tu obavezu. U prethodnom sazivu mandata bilo je svega dvadeset odsto žena, a na izborima 2008. nosioci svih izbornih lista bili su muškarci.

Za posmatranje izbora bilo je akreditovano više od 2.000 međunarodnih i domaćih posmatrača, najvećim delom iz nevladine organizacije Centar za slobodne izbore i demokratiju (CeSID). Izborne liste podnele su 22 stranke i koalicije, dve više nego na prethodnim izborima, ali je zato ukupan broj kandidata bio manji – 3.137 naspram 3.795 na izborima 2007. godine. Izborne liste predložilo je deset stranaka i koalicija nacionalnih manjina, najviše od uvođenja proporcionalnog izbornog sistema 2000. godine.

Na osme parlamentarne izbore u Srbiji izašlo je 4,14 miliona birača (61,35 odsto), najviše posle decembarskih izbora 1993. godine. Poslaničke madate osvojilo je osam izbornih lista, od kojih tri manjinske. Prva ispod cenzusa od pet odsto, ne računajući stranke nacionalnih manjina, bila je lista Pokreta Snaga Srbije Bogoljuba Karića, koja je osvojila svega 0,54 odsto glasova.

Lista ”Za evropsku Srbiju” odnela je ubedljivu pobedu na izborima, osvojivši skoro 1,6 miliona glasova, što je bilo dovoljno za 102 poslanička mandata. Izbornom trijumfu bloka okupljenog oko DS doprinela je i pobeda Borisa Tadića na predsedničkim izborima održanim tri meseca ranije.

Posle dve uzastopne pobede, Srpska radikalna stranka morala je da se zadovolji drugim mestom, sa nešto više od 1,2 miliona glasova i 78 poslaničkih mandata. S obzirom na to da su, shodno dogovoru između članica pobedničke koalicije, Demokratskoj stranci pripala 64 mandata, SRS je ipak ostao pojedinačno najjača partija u parlamentu.

Daleko iza vodećeg dvojca našla se koalicija Demokratske stranke Srbije i Nove Srbije, koja je u istom sastavu osvojila skoro 190.000 glasova manje nego na prethodnim parlamentarnim izborima, a sa 47 poslaničkih mandata iz 2007. godine pala je na svega 30, pa se može smatrati najvećim izbornim gubitnikom.

Izborna lista Socijalističke partije Srbije, Partije ujedinjenih penzionera Srbije i Jedinstvene Srbije osvojila je skoro 314.000 glasova, što je za oko 85.000 više od samostalnog učinka SPS na izborima održanih godinu dana ranije. Podrška 7,58 odsto birača bila je dovoljna za dobijanje 20 poslaničkih mandata, pa su socijalisti došli u poziciju da budu “tas na vagi“ prilikom formiranja skupštinske većine.

Cenzus od pet odsto prešla je još samo Liberalno-demokratska partija, koja je osvojila skoro identičan broj glasova kao na izborima 2007. godine, čime je potvrdila status relevantne političke stranke.

Koalicija Albanaca Preševske doline uspela je da uđe u parlament tako što je osvojila tek 236 glasova više od neophodnih 16.565 za jedan poslanički mandat. Bošnjačka lista za evropski Sandžak zauzela je dva mesta u poslaničkim klupama, dok je koalicija Mađarska sloga, na čelu sa Ištvanom Pastorom, postala najbrojnija u korpusu političkih predstavnika nacionalnih manjina sa četiri osvojena mandata.

Jedna od osobenosti majskih izbora 2008. jeste podatak da čak 11 od ukupno 22 izborne liste nije osvojilo ni onoliko glasova koliko su predale potpisa podrške birača. To je uslovilo najmanji broj takozvanih rasutih glasova nakon petooktobarskih promena i uvođenja proporcionalnog izbornog sistema, svega 104.000, naspram 378.000 sa izbora 2007. godine i više od pola miliona glasova koje su 2003. godine osvojile liste koje nisu prešle izborni prag od pet odsto.

Pobeda liste koju je predvodila Demokratska stranka ipak nije bila dovoljno ubedljiva da bi taj blok stranaka mogao da samostalno formira vlasti, pa čak ni uz podršku poslanika Liberalno-demokratske partije i svih stranaka nacionalnih manjina. S obzirom na to da postizborna koalicija zbog nepomirljivih razlika nije bila moguća sa SRS i DSS-NS, koje takođe zajedno nisu imale dovoljno mandata da forimiraju vladu, postalo je jasno da je Socijalistička partija Srbije ta koja odlučuje ko će biti u vlasti.

Sa koalicijom SPS-PUPS-JS prvi su u pregovore krenuli Srpska radikalna stranka, Demokratska stranka Srbije i Nova Srbija, a kada su te stranke krajem maja sklopile sporazum o formiranju vlasti u Beogradu delovalo je da će dogovor biti prenet i na republički nivo. Ipak, ti pregovori su sledećeg meseca propali zato što socijalisti nisu pristali na predlog DSS o poništavanju Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju Evropskoj uniji.

Članice liste “Za evropsku Srbiju“ spremno su dočekale zaokret koalicije okupljene oko Socijalističke partije Srbije, podrška formiranju proevropske vlade stigla je iz EU, a socijalistima je obećan i prijem u Socijalističku internacionalu. Pregovori su ubrzo urodili plodom, a prvi korak bio je izbor visoke funkcionerke SPS Slavice Đukić Dejanović za predsednicu parlamenta.

"Predsedništvo Socijalističke partije Srbije zaključilo je da bi koalicija Demokratske stranke Srbije, Srpske radikalne stranke i SPS u Beogradu ugrozila opstanak Vlade Srbije", reči su kojima je lider socijalista Ivica Dačić opravdao raskid sporazuma o prestoničkoj vlasti sa SRS i DSS-NS.

Vlada Srbije, jedanaesta od obnavljanja višestranačja, izabrana je 7. jula 2008. godine glasovima 127 poslanika. Premijer je postao Mirko Cvetković iz Demokratske stranke, dok je funkcija prvog potpredsednika pripala lideru SPS Ivici Dačiću, koji je istovremeno bio i ministar policije. Vlada Mirka Cvetkovića bila je prva vlada nakon 2000. godine bez Demokratske stranke Srbije, a ujedno i prva u kojoj je nakon petooktobarskih promena učestvovala Socijalistička partija Srbije.