Uobičajeno je za vanredne situacije da se lažne vesti šire brzinom munje, ali je kod nas "štab za lažne vesti" iz redakcija bio izmešten u Palatu Srbija i na Andrićev venac, izjavio je FoNetu novinar Slaviša Lekić i ocenio da smo imali i doktora koji je širio, najblaže rečeno, neproverene informacije.

Kako je predvideo, taj doktor će, sudeći po medijima, odgovarati pred Etičkim odborom Lekarske komore.

Da postoji neki etički odbor koji bi se bavio političarima, „nikoga iz ove garniture ne bismo imali na vlasti“, ocenio je Lekić.

On je u serijalu razgovora Presstup nabavku respiratora označio kao jednu od najčudnijih lažnih vesti „oko koje je i danas crnilo“.

„Bili smo svedoci teške Maričke bitke koju je vojevao predsednik države da bi došao do tih respiratora“, izjavio je Lekić.

Prema njegovim rečima, ni danas ne znamo odakle su respiratori, koliko ih ima, da li su ispravni, da li su kupljeni na sivom, crnom ili regularnom tržištu.

Sam predsednik je pominjao da se do respiratora došlo tako što su „odlazili agenti i nosili torbe pune keša“ i najavio da će, kada dođe vreme za to, reći na koji način su nabavljeni, podsetio je Lekić.

Osim toga, ako predsednik u direktnom televizijskom prenosu kaže da država, ne pomoću mobilnih aplikacija, nego nekim drugim sredstvima, može da prati građane koji su došli iz Italije, ukazao je Lekić, „onda je to potpuno izmaklo kontroli“.

Upitan o izveštavanju medija tokom vanrednog stanja, on je konstatovao da je Aleksandar Vučić, osim što je predsednik države i vrhovni komandant, i „glavni i odgovorni urednik medija“.

Država „nije učinila ništa“ da pomogne da prava informacija dođe do građana, tvrdi Lekić, koji smatra da smo imali promociju struke, „zapravo lekara o kojima u Srbiji nije vladalo baš najbolje mišljenje“.

Oni su u jednom trenutku „uzleteli i povratili poverenje“, da bi se onda, prema Lekićevom mišljenju, zahvaljujući „mešanju politike“ u njihov rad, „strmoglavili tamo gde su i bili, ako ne i niže“.

Na konferencijama Kriznog štaba bilo je političkih pitanja medija naklonjenih vlastima, ukazao je on i konstatovao „da smo samo formalizovali“ vanredno stanje.

„Za razliku od prethodnog stanja, imali smo odluku tri ličnosti iz vrha vlasti koji su ignorisali Skupštinu i uveli vanredno stanje“, objasnio je Lekić.

Kako je ilustrovao, to novo vanredno stanje, za razliku od uobičajenog vanrednog stanja, donelo je ograničavanje kretanja i „Vulina koji je tri puta dnevno menjao uniforme“.

Lekić je uveren da je država „dozirala“ informacije i „pokazala brigu radi zdravlja novinara“, pa smo imali konferencije za medije bez prisustva medija, „što je nonsens sam po sebi“.

On je podsetio i na privođenje novinarke Ane Lalić, koja je na osnovu svojih izvora došla do pravih informacija i procenio da će se taj slučaj verovatno završiti „na način na koji mi ne bismo želeli“.

Pitanje izveštavanja medija tokom predizborne kampanje, ocenio je Lekić, „deluje pomalo smešno, zbog tužne činjenice da je kampanja za nešto što će se desiti, a to nisu izbori, počela pre tri godine“.

Prema njegovom viđenju, od onog časa kada je Vučić „kročio u odaje na Andrićevom vencu“ počela je i personalizovana kampanja.

Sva predizborna „igrarija“ svela se na „fingirane debate, gde pošaljete školovane kabadahije iz Srpske napredne stranke“ na ljude iz opozicije „koji su prilično vaspitani“ i pokušavaju da iznesu program, protumačio je Lekić.

Kako je ukazao, prinuđeni su, međutim, da se „bore sa bukačima poput Gorana Vesića, Vladimira Orlića i
kompanije“, koja ne dozvoljava da se priča o zadatoj temi.

„I ranije se dešavalo da naša opozicija, poput ovaca, ide na klanje, ali se nikad nije desilo da idete na klanje i sami nosite nož i poturate vrat“, rekao je Lekić.

„Mi imamo propagandnu scenu, novinarstvo je incident“

Prema njegovom stavu, reči profesionalno i moralno nisu među prvih 10 kojima bi opisao medijsku scenu u Srbiji, a među njima nije ni integritet.

„Apokaliptično je reč koja najbolje opisuje medijsku scenu u Srbiji, koje faktički i nema. Mi imamo propagandu scenu, a novinarstvo je incident“, nedvosmislen je Lekić.

Prema njegovoj proceni, od 15.000 registrovanih novinara, „imamo njih 200 ili 300 koji rade svoj posao, a to je dva odsto“, a od 2.000 registrovanih medija „imamo dvadesetak onih koji profesionalno rade svoj posao, što je jedan odsto“.

Zbog toga ne možemo govoriti o profesionalnom novinarstvu, već samo o incidentima na medijskoj sceni, „a i to malo je trn u oku vladajućoj garnituri“, konstatovao je Lekić.

Smatra da je za apokaliptično stanje u medijima odgovoran „onaj koji ima apsolutnu moć, vladar svega i svačega“.

On zna koliko korona virus opstaje u vazduhu, a koliko u organizmu, „odlučuje kada će biti uvedeno vanredno stanje, i kada će moći da se prošetaju kučići“, obrazložio je Lekić.

Prema njegovom mišljenju, Aleksandra Vučića i Slobodana Miloševića spaja to što „patološki mrze ili su mrzeli novinare, i to više nego svoj narod“, i što su obojica učvrstili vlast „tako što su prvo porobili medije“.

Lekić, ipak, napominje da za stanje u medijima u Srbiji ne treba abolirati ni urednike, „koji pristaju na sve što im se servira iz kabineta“.

Kako je precizirao, uredniku više i ne mora da se servira ono što će objaviti, jer ima uslovljeni refleks da pretpostavlja šta se Vučiću dopada, a šta ne.

On je primetio i da na to pristaju i novinari, jer je novinarsko tržište rada „veoma malo, a broj novinara je ogroman“.

Lekić je mislio je da nema ništa razjedinjenije od srpske opozicije, ali su ga novinari razuverili, jer su „podeljeniji, iscepkaniji, zavidniji i sujetniji, i ta mera podeljenosti nezapamćena je u poslednjih 30 godina“.

Solidarnost koja je među novinarima začela osamdesetih i posebno došla do izražaja devedesetih, prema njegovom mišljenju, „pojedena“ je odmah posle 5. oktobra.

„Sami smo pojeli solidarnost koja nas je držala na okupu“, ocenio je on, „jer smo kao pobednici, pošto smo se svrstavali na stranu opozicije, očekivali svako za sebe neki benefit“.

„Umesto da smo se fokusirali da profesionalno radimo svoj posao, mi smo hteli da budemo partneri, ne baš u vlasti, ali tu, pri vlasti“, objašnjava Lekić.

On je ukazao i da je privatizacijom nestalo mnogo medija sa scene i rekao da su ostali novinari koji su „zaista prinuđeni da rade za mizerne plate“.

Da bi ostali u redakcijama, prinuđeni su na svakojake ustupke, predočio je Lekić i naglasio da „ne možemo govoriti o novinarstvu, već o koprupciji“, ako danas za 50 evra preko novinara možete da servirate bilo kakvu vest.

On se posebno plaši da će lokalni mediji nestati, ukoliko država ne nađe način da im pomogne, ali misli da država za to „nema interes“.

„Kada neko pomene prekarijat, u glavi imam karikaturu Aleksandra Klasa s početka devedesetih koji je crtao novinara kao čikicu sa magnetofonom preko ramena koji prosi“, zaključio je Lekić.