Kada su 22. avgusta ponovo dozvoljene posete u ustanovama socijalne zaštite i u domovima za stare, propisana su stroga pravila po kojima se one mogu odvijati. Spoljna temperatura mora biti iznad 18 stepeni, ne sme biti kiše ili vetra, a svaka poseta, koja ne sme trajati duže od 15 minuta, mora biti zakazana i u prisustvu zaposlenih kako bi se sprečilo dodirivanje i grljenje.
Za ljude koji su već šest meseci u svojevrsnoj izolaciji, dolazak jeseni i mogućeg novog talasa epidemije, otvara pitanje koliko će još, čuvajući fizičko zdravlje, psihički moći da izdrže.
Da bi je video češće nego što pravila propisuju, a okolnosti u najnaseljenijem novosadskom domu za stare dozvoljavaju, Zoran Bogosavljević i njegova majka sastaju se kod zaključanih vrata.
„Učinite nešto samo da izađem..Gledam svaki dan samo u tu šumu. Dokle? Danas je 195. dan“, kaže njegova majka.
Toliko je dugo u nekoj vrsti kućnog pritvora, jer napolje nikako ne izlazi, kaže Zoran. Ni ona ni drugi korisnici. Najdalje što stignu je prag ulaznih vrata, kada imaju posetu. A poseta izgleda tako – fizička udaljenost, zaštitna oprema i prisustvo zaposlenih, čiji je zadatak da speče dodire.
Na isti taj način Zoran će na 15 minuta posetiti svoju majku 30. septembra, za kada je sredinom meseca uspeo da zakaže termin.
„Nisu oni neki kažnjenici da sede u kućnom pritvoru. Oni sede od 12. marta u kućnom pritvoru. Ja ne vidim razlog zašto, ako može da se izađe iz države i uđe u državu sa karantinom, sa testom na koronu, zašto to ne može da se uradi sa gerontološkim centrom. Evo ja ću da uradim test na koronu i neka me puste da uđem da zagrlim svoju majku. Ako neće da me puste, nek puste nju da izađe da je zagrlim, da budem sa njom sat vremena“, kaže Zoran.
Plaši se da će sa dolaskom jeseni i mogućeg novog talasa epidemije, biti samo gore, pa nadležne poziva da osmisle humanija pravila. A ona su za sve ista i propisalo ih je Ministarstvo, na osnovu preporuka epidemiologa, kažu u Pokrajini. Postoje čak domovi u kojima su posete i dalje zabranjene, poput onih u Vrbasu i Bačkoj Palanci. Kada su navodi o kućnom pritvoru u pitanju, imaju drugačije informacije.
„U principu, svima se obezbeđuje izlazak napolje u sklopu dvorišta. Tako je propisano i u instrukcijama Ministarstva“, kaže Maja Raljić, Pokrajinski sekretarijat za socijalnu politiku.
N1: Postoje li domovi, evo konkretno u Novom Sadu, u kojima ljudi nisu izlazili napolje u proteklih šest meseci?
„Po mojim informacijama, ne postoji“, odgovorila je.
Na pitanje kako se staraju o mentalnom zdravlju korisnika, pojašnjava da svi stručni radnici budno prate njihovo stanje i organizuju im aktivnosti. Te do sada, kaže, nisu primetili da ima većih problema. Sekretarijat i Ministarstvo zatražili su ipak od Kriznog štaba ublažavanje mera.
„Ako se poboljša epidemiološka situacija da se, da kažemo laički, te mere malo olabave. Ali tu poslednju reč daju epidemiolozi. Tako da ja o tome nšta dalje ne mogu da kažem“, navodi Raljić.
S druge strane, Zoranova majka i njeni, kako ih naziva, drugari iz doma, imali su šta da poruče – i to predsedniku Srbije.
„Naš dom je zaključan zbog vanrednog stanja 12. marta 2020. a ključ se negde zagubio. Tako mi ostadosmo u izolaciji, evo više od pola godine. Tačnije, danas je 194. dan. Prođe mimo nas proleće i leto, a evo polako počinje i jesen. Ostadosmo željni mnogo čega, a najviše svoje dece i unučadi. A ljudi polako pucaju, padaju u depresiju, a neki u znak protesta odbijaju da uzimaju hranu i lekove. Dragi predsedniče, mislim da zatvorenici u zatvorima imaju veća prava od nas“, naveli su u pismu.