Abolicija i amnestija u Srbiji: Od Leke Rankovića, preko Draškovića i Džaje, do aktivista koji lome vilicu

Abolicija, amnestija, pomilovanje, poslednjih dana sva tri pojma su u upotrebi ali ne znače i ne odnose se na isto.

Zakon o pomilovanju, koji datira još iz 1995. godine, poznaje samo termin pomilovanje, a ono može da bude oslobađanje od daljeg izvršenja kazne ili oslobađanje od krivičnog gonjenja, što je bio slučaj u Srbiji u poslednjih godinu dana.

Amnestija, kao i pomilovanje, može da znači i oslobađanje od služenja kazne i oslobađanje od krivičnog gonjenja. Amnestija je pravni akt koji u formi zakona donosi najviši državni organ, najčešće zakonodavni, a od pomilovanja se razlikuje po tome što se odnosi na neodređeni broj ljudi koji ispunjavaju određene kriterijume.

Postoji opšta amnestija, koja se odnosi na sva krivična dela i praktično se nikada ne primenjuje, i posebna amnestija koja se odnosi na određena krivična dela.

Pomilovanje je, s druge strane, individualni akt i odnosi se na određenu osobu ili osobe.

Jedni amnestirali vojne obveznike, drugi ispraznili zatvore

Tako je Skupština Srbije 2006. i 2010. godine donela Zakon o amnestiji vojnih obveznika kojim su od krivičnog gonjenja oslobođene sve osobe za koje se sumnjalo da su izbegle služenje vojnog roka. Zakonom je bilo predviđeno da se obustave krivični postupci koji su protiv njih vođeni, a oni koji su u pritovru ili na odsluženju kazne – puste na slobodu.

Kako je objasnio tadašnji državni sekretar u Ministarstvu pravde Slobodan Homen, cilj ove amnestije je bio da se omogući povratak u Srbiju mladića koji žive u inostranstvu.

Samo dve godine kasnije, Skupština je usvojila još jedan Zakon o amnestiji. Nova većina koju je okupila Srpska napredna stranka izglasala je amnestiju 3.600 od ukupno 8.000 osuđenika u zemlji. Njima je omogućeno smanjenje kazne ili oslobađanje ukoliko nisu počinili teška krivična dela. Na slobodi se tako našlo njih oko 1.100, a nova vlast je ovu meru pravdala uštedama u državnom budžetu.

Kako je otvorena "Pandorina kutija"

Aleksandar Vučić se držao podalje od pomilovanja, sve do ove godine. Zahtev studenata da protiv njih budu odbačene krivične prijave odlučio je da, suprotno njihovoj volji, ispuni pomilovanjem.

„Nikad nisam donosio odluku o pomilovanju, to je uvek rizično, ne možete da uzimate pravdu u ruke, ovim se otvara Pandorina kutija. Čekali smo trenutak da tužilaštvo odbaci deo krivičnih prijava, postoji osnovana sumnja da su počinili krivična dela. Ja ću, ukoliko ne postoji drugo rešenje, u skladu sa zakonom, bez obzira što će to, zbog principa, razumem koliko je važno, biti spreman za one koji to žele da potpišem pomilovanje od krivičnog gonjenja“, rekao je Vučić početkom godine govoreći o studentskim zahtevima.

Nekoliko dana kasnije "Pandorina kutija" je otvorena. Pomilovanjem 13 osoba Vučić je utabao put za ono što će se desiti u drugom delu godine. Tada počinje da se govori o aboliciji, prvo četiri aktiviste SNS kojima se u Novom Sadu sudilo zbog napada na studentkinju kojoj su batinama polomili vilicu, a potom o aboliciji devojke koja je automobilom udarila studentkinju na blokadi na Novom Beogradu i nanela joj teške povrede.

Abolicija od Tita do Vučića

Abolicija, kao poseban modalitet amnestije, predstavlja oslobađanje od krivičnog gonjenja osoba za koje postoji osnovana sumnja da su počinioci krivičnog dela.

Kako je ranije za N1 objasnila dekanka Pravnog fakulteta Univerziteta Union i bivša članice Komisije za pomilovanje Violeta Beširović, abolicija se uglavnom daje usled velikih političkih ili ekonomskih promena, zbog promena kaznene politike, kada se želi pomirenje u podeljenom društvu.

U političkom govoru često čujemo da je neko „aboliran od odgovornosti“. Abolicija je uglavnom motivisana političkim razlozima, koji u određenim situacijama opravdavaju da se krivična odgovornost ne ispituje, ili kako je napisao prof. dr Stevan Lilić, profesor Pravnog fakulteta u penziji, „da se stvar preda zaboravu“.

Kako je profesor Lilić pisao u radu "Amnestija, kampanja, zakon, slučajevi", abolicija znači ne samo da se krivični postupak obustavlja, već i da se on ne može pokrenuti iako postoji osnov za krivično gonjenje.

Jedan od najpoznatijih primera toga u svetskoj politici je Ričard Nikson i afera "Votergejt". Naime, u SAD se odustalo od takozvanog impičmenta Niksona pošto je posle afere „Votergejt“ podneo ostavku.

Violeta Beširović podseća na jednu od najpoznatijig afera SFRJ i slučaj Aleksandra Leke Rankovića. Ona je kazala da je Tito abolirao Rankovića i krivičnog gonjenja za prisluškivanje bračnog para Broz u zamenu za povlačenje ne samo sa svih javnih funkcija, već iz javnog života uopšte i ćutnju do kraja života.

Profesorka Vanja Bajović sa Pravnog fakulteta u Beogradu podseća na jedan skoriji primer iz naše istorije, kada je pre više od 30 godina Slobodan Milošević abolirao Vuka i Danicu Drašković.

Naime, u junu 1993. godine ispred zgrade Savezne skupštine održan je protest pod nazivom „Stop fašizmu“, čiji povod je bio napad Branislava Vakića, četničkog vojvode iz redova Srpske radikalne stranke, na poslanika Srpskog pokrta obnove (SPO) Mihaila Markovića u holu Skupštine, kada je Markoviću polomljena vilica.

Protest ispred Skupštine je prerastao u skob između policije i demonstranata, u kojem je poginuo jedan policajac a povređene su 32 osobe. Neredi su ugušeni brutalnim prebijanjem Vuka i Danice Drašković i njihovim hapšenjem.

Lider SPO i njegova supruga su zbog zadobijenih povreda umesot u ćeliju smešteni u bolnicu Centralnog zatvora, a nekoliko dana kasnije prebačeni na neurohirurgiju Kliničkog centra. Vuka Draškovića je tokom boravka u bolnici posetio patrijarh Pavle, a hitno oslobađanje Draškovića tražili su svetski lideri – od američkog predsednika Bila Klintona do ruskog Borisa Jeljcina. Mediji su pisali da je u Beograd dolazila supruga francuskog predsednika Fransoe Miterana da bi urgirala za njihovo oslobađanje. Kako odgovora države nije bilo Drašković je 1. jula stupio u štrajk glađu do smrti, a Milošević je već 9. jula doneo odluku o aboliciji, to jest da se Vuk i Danica oslobađaju krivičnog gonjenja.

Vuk i Danica su po oslobađanju prebačeni na višemesečno lečenje u Francusku, a kasnije na oporavak u Grčku.

Naprednjaci uveli novu praksu

Tomislav Nikolić je ostao upamćen po potpisivanju Zakona o amnestiji iz 2012. godine, ali i po aboliranju nekadašnje „zvezdine Zvezde“ Dragana Džajića Džaje, protiv koga se tada vodio krivični postupak zbog nezakonitog prisvajanja novca od transfera igrača.

Beširević je ukazala da se tada sa političkih motiva prešlo na krivična dela povezana sa privredom, što je prema njenim rečima - neuobičajeno.

Pad nadstrešnice na železničkoj stanici u Novom Sadu i društveno-politička kriza koju je ova nesreća izazvala pokrenuli su novi talas abolicije. Iako se o pomilovanju 13 osoba u januaru 2025. godine nije govorilo kao o aboliciji, Violeta Beširović je kazala da se u tom slučaju može reći da je predsednik želeo da umanji egekte političke krize i da na neki način doprinese uspostavljanju pravde.

Međutim, pitanje je o kakvoj pravdi i smirivanju tenzija se može govoriti kada su u pitanju osobe koje su fizički napadale studente i nanosile im teške telesne povrede.

Sofija Mandić iz Centra za pravosudna istraživanja je u gostovanju na N1 izjavila je da odluka Aleksandra Vučića da pomiluje aktiviste SNS-a i devojku okrivljenu da je automobilom povredila studentkinju na Novom Beogradu, može da dovede “do dodatne eskalacije sukoba”. 

“Takva potencijalna odluka tj. ona koja se već desila i ova koja se može desiti dovela bi, ne do pomirenja, nego do dodatne eskalacije sukoba dve nezadovoljne strane”, kazala je Sofija Mandić.

Dodala je da se slučaj kao što je ovaj, a to je da je Vučić pomilovao aktiviste SNS-a, čiji je i on član, u praksi zove “samopomilovanje” i složila se sa ocenama drugih pravnika da se radi o zloupotrebi ustavnih ovlašćenja.

Nema pomilovanja bez predloga ministra pravde

Profesorka Pravnog fakulteta u Beogradu Vanja Bajović za portal N1 objašnjava da predsednik po Zakonu o pomilovanju, odluku o aboliciji, odnosno oslobađanju od krivičnog gonjenja može doneti isključivo na predlog ministra pravde.

Ističe da javnost ni u jednom slučaju pomilovanja, to jest abolicije, nije videla taj predlog i obrazloženje ministra zašto oni koji su bili okrivljeni za napad na studentkinju u Novom Sadu i devojka koja je kolima udarila studentkinju na Novom Beogradu treba da budu oslobođeni od krivičnog gonjenja.

Ministar svoj predlog šalje predsedniku Republike i Komisiji za pomilovanje. Ko su članovi Komisije koja je razmatrala ministrov predlog – javnost takođe ne zna.

Bajović kaže da Komisija za pomilovanje uopšte nije predviđena Zakonom, ona može da postoji, ali i ne mora i isključivo od predsednika zavisi da li će formirati ili ne, a reč je o savetodavnom telu čije odluke ni na koji način ne obavezuju predsednika. Dakle, njena uloga u javnosti se precenjuje, napominje profesorka Pravnog fakulteta.

Članovi ove Komisije se ne smatraju javnim funkcionerima  pa se ni odluke o njihovom imenovanju ne objavljuju u Službenom glasniku, dakle, jedino predsednik zna da li ova Komisija sada uopšte postoji i ko su njeni članovi.

Da Komisija postoji, može se zaključiti iz Odluke o pomilovanju 13 osoba iz januara ove godine, objavljene na sajtu predsednika Republike u kojoj se navodi da je Komisija razmatrala predloge ministra pravde i jednoglasno ih usvojila, o čemu je obavešten predsednik.

Kada su u pitanju pomilovanja aktivista SNS i devojke koja je kolima udarila studentkinju na blokadi, Odluka nije objavljena niti informacija da je predlog ministra razmatrala pomenuta Komisija.

Tačno devet meseci od pada nadstrešnice po nalogu JTOK priveden je bivši ministar građevinarstva Tomislav Momirović, a njegov naslednik u ministarstvu Goran Vesić je za sada izbegao privođenje jer se nalazi na bolničkom lečenju.

S obzirom na retoriku u prorežimskim medjima, koji su ova privođenja označili kao državni udar, i otvoreno diskreditovanje pojma „vladavina prava" od strane predsednika Vučića, postavlja se pitanje – mogu li Momirović i Vesić biti sledeći koji će biti abolirani po istom receptu.

Profesorka Bajović kaže da bi to bilo hipotetički i zakonski moguće, ali da sumnja da će se desiti jer bi predstavljalo vrhunac apsurda.