"Ako danas ne uspemo, jedini razlog smo mi sami": Kakve nam je poruke zaveštao Zoran Đinđić?

Na 23. godišnjicu atentata na njega, 12. marta 2026, čini se da je Srbija na "do zla boga" pogrešnom putu, toliko pogrešnom da na momente izgleda nemoguće da se sa stranputice vrati u normalnost, piše Danas.

Studentski pokret jeste probudio nadu da bi ovde možda moglo lepo da se živi i bez "bromazepama", ali autokratska i korumpirana vlast je više nego rešena da se izbori za opstanak, a ti mladi ljudi, sa kojima bi on da se sastane, i u diskursu i u delovanju lutaju između njega i Koštunice.

Već je poprilično uvredljivo iznova podsećati da je Đinđić – srpski političar i državnik, prvi premijer posle petooktobarskih promena, gradonačelnik Beograda, dugogodišnji predsednik Demokratske stranke i doktor filozofije – ubijen 12. marta 2003. u 12.25, u dvorištu zgrade Vlade, snajperom s leđa, dok je bio na štakama i sa nogom u gipsu, a da politička pozadina atentata do danas nije ni otkrivena, niti utvrđivana.

Specijalni sud za organizovani kriminal je kao naredbodavca ubistva označio Milorada Ulemeka Legiju, bivšeg komandanta Jedinice za specijalne operacije (JSO), a kao izvršioca Zvezdana Jovanovića, bivšeg pripadnika JSO. Nakon atentata je uvedeno vanredno stanje u Srbiji i sprovedena policijska akcija "Sablja", tokom koje je uhapšeno 11.665 osoba za koje se sumnjalo da su povezane sa organizovanim kriminalom. JSO je tada raspuštena.

Prema navodima u presudi, Jovanović je pucao na premijera iz snajpera sa prozora kancelarije 55 na drugom spratu zgrade Zavoda za fotogrametriju u Ulici admirala Geprata 14. Prvostepenom presudom za ubistvo je osuđeno 12 pripadnika Zemunskog klana i JSO na ukupno 378 godina zatvora. Uprkos presudi, i danas se u javnom prostoru čuju kontroverze o „trećem metku“, potencijalnim drugim izvršiocima ili umešanosti stranog faktora.

Sve se više udaljavajući od evropske, moderne i demokratske Srbije, čini se da smo sve dalji i od Đinđića, koji se za nju intenzivno zalagao, te ga spominjemo uglavnom na godišnjicu atentata, a od njega bezmalo baštinimo samo citate, koji svedoče o vizijama i idejama koje je imao za podizanje države iz pepela.

"Ako kreneš u preticanje, dodaj gas"

Mada veliki deo nije mogao da ostvari – pre svega zbog manjka vremena koje mu je dato i mnogobrojnih opstrukcija, pa i od manguparije u svojim redovima – oni su ne samo dragoceno, već i edukativno štivo.

„Ako neko misli da će zaustaviti sprovođenje zakona time što će mene ukloniti onda se grdno vara, jer ja nisam sistem. Sistem će funkcionisati i dalje i niko neće dobiti amnestiju tako što će ukloniti jednog ili dva funcionera države“, jedna je od najcitiranijih poruka, koju je izgovorio pred smrt.

„Sve što sam u životu postigao, postigao sam plivajući uz vodu. Nikad nisam birao lakši put. Zato i mislim da na njega nemam pravo“. „Moto koji me vuče napred je – nikad se ne predaj. Ako kreneš u preticanje, dodaj gas. Radi ono što smatraš da je ispravno, a ne ono što će većina da podrži. Poraze ne doživljavaj lično. Nikad se ne nerviraj zbog politike“, govorio je nešto ranije.

Zalagao se za Srbiju u kojoj će biti dovoljno da, kako je kazao, ostvarite svoje ambcije i snove samo vrednim i upornim radom, i u kojoj će „sistem biti na vašoj strani“. Govorio je da ga ne interesuju nečije namere, već ga interesuju posledice. „Svako ima dobre namere i mislim da je to stvar pristojnosti“.

„Ne mislimo šta želimo 2002. Mislimo o tome šta želimo 2050, kada ćemo biti mrtvi. Da li želimo da iza nas ostanu rezultati na koje će naša deca biti ponosna, ili neuspesi, kojih će se stideti. Mi danas, hteli to ili ne, radimo na vlastitom spomeniku. Na njemu će nešto pisati: ta generacija je izvukla zemlju iz krize. Ili, bili su beznačajni i beskorisni“, govorio je.

Mladim ljudima je poručivao da tajna uspeha jedne države leži u investiranju u obrazovanje, a ne prvo u tehnologiju i mašine. „Vaše znanje je vaš kapital. Ne dozvolite da vam diploma stoji kao stara devizna štednja i da s njom ništa ne možete da uradite“.

„Ja sam na poslu na kojem me interesuju Indijanci, a ne poglavice. Potrebni su mi ljudi koji će da urade posao. Mogu nekoga da prihvatim i ako je desničar i ako je levičar, ako je monarhista ili republikanac zato što se u ovoj fazi postavljaju temelji, a ne farba se fasada. Tu estetika nije toliko bitna. Nevažno je da li je neko malo na ovu ili onu stranu; ako je stručan, ako je pošten, ako je vredan i ako može da uradi konkretan posao – dragocen mi je“, glasila je jedna od poruka, koju je izgovorio pre više od 20 godina, a danas je slušamo od Z generacije koja pokušava da probudi Srbiju.

Još 2002. i 2003. je, međutim, upozoravao da Srbija „nema vremena za popravne ispite“. „Ako moraš da progutaš žabu nemoj mnogo da je gledaš progutaj je odmah. Ako moraš da progutaš nekoliko žaba najveću progutaj prvu“.

Još tada je kazao da nije zadovoljan brzinom promena, jer u njih nije uključen dovoljan broj ljudi, a mnogi se još ponašaju kao posmatrači u utakmici u kojoj sami učestvuju. „Morate i vi da se umijete hladnom vodom, a ako ne pomaže da se istuširate hladnom vodom, da zavrnete rukave, da počistite svoju kuću, i bukvalno i u prenetom značenju, da uvedete red tu gde živite, gde radite“.

Naglašavao je da je život ono što od njega napravimo. I Srbija je ono što od nje napravimo. Svojim činjenjem ili nečinjenjem, rekao je.

„Ako danas ne uspemo, jedini razlog smo mi sami“, mogla bi, ipak, biti jedna od ključnih poruka koje je ostavio građanima Srbije kao legat za budućnost, sa kojom ćemo se jednom sastati, valjda.