"Ako može Island, možemo (li) i mi": Zašto islandsko "ne" EU nije recept i za Srbiju

Daleko od ubedljive pobede, ali dovoljno da reše pitanje žele li da nastave pristupne pregovore sa EU, Islanđani su na savetodavnom referendumu tek 12.641 puta više zaokružili opciju ‘Ne’.

Izlaznost je bila veća i od one na poslednjim parlamentarnim izborima, jer je na glasanje izašlo više od polovine od ukupno oko 400.000 stanovnika zemlje.

Iako negativan, rezultat je ujedno pokazao da podrška EU na Islandu nikada nije bila veća.

Međutim, da se ova odluka ne tiče samo Islanđana, već po malo i Srba, postalo je jasno po pristizanju reakcija euroskeptika i uveravanja da i Srbija, kao i Island, može bez evropskih integracija.

Evropski put Srbije nije kao njihov

Podaci Svetske banke pokazuju da BDP po stanovniku na Islandu, prema paritetu kupovne moći, iznosi oko 83.400 dolara, dok za Srbiju iznosi tek oko 34.000. Čak i članice EU iz regiona, poput Slovenije i Hrvatske, beleže znatno niži nivo od islandskog.

Ova ostrvska država član je EFTA, Evropskog ekonomskog prostora, Šengena, NATO, Saveta Evrope i OECD-a, što znači da ima pristup jedinstvenom evropskom tržištu, slobodno kretanje ljudi, kapitala, robe i usluga.

Dakle, iako zvanično nije članica EU, primenjuje veliki deo evropskih pravila.

S druge strane, Naim Leo Beširi iz Instituta za evropske poslove objašnjava za portal N1 da Srbija polazi iz potpuno drugačije pozicije jer ima znatno niži životni standard (siromašniji za trećinu od najsiromašnije članice EU, Bugarske), slabije institucije, probleme sa korupcijom, vladavinom prava, slobodom medija i ekonomiju kojoj je EU daleko najvažnije tržište.

“Njegovi građani već mogu da žive, rade i studiraju širom evropskog prostora. Zato je pomalo apsurdno kada naši evroskeptici slave islandski model. Kada bi Srbija zaista bila ‘kao Island’, bila bi mnogo dublje integrisana sa EU nego danas, imala bi slobodu kretanja kroz Šengen i bila bi članica NATO”, smatra Beširi.

Koordinatorka Nacionalnog konventa o Evropskoj uniji Bojana Selaković saglasna je da je pozicija Srbije, u odnosu na Island, značajno drugačija - dok su oni birali koliko su suverenosti spremni da se odreknu zarad “sedištem za stolom”, Srbija bi odlučivala da li želi da nastavi put ka, kako ocenjuje, izlasku iz sistema u kojem se “izbori osporavaju, mediji kontrolišu, a institucije su zarobljene”.

Proizvod petnaest godina srpske politike

Prema istraživanju javnog mnjenja koje se sprovodi u svih 27 članica Evropske unije i u većini kandidata za članstvo, a koje je, kako je navedeno, rađeno u martu i aprilu 2026. godine, 35 odsto građana Srbije smatra da bi članstvo Srbije u EU bila “dobra stvar”, 30 odsto da bi bila “loša stvar”, dok 35 odsto smatra da ne bi bila “ni dobra ni loša stvar”.

Istraživanje pokazuje i da 36 odsto ispitanih građana Srbije "ima poverenja u EU", dok 59 odsto kaže da "nema". Takav rezultat ujedno je i najmanji procenat poverenja u odnosu na sve ostale kandidate za članstvo sa Zapadnog Balkana.

Ukoliko bi se danas u Srbiji održao referendum o nastavku pregovora o pristupanju EU, Beširi kaže da bi očekivao veoma tesan rezultat, uz realnu mogućnost da nastavak pregovora izgubi.

Tako nešto, kaže, mnogo više govori o poslednjih petnaest godina srpske politike nego o EU.

“Ne možete formalno voditi zemlju ka članstvu, a istovremeno preko dominantnog dela medija građanima govoriti da nas Brisel ucenjuje, ponižava i otima nam Kosovo. Kada EU daje novac, otvara tržište ili dolaze investicije, zaslužna je vlast. Kada EU pita za korupciju, izbore, medije ili pravosuđe, onda je kriv Brisel. Posle godina takve politike dobijete građane koji koriste evropske proizvode, rade za evropske kompanije, decu šalju da studiraju u EU, ali samu EU sve češće doživljavaju kao neprijatelja”, objašnjava sagovornik portala N1.

Selaković dodaje i kako veruje da bi se takav referendum sadašnjoj vlasti samo pretvorio u "plebiscit o njoj samoj, a ne o EU integraciji kao politici".

"Referendum ima smisla kao demokratski instrument samo tamo gde postoji poverenje u izborni proces, slobodni mediji koji prenose sve strane debate i institucije koje neće zloupotrebiti rezultat. Nijedan od ta tri uslova trenutno nije ispunjen u Srbiji", pojašnjava za portal N1 koordinatorka Nacionalnog konventa o EU.

Šta Srbija dobija, a šta gubi?

Politički savez Monarhisti saopštio je da Srbija treba da sledi primer Islanda i da prekine pregovore o punopravnom članstvu. Dodali su da onaj ko govori da su u isto vreme mogući članstvo u EU i borba za suverenitet nad Kosovom i Metohijom, te da Srbija ima pravo da čuva "tradicionalno shvatanje porodice, u kojem su majka i otac majka i otac, a ne 'roditelj 1' i 'roditelj 2'".

Upravo zbog ovakvih stavova koji se iznose u javnost Beširi smatra da bi pre referenduma morala postojati ozbiljna i ravnopravna kampanja u kojoj će građani moći da čuju šta bi im članstvo u EU moglo doneti i čega bi morali da se odreknu.

“Priča da ulaskom u EU ‘dobijamo homoseksualne zajednice’ služi zastrašivanju ljudi. Gej ljudi već žive u Srbiji, rade, imaju porodice i plaćaju poreze, a predsednica skupštine s partnerkom i sina ima, iako to zakon ne omogućava. Evropski standard je da država ne sme da tretira celu jednu zajednicu kao građane drugog reda. Isto tako, Kosovo neće nastati ulaskom Srbije u EU niti će nestati ako Srbija od EU odustane”, objašnjava sagovornik portala N1.

Za razliku od Islanda, koji je bogata, stabilna i funkcionalna demokratija, Srbiji su i dalje potrebni i važni podsticaji koje dobija od EU, kao i spoljni mehanizmi pritiska na vladavinu prava.

"Poglavlja 23 i 24, koliko god sporo i nesavršeno sprovođena, ostaju jedini eksterni okvir u kojem neko van Srbije prati nezavisnost pravosuđa, slobodu medija i integritet izbora. Napuštanje tog okvira ne oslobađa građane od kontrole. Oslobađa samo vladajuću elitu od jedinog spoljnog nadzora nad postojanjem principa podele vlasti i vladavine prava, koji trenutno postoji", zaključuje sagovornica portala N1.