Čuvena odbojkašica Maja Ognjenović otkrila je u emisiji 360 stepeni da nakon ove sezone planira da završi karijeru, ali i da je bilo trenutaka kada je razmišljala o odustajanju.
Ženska odbojkaška reprezentacija Srbije takmičenje na Olimpijskim igrama u Parizu završila je u četvrtfinalu, baš na rođendan kapitena Maje Ognjenović, koja se nastupom na ovom takmičenju oprostila od reprezentacije.
„Mi znamo često da kažemo kada su velika takmičenja u pitanju da je četvrtfinale faza takmičenja u kojoj ili stvari krenu na bolje, ili se taj put ka medalji raskrči ili se nažalost potvrdi ono što se nama potvrdilo u Parizu – da u ovom trenutku nismo bile spremne za ono za šta smo se spremale, čemu smo se nadale i što smo kao tim očekivale“, rekla je ona, gostujući u emisiji 360 stepeni.
Bolno je, kaže, još.
„Iako je prošlo mesec dana, moji lični utisci se nisu u potpunosti slegli. Dala sam sebi određeni period za analizu Olimpijskih igara, to je jedno zaista posebno takmičenje koje iziskuje tako nešto. Veoma mi je žao, jer su moja lična očekivanja i planovi za završetak reprezentativne karijere bili potpuno drugačiji, takođe mi je žao jer je ovaj tim naše države u ženskoj odbojci zaista zaslužio tu najsjajniju medalju kojoj smo se nadali, a na tom putu, nažalost, nismo uspeli“, kaže ona.
I pred sam odlazak u Pariz, kaže, dosta su komentarisale konkurenciju, koja je bila neuobičajeno jaka.
„Nije bio slučaj, otkad ja igram, imajući u vidu da na OI dolazi 12 najboljih timova iz celog sveta, opet samo po sebi dovoljno govori, na kraju mislim da je broj konkurentnih timova bio pet ili šest, kada se to uzme u obzir, nije to bio nimalo lak zadatak. Zašto nismo uspele, nekako mi sad provejavaju neke misli, naravno da imam neku svoju teoriju i neko svoje mišljenje. Bilo je tu stvari na koje smo mi kao tim, sigurna sam, mogle više da utičemo, ne bih sada možda duboko ulazila u analizu, jer je sigurno, što se tiče tog trenerskog dela, bilo možda određenih stvari koje nisu bile onako kako smo mi navikle, ja to pripisujem našem mentalitetu. Imale smo za trenera stranca koji je jedan od najboljih trenera na svetu. Đovani je imao svoj doprinos, sigurna sam da je želeo za nas najbolje, ali sa moje neke distance i tačke gledišta, napravio se određeni disbalans koji, apsolutno ne mogu reći da je uticao direktno na naš neuspeh, ali mislim da je ostavilo traga“, kaže Ognjenović.
Kako kaže, sa atmosferom u timu nikada nisu imale problema.
„Mi smo tim koji sad već igra zajedno, pa, poslednju deceniju, tu sve povezujem sa dolaskom Tijane Bošković 2014. godine, sa te strane nismo nikad imale problema“, ističe ona.
Pročitajte još
Dan igranja četvrtfinala na OI u Parizu je bio njen rođendan, a kaže da je poseban fokus bio samo na utakmici,
„Nisam imala osećaj da mi je rođendan, sve sam ignorisala tog dana, samo mi je cilj bio da se utakmica uveče pobedi. Kad se utakmica završila, onda je to bio potpuni emotivni slom, nisam mogla da uživam u svom danu, uspeh je izostajao, sijaset poruka sam mogla da ispoštujem tek par dana kasnije, zaista mi je trebalo par dana da dođem sebi i shvatim šta se u stvari desilo“, opisuje ona.
Prisetila se i kako se osećala kada je saznala da će na otvaranju Olimpijskih igara u Parizu nositi zastavu Srbije.
„Doživela sam to šokantno i emotivno, ali se bukvalno graniči sa osećajem da nešto ne verujete da se dešava. Bilo je raznih govorkanja i za Tokio, tada je to izostalo, nisam na to reagovala, ali ovog puta kada se desilo, pogotovo što su ove Olimpijske igre za mene bile po mnogo čemu posebne, i zbog rođendana, i što su bile pete, to je upotpunjeno nošenjem zastave. Taj osećaj ponosa, časti, odgovornosti, ne mogu rečima to da opišem, jer je taj osećaj nešto što nije jenjavalo u meni nedeljama, dok se nije desio taj čin 26. jula, kada se to stvarno desilo“, kaže ona.
„Kada se setim početaka, jedina emocija je – ljubav“
Kada se seti početaka, kaže, „kroz glavu prođu emocije“.
„Nije karakteristično da se sećam, bilo je zaista davno, osam godina sam samo imala kada sam počela na treniram, to je od početka, prvog treninga, prve utakmice, bila ljubav. Od odlaska u školsku salu, gde sam počela da treniram, to mi ima najveću težinu. Odbojka je postala godinama moj životni poziv, kada se setim tih ranih početaka, jedina emocija koja me vezuje, asocira je zaista ljubav“, ističe ona.
Bilo je, kaže, trenutaka kada joj je došlo da odustane.
„Početak profesionalnih voda, kada sam otišla u Crvenu zvezdu, nerado to spominjem, jer me je, ne mogu reći sramota, ali nerado spominjem, jer sam sigurna da bih se grdno pokajala da sam u toj odluci istrajala. Te prve pripreme, bilo mi je izuzetno teško, nove saigračice, imala sam 18 godina, odlazak od kuće, to iskustvo mi je bilo traumatično, jako kratko je trajalo, ali je ostalo upečatljivo. Ozbiljniju motivacionu krizu sam imala 2017. godine, trebalo je da idemo na EP, koje je meni u tom momentu bilo šesto u nizu, nisam nikako mogla da se motivišem, bila sam u nekim zrelim igračkim godinama, malo sam osetila da se bliži kraj, da bih već želela da se kraj karijere približi. Te godine nisam otišla na to EP zbog te krize, koju sam posle shvatila da sam lako prebrodila, jer od te klupske sezone, i posle 2018. godine smo bili svetski prvaci, tako da se to uspešno završilo“, kaže ona.
O nastupu na pet Olimpijskih igara nije, kaže, ni sanjala.
„Mi smo 2006. godine otišli prvi put posle 27 godina na SP, kad smo počeli da razgovaramo o kvalifikacijama i odlasku u Peking, kao na ivici snova, sve o čemu sam maštala. Odlazak na OI, prvi odlazak je bio bez zapaženog rezultata, ali da sam mogla da pomislim da ću moći da osvojim medalju i biti učesnik pet Olimpijskih igara, ne“, kaže ona.
Pred OI u Parizu se, kaže, trudila da ne opterećuje sebe.
„Da ne pravim tu vrstu pritiska, što zbog zlata, što zbog tog broja OI koje sam odigrala, već da pustim da vreme ide. Imala sam samo jedno veliko nestrpljenje da te Igre počnu i da počnu najpre pripreme, da mi se sezona završi“, kaže ona.
Dodaje da misli da se sa tim dobro nosila i nije imala poteškoće.
„Više je kao neka emocija bila nestrpljenje i to uzbuđenje od početka Igara. Moram da priznam, sve što se takmičenje bližilo da sam imala osećaj u stomaku koji je bio na ivici da li je nestrpljenje ili blaga doza pritiska“, otkriva ona.
Kroz karijeru, kaže, nikad nije osećala strah, ni tremu.
„Bilo mi je podjednako da li igram finale SP ili treće kolo šampionata Turske ili Italije. To mi je išlo na ruku, jer verujem da strah kao emocija zna da sputa, i u sportu i u životu. To mi je osobina koja mi je mnogo puta pomogla u karijeri“, kaže ona.
O ulozi kapitena: „Nije bilo lako, ali sam svojski uživala“
Pričala je i o tome kako se osećala kao kapiten reprezentacije.
„U timskom sportu je specifično, uskladiti 14 devojaka, različite karaktere, osobine, osećanja, zaista nije lako. U skladu sa tim sam se uvek trudila da negde krećem od sebe, znala sam ako sam ja lider i kapiten, da nemam prava na grešku, da sam uvek morala biti na visini zadatka, ali mislim da sam se sa tim dosta dobro borila, jer sam uvek pritisak pretvarala u nešto pozitivno i trudila se da pomognem timu. Na početku se nisam nikako slagala sa odlukom da mi ta čast i odgovornost pripadne, jer sam 2012. u Londonu na OI prvi put nosila dres sa kapitenskom trakom, nisu tu sporne toliko ni godine ni iskustvo, koliko, to svako ko je u sportu zna, imate osećaj da li vam ta uloga pripada ili ne“, otkriva ona.
Njoj je, kaže, uloga lidera s početka karijere bila neka vrsta opterećenja.
„Uloga kao takva, tehničar u ekipi, činjenica da je svaki drugi kontakt vaš dovoljno govori, ali ja kao ja, zbog mog negde karaktera, sam više volela da to bude neko drugi, jer sam zaista imala izuzetne kapitene pre mene, od kojih sam mogla mnogo stvari da naučim. Kad se to desilo, moram priznati da sam bila malo nesnađena, nisam se snalazila, imala sam saigračice koje su bile starije od mene, ali sam godinama i kada sam shvatila kolika je to privilegija i čast biti kapiten jednog tima, pogotovo nacionalnog, mislim da sam sa godinama bivala bolja i da sam negde u nekom momentu pri sredini, pamtim 2015, 2016. godinu, da sam se potpuno snašla u toj ulozi, da mi je legla i da sam zavolela što sam kapiten, što imam pravo da budem primer drugima. Ogromna je odgovornost, shvatite da niste odgovorni više samo za sebe, nego i za ceo tim, uloga koja je u meni izazivala samo čast, ako se ima u vidu da je to trajalo 12 godina, a nama reprezentativne sezone traju po četiri meseca, nije bilo lako, ali moram priznati da sam u toj ulozi svojski uživala“, kaže Ognjenović.
Govoreći o uspesima ženske odbojke u ovom veku, kaže da je imala sreću da je praktično od samog početka bila tu.
„Bila sam član te generacije koja je 2005. godine na jednom vrlo trnovitom putu do ovih uspeha kojih sam bila akter i čiji smo mi svedoci, bio je to jedan vrlo izazovan put. Sa ove distance, drago mi je što je bilo tako, što smo morale taj put da krčimo. Taj put je bio zaista jako trnovit, od nekih kvalifikacija za kvalifikacije, po nekim neodbojkaškim zemljama, na turnirima koji su trajali nedeljama kako bismo otišle na EP u Zagreb 2005. godine. Pa onda taj put preko Japana 2006. i onog EP u Belgiji se već slutilo da će to biti jedna zaista trofejna generacija. Jedina sam iz te generacije čija je karijera trajala toliko dugo, to ima posebnu težinu za mene lično, jer u moru tih odigranih prvenstava sam svesna da sam jedina od samog početka i evo do ovih OI u Parizu, da sam odigrala praktično svako takmičenje na kome je naša reprezentacija učestvovala. Bilo je izazovno, teško, ali zaista prelepo, jer kad znate da krećete od nule, a da ste dosegli same zvezde, onda to mnogo znači“, kaže ona.
Ističe i da razmišlja o kraju karijere.
„Mnogo puta sam sebe demantovala, imala sam neke planove i pre par godina, i posle Rija, razmišljala sam i za reprezentativni deo i za klupski, i posle Tokija, tada sam mislila da ću završiti karijeru, pa se to nije obistinilo, nije se desilo, sada sam definitivno sigurna da je ovo poslednja klupska sezona. Uživam u ovome što radim, prelepo mi je, ali osećam da je vreme za neke druge i nadam se lepše stvari, ova godina, sezona naredna u Italiji će definitivno biti poslednja. Radujem se, ima i prednosti i mana, u smislu da sam sigurna da će to biti jedna sezona u kojoj ću se truditi da uživam što je više moguće, ali verujem da će biti i tužnih emocija, jer je kraj“, navodi ona.
Otkriva i da ne vidi sebe u trenerskim vodama.
„Trenerski posao je vrlo specifičan, moj senzibilitet nije takav. Divim se svima koji se odvaže, mislim na profesionalne sportiste, jeste logičan sled da se krene trenerskim putem, ali definitivno da nije moja šolja čaja. Ali, da ostanem u odbojci, to definitivno. Na početku i sredini karijere nisam tako mislila, ali kako su godine prolazile, shvatila sam da bi bila šteta da moju ogromnu ljubav koju gajim prema odbojci toliko dugo, a verujem i znanje i iskustvo koje posedujem ne prenesem na mlađi naraštaj, ili rad u odbojci, kao mom sportu kome dugujem ogromnu zahvalnost, imam osećaj koliko je meni odbojka pružila i dala, da je vreme da ja vratim njoj“, kaže Ognjenović.
Osvrnula se i na saradnju sa Zoranom Terzićem, nekadašnjim selektorom.
„Terza je sigurno, pre svega, trener koji je obeležio moju karijeru, još iz tih juniorskih dana je bio trener koji je mene prepoznao. Sarađivali smo 20 godina, definitivno trener koji je mnogo obeležio moju karijeru, ja sam više puta izjavljivala da je to trener koji je mene praktično sve naučio, zbog koga sam ja postala takav igrač kakav jesam danas, a sigurna sam i osoba“, smatra ona.
„Za sportistu mnogo važno obrazovanje, žudela sam da završim fakultet“
Ističe i da je za sportistu mnogo važno obrazovanje i da je tremu imala – na polaganju diplomskog.
„Posebna tema o kojoj zaista rado govorim, jer imam utisak da je obrazovanje, pogotovo kod sportista nepravedno, potpuno marginalizovalo. Nisam srećna zbog toga, jer smatram da je profesionani sport predivan, ali potpora u smislu obrazovanja je za moje neko poimanje, ne neophodna, nego se podrazumeva. Imala sam tu sreću da sam odrasla u gradu i još uvek u neko doba gde je školovanje bilo jako važno i cenilo se, bila je sramota da nisi dobar đak, da nisi obrazovan, podrazumevalo se da se posle srednje škole ide na fakultet, tu sam bila sputana od strane sporta, jer nisam uspevala to da završim u redovnom roku“, priča ona.
Kaže da je žudela da završi fakultet.
„Karijera mi je bila u uzlaznoj putanji, znala sam da je to moj put, da je taj pravac kojim idem dobar i ispravan, ali mi ovo sa strane nije davalo mira, trudila sam se koliko su mi obaveze dozvoljavale da u tom cilju istrajem, desilo se pre par godina. Drago mi je da nisam odustala, jer je tu bilo raznih faza“, navodi ona.
Pročitajte i
Na pitanje koju bi poruku uputila devojčicama koje razmišljaju da uđu u svet odbojke ili se već bave odbojkom, kaže da uvek ima isti savet i komentar kada je pitaju šta je njoj pomoglo – ljubav i istrajnost.
„Verujem da sve što se radi u životu, ako se radi s ljubavlju, ako ste tome posvećeni, ako je to ono što vas ispunjava i čini srećnim, onda je uspeh zagarantovan. Istrajnost kao jedna karakterna osobina, koja je u mom slučaju bila od krucijalnog značaja, jer mislim, da nisam bila tako uporna i sledila intuiciju i snove, mislim da ne bih došla do ovog momenta gde sam sada“, kaže ona.
Ističe i da je sebi već zadala domaći zadatak da ovu klupsku sezonu iskoristi za pripremu za sledeće proleće i nove projekte koji će biti vezani isključivo za odbojku.
„Da li će to biti rad u savezu, nekoj školi, kampu, član sam evropske i svetske federacije, radne grupe koja se tiče nekih prava igrača, volela bih i na taj način da možda doprinesem, ima dosta stvari kojima treba da se pozabavim, nadam se da će tih osam meseci biti dovoljno da sve to posložim i da maj sledeće godine dočekam spremna za ono što me očekuje“, kaže Maja Ognjenović.
Pogledajte i:
Pročitajte i
Koje je tvoje mišljenje o ovome?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare