Bojana Novaković: Arbitražom protiv Srbije ne maše Rio Tinto, već političari - radi političkih poena

Pismo Bojane Novaković prenosimo u celosti:

Tvrdnje Dragana Đilasa da Rio Tinto „sprema“ arbitražu protiv Srbije ne otkrivaju ništa novo: mogućnost arbitraže je formalno prisutna još od 2024. godine, kada je platforma Investment Arbitration Reporter izvestila da je kompanija zvanično obavestila Vladu Srbije o pokretanju arbitražnog postupka u vezi sa projektom Jadar. Predstavljanje tog odavno poznatog rizika kao iznenadnog otkrića - u trenutku pojačane građanske mobilizacije - više liči na politički teatar, nego na ozbiljno suočavanje sa pravnim činjenicama.

Arbitraža se od samog početka pokreta protiv iskopavanja litijuma pominje kao rezervna opcija u slučaju da projekat ne bude realizovan. U internom memorandumu o „pauziranju“ projekta, koji je Marš sa Drine (MSD) objavio pre manje od mesec dana, izričito se navodi da je zadržavanje „zakonskih prava“ kompanije u Srbiji prioritet, što u kontekstu rudarskih projekata ukazuje ili na pripremu za arbitražu, eventualni prenos prava koje poseduje, ili nastavak projekta. To nije iznenađenje, već standardna korporativna praksa.

Pa zašto sada ova izjava Dragana Đilasa, baš u trenutku kada su studenti i građani uključeni u jednu od najvećih društvenih mobilizacija u istoriji ove države?

U tom kontekstu, otvaranje ove teme upravo sada više liči na političko poentiranje nego na upozorenje zasnovano na privilegovanom internom znanju. Ako je Aleksandar Vučić godinama koristio pretnju arbitražom da zastraši javnost i skrene pažnju na sebe, zašto samoproglašeni lider opozicije danas ponavlja istu taktiku, legitimišući pravno irelevantna obećanja predsednika umesto da razjasni zakon?

Još problematičnije je oslanjanje na neodređene „usmene dogovore“. Konotacija da je arbitraža opravdana zbog navodnih verbalnih obećanja - bez navođenja šta su ta obećanja bila, ko ih je dao i u kom pravnom svojstvu - nije ozbiljan argument. Naprotiv, ukoliko takva obećanja zaista postoje, arbitraža bi mogla biti korisna: ona bi primorala na razotkrivanje eventualnih nezakonitih obaveza i potencijalno otvorila osnov za krivičnu odgovornost političara koji su u tome učestvovali.

Sada - na stvarne zakonske i pravne činjenice.

Prvo, predsednička obećanja su pravno irelevantna. Šta god da je predsednik države obećavao, javno ili privatno, on nema nadležnost da dodeljuje rudarska prava, zaobilazi upravne procedure ili garantuje izdavanje dozvola. Svaki ozbiljan pravni tim koji savetuje Rio Tinto to zna, i ne postoji nikakva uverljiva tvrdnja da kompanija nije bila upoznata sa ustavnim i upravnim pravom Srbije.

Drugo, srpsko pravo je jasno, i arbitražni tribunali to prepoznaju. Pravni sistem Srbije ne garantuje rudarske dozvole samo zato što je investitor uložio novac. Upravne procedure izričito omogućavaju nadležnim organima da odbiju ili povuku dozvole u različitim fazama postupka. Taj rizik je sastavni deo investicije i dobro je poznat investitorima koji posluju u Srbiji.

Arbitražni sud će posmatrati zakon, a ne političku retoriku. A po tom zakonu, finansijski rizik leži isključivo na investitoru.

Prema investicionom sporazumu između Ujedinjenog Kraljevstva i tadašnje Savezne Republike Jugoslavije, Srbija zadržava puno regulatorno ovlašćenje da, u skladu sa svojim zakonima, odobri, odbije ili povuče rudarske dozvole; a primena nediskriminatornih dozvolnih procedura ne predstavlja povredu ugovora. Drugim rečima, arbitraža ne suspenduje srpsko pravo niti garantuje uspeh investitoru.

Sporazum na kojem bi se eventualna arbitraža zasnivala izričito je uslovljen domaćim pravom Srbije, pri čemu su odluke „podložne pravu [Srbije] da primenjuje ovlašćenja koja joj daju njeni zakoni“. Imajući u vidu da nijedna dozvola nije izdata i da Ministarstvo rudarstva od 2022. godine nije dalo ni jedan odgovor na zahteve Rio Tinta za eksploataciona polja i da je Ministarstvo zaštite životne sredine primilo preko 10.000 žalbi protiv obima sadržaja za projekat, država je u potpunosti ovlašćena da projekat odbije.

Tako, dok kompanija može želeti da okrivi Srbiju, političari bez pravnih ovlašćenja mogu želeti da okrive javnost, a opozicioni akteri da dramatizuju situaciju radi političke koristi, pravna realnost ostaje nepromenjena.

Iako je Rio Tinto više puta pretio aktivistima i organizacijama, uključujući i ličnim pravnim postupcima protiv mnogih od nas, kompanija nijednom nije zapretila građanima Srbije arbitražom. Tom temom danas ne maše kompanija, već političari — koristeći arbitražu kao sredstvo političkog poentiranja, umesto da objasne pravni okvir i stvarne rizike. Ništa od ovoga ne znači da se ishod eventualne arbitraže može garantovati, ali procedure su jasne. Rizici su bili poznati. I arbitraža, čak i ako do nje dođe, ne može retroaktivno menjati niti poništavati važeće srpske zakone.

Koristan podsetnik je slučaj Rošija Montana, u kojem je rumunska država uspešno odbranila svoj slučaj u arbitraži protiv kompanije Gabriel Resources, spor koji je započeo sa zahtevom od 4,4 milijarde evra, a na kraju narastao na više od 5 milijardi evra. Rumunija je uspela da odbrani svoj slučaj i pored višegodišnjeg političkog pritiska, ogromnih privatnih ulaganja i činjenice da je sam predsednik države podržavao projekat. Ta odluka potvrđuje osnovnu činjenicu koja se često zanemaruje kada se arbitraža koristi kao sredstvo političkog zastrašivanja: arbitraža ne favorizuje automatski investitore, naročito kada su domaći zakoni, dozvolne procedure i ograničenja u javnom interesu jasni.