Okrug koji su planirale žene i njima je namenjen, postoji u Beču koji nastoji da uspostavi paritet polova i u urbanizmu, uvažavajući dugo marginalizovanu arhitekturu čije su autorke žene.

Od 2012. godine, na mestu nekadašnjeg aerodroma od 240 hektara nastalo je 12.000 novih domova u živopisnim zgradama koje su mahom projektovale žene.

To ogromno naselje je usred polja kod jezera, a do 2030. godine tamo će stanovati više od 20.000 ljudi, triput više nego danas.

U „Zeštatu“ (Seestadt – jezerski grad) velikim slovima piše: „Žene grade grad“.

One ulicama daju imena žena: filozofkinje Hane Arent, pevačice Dženis Džoplin, čak i „Pipi Duge Čarape“ – lika švedske romansijerke Astrid Lindgren.

„Muškarcima počast odaje 92 odsto bečkih ulica“, priznaje Vojćeh Čaja, kustos izložbe o 18 žena arhitekata, postavljene od 10. maja na trgu u naselju.

On nastavlja da „to ni na koji način ne odražava društvo, a lep koncept je da se imena političarki, muzičarki ili sportistkinja daju novim urbanim prostorima“.

Arhitektonska profesija postala dobrim delom ženska

Žene već dugo grade naselja na pet kontinenata i arhitektonska profesija je postala dobrik delom ženska, ali ipak žene retko postaju zvezde te svoje struke.

„Prickerovu nagradu“ (Pritzker) koja se smatra „Nobelom za arehitekturu“, tek je 2004. godine dobila prva žena, anglo-iračanka Zaha Hadid. Potom su je dobile i Kazuio Sedjima 2010, Karme Pigem 2017, Ivon Farel i Šeli Maknamara 2020, An Lakaton ove godine. Rusija, Pakistan, Brazil… Svuda grade žene, a i u Teheranu, gde je 270 metara dugačak pešački most koji je projektovala Iranka Leila Aragian ima po četiri miliona posetilaca kada je svečano otvoren 2014. godine.“Potrebni su nam svi koji čine društvo“, objašnjava pejzažna arhitektkinja Karla Lo koja je projektovala zeleno unutrašnje dvorište u „Zeštatu“.

„Moramo osigurati različitost u lancu odlučivanja“, upozorava Sabina Ris, bečka akademkinja koja proučava veze urbanog planiranja i pola.

„Mesto rezervisano za žene u procesu realizacije projekata je svega između pet i deset odsto“, primećuje ta istraživačica. Izabrani zvaničnici, promoteri, dobavljači, bankari… na svim nivoima sve su to većinom muškarci koji odlučuju.

U gradskom veću Beča, međutim, žena prvi put drži portfelj stanovanja: Katrin Gal kaže da želi da „istakne jake žene i njihov doprinos“.

Uključena u planiranje „Zeštata“, ona kaže da želi da „ohrabri i druge da izraze svoju viziju“ sutrašnjice, pri čemu posebno pominje samohrane majke.

Zato su stanovi u tom naselju grupisani oko zajedničke prostorije kao zajedničkog životnog prostora da bi majke tamo decu čuvala naizmenično i time smanjile rashode.

Beč podstiče žene da koriste javni prostor koliko i muškarci, tako što radi povećanja bezbednosti postavlja jako osvetljenje, za dečija kolica uredjuje široke trotoare ;i dobro održava javne toalete.