Od doksiranja do dipfejka: Kako digitalno nasilje uništava živote i šta Srbija (ne) radi po tom pitanju?

Digitalno nasilje je neprestano u žiži javnosti, a ujedno je i globalno krovna tema kampanje "16 dana aktivizma protiv nasilja nad ženama".

Sociološkinja, istraživačica Hristina Cvetinčanin Knežević objašnjava za N1 da se digitalnim nasiljem smatra nasilje koje je počinjeno ili multiplikovano posredstvom digitalnih tehnologija.

„Postoje razni oblici digitalnog nasilja, i možemo slobodno reći da svaki oblik nasilja u offline svetu ima svoj parnjak u online svetu. Tako da možemo da govorimo o sajber praćenju, sajber uceni, sajber pretnjama. Takođe imamo i oblik doxing koji sada sve češće obuhvata objavljivanje ličnih podataka sa ciljem da se osoba zastraši, da se izloži nasilju ona ili njena porodica, na primer maloletna deca. I ono sa čim je naša javnost najviše upoznata, to je seksualno-digitalno nasilje koje obuhvata neovlašćeno objavljivanje intimnog sadržaja ili kompjutersko generisanje istog, takozvani deep fake, isto sa idejom da se žena, odnosno osoba koja je izložena tom obliku nasilja ponizi, kontroliše, i da joj se nanese šteta“, pobrojala je oblike digitalnog nasilja sociološkinja.

Građani nisu dovoljno svesni toga šta je digitalno nasilje

Hristina Cvetinčanin Knežević ukazuje da se tehnologije jako brzo razvijaju i da je zbog toga teško ići u korak sa generisanjem novih oblika digitalnog nasilja.

„Kada govorimo o rodno zasnovanom obliku ovog nasilja, tu smo apsolutno ne samo neupoznati, nego se nadovezujemo na stereotipe, na pogrešna uverenja, da je žena sama kriva što joj se to desilo“, navodi sagovornica portala N1.

Dodaje da su političarke i osobe na javnim funkcijama takođe na meti digitalnog nasilja i da često i njihova deca trpe zbog toga. Istraživačica napominje da ne postoje podaci o tome koliko je rasprostranjeno digitalno nasilje u Srbiji.

„Prvo, zato što nikada nikome nije palo na pamet da se bavi tim pitanjem od strane Zavoda za statistiku i drugih institucija koje bi trebalo da se bave prevalencom i viktimizacijom. S druge strane, ono uopšte nije prepoznato kao nasilje u našem zakonodavnom okviru i sa treće strane, ono nije prepoznato od strane samih građanki i građana Srbije, kao nešto što uništava živote i što je nasilje. Sve dok mislimo da se nasilje završava tako što se izlogujemo sa profila, onda nismo razumeli ovaj fenomen“, objašnjava Cvetinčanin Knežević.

Neki oblici digitalnog nasilja su normalizovani u Srbiji kao način nekog dokazivanja, tvrdi sociološkinja.

„Na primer, pokazivanje eksplicitnih fotografija partnerki bez dozvola u nekim muškim, dečačkim krugovima, kako bi se dokazali. To i dalje, s neke strane, smatramo poželjnim ponašanjem. Isto tako, praćanje telefona partnerke ili partnera smatra se nečim što je normalno, ili finansijska kontrola posredstvom digitalne tehnologije, kojom se nekome uskraćuju pristupi računu ili tome slično. Sve, dok živimo u svetu gde je i offline nasilje viđeno kao alat za kontrolu, ne možemo da očekujemo da online nasilje neće biti viđeno na isti taj način“, ocenjuje Hristina Cvetinčanin Knežević.

Uloga medija i senzacionalizma u digitalnom nasilju

Mediji takođe vrlo često učestvuju u digitalnom nasilju težeći senzacionalnizmu, koje povećava njihovu gledanost, čitanost.

„Prvi primer tzv. osvetničke pornografije koje smo imali priliku da vidimo je bio snimak Severine na jahti, koji je objavljen pre nekoliko decenija. To je tada bukvalno bila zabava miliona, nije bilo svesti o tome kako je taj snimak nastao, odnosno da je objavljen protiv njene volje. Svi su se naslađivali njenom situacijom. U poslednjih nekoliko godina smo imali slične situcije. Osim nekih strogih osuda, nismo imali adekvatnu reakciju ni na korišćenje deep fake tehnologije u osnovnim školama na Novom Beogradu, gde su bile na meti i maloletne učenice, ali i nastavnica“, rekla je za N1 sociološkinja.

Podsetila je da je Autonomni ženski centar pre nekoliko godina uradio istraživanje među srednjoškolkama i srednjoškolcima, koje je pokazalo da zabrinjavajući broj mladih šamar ne smatra nasiljem.

„Sve dok mislimo da šamar nije nasilje nećemo smatrati nasiljem ni nečiji intimni video ili snimak“, naglašava Hristina Cvetinčanin Knežević.

Stojmenović: Oni koji donose zakon i sami vrše rodno zasnovano nasilje

Narodna poslanica Zeleno-levog fronta u Skupštini Srbije Natalija Stojmenović za N1 ističe da Nacrt o izmenama i dopunama Krivičnog zakonika, koji se trenutno nalazi pred Savetom Evrope ne obećava mnogo u delu koji se odnosi na digitalno nasilje.

„Trenutno stojimo nikako, iako postoje izmene Krivičnog zakonika koje se tiču rodno zasnovanog digitalnog nasilja. Bila je ista situacija i 2016. godine kada su se isto ženske organizacije, političke partije i aktivističke grupe borile da se ovo nađe u zakonu, ali nije. Sada to dolazi u momentu gde izgleda kao neka vrsta podvale. Vi u jednom delu tog zakona praktično negirate ženama pristanak i pišete zakonske odredbe koje mogu da lakše oslobađaju silovatelje, dok u drugom delu zakona vi prepoznajete rodno zasnovano digitalno nasilje, a da imate situaciju da se to rodno zasnovano digitalno nasilje u ovom trenutku, upravo od strane onih koji donose zakon, dešava nekim ženama, studentkinjama i svima onima koji se bore za promene u ovom društvu“, ukazuje narodna poslanica.

Natalija Stojmenović smatra da institucionalna zaštita žena u Srbiji nije adekvatna.

„Izbegava se da zaštita žena od nasilja bude pravno regulisana. Vlast bukvalno poručuje: ovde ćemo vam oduzeti, a ovde ćemo vam možda nešto dati, ali ćemo se pobrinuti da institucije na sve to ćute, kao što ćute sada kada se upravo rodno zasnovano digitalno nasilje dešava prema nekim ženama“, napomenula je za N1 narodna poslanica ZLF-a. 

Javna rasprava o Krivičnom zakoniku putem mejlova sa Ministarstvom

Advokatica i pravna istraživačica SHARE fondacije Tijana Stevanović za N1 kaže da je najveći problem, što je javna rasprava o izmenama krivičnog postupka u Krivičnom zakoniku prošla skoro nezapaženo.

„Objavljeni su na sajtu e-konsultacije i pozvani smo mi građani i organizacije civilnog društva da damo svoje komentare tako što ćemo poslati zapravo mejl Ministarstvu pravde. To nije javna rasprava u pravom smislu te reči. I samo vreme koje je dato od 20 dana je zapravo zakonski minimum, što je nedovoljno za sve izmene koje su u tom trenutku bile u planu“, navodi za N1 advokatica.

Tvrdi da nije adekvatan ni sam naziv krivičnog dela o zloupotrebi deljenja intimnog sadržaja bez pristanka.

„Iz razloga što on u samom nazivu traži nameru počinioca, na čemu uopšte nije fokus kad je u pitanju ovo krivično delo. Fokus mora uvek biti na tome da je neki sadržaj dospeo u neki prostor i da je postao dostupan određenom ili neodređenom broju lica bez nečijeg pristanka. Dakle, fokus treba da bude na nepristanku i na činjenici da je neki sadržaj postao dostupan javnosti“, objašnjava za N1 istraživačica SHARE fondacije.

Smatra da postoje manjkavosti i u pojedinim kvalifikacijama krivičnog dela.

„Ono što je takođe problematično jeste da je za krivčno delo predviđena stroža kazna, ukoliko se to delo učini prema detetu. Prema krivičnom zakonodavstvu detetom se smatra osoba koja je mlađa od 14 godina i mi faktički imamo tu jednu prazninu u tom rasponu od 14 do 18 godina. Tako da je problem u ovom predloženom zakonskom rešenju da mi faktički imamo jednu vrlo ranjivu kategoriju koja ostaje nepokrivena ovim novim krivičnim delom“, upozorava.

Stevanovićeva zaključuje da je SHARE fondacija dala zbirni komentar o Nacrtu o izmenama i dopunama Krivičnog zakonika, jer su odlučili da formalno ne učestvuju u javnoj raspravi, koja se vršila, kako kaže, preko mejlova.

Crna Gora usvojila izmene Krivičnog zakonika

Profesorka Pravnog fakulteta Univerziteta Crne Gore i članica fondacije Women4Cyber dr Andreja Mihailović objašnjava za portal N1 da je Crna Gora krajem 2023. godine izmenom Krivičnog zakonika uvela 17 novih krivičnih dela, među kojima su i krivična dela zloupotreba tuđeg snimka, fotografije, portreta, audio zapisa ili spisa sa seksualno eksplicitnim zadržajem, kao i krivično delo seksualnog proganja.

„To je prvi put da mi kriminalizujemo ta krivična dela, koja su najbliža onom domenu digitalnog nasilja. Možemo da kažemo da Crna Gora zaista prati evropski diktat, u smislu da se već više godina ne preduzima po privatnoj inicijativi žrtve, već po službenoj dužnosti. Samim tim značajno je olakšan postupak prijave procesuiranja, a trebalo bi biti i olakšan proces prikupljenja dokaznog materijala samim žrtvama sa jedne strane, a sa druge strane - kriminalizuje pretnju objavljivanjem. Takođe se ne traži dokazivanje namere, što je veoma bitno, jer je subjektivno obeležje krivičnog dijela teško dokazivo u mnogim postupcima“, ukazuje profesorka crnogorskog Pravnog fakulteta.

Mihailović ističe da crnogorski Krivični zakonik prati preporuke Lanzarot komiteta država potpisnica Konvencije Saveta Evrope o zaštiti dece od seksualnog iskorišćavanja i seksualnog zlostavljanja. Mišljenja je da je zakonodavni okvir Crne Gore dobar po pitanju rodno zasnovanog oblika nasilja, ali da u praksi i dalje postoji problem, jer su kapaciteti oskudni.

„Mi imamo jedan digitalni zakon koji primenjujemo i dalje u analognom dobu, operativnim kapacitetima koji funkcionišu po principu SMS-a i papirnih dokaza“, zaključuje za N1 profesorka Pravnog fakulteta Univerziteta Crne Gore i članica fondacije Women4Cyber dr Andreja Mihailović.

Inače, u subotu, 29. novembra u okviru dvodnevne konferencije pod nazivom „Kako da pravda za žene ne ostane samo na papiru?“ u organizaciji Autonomnog ženskog fronta i Zeleno-levog fronta, koja je bila održana u Petrovaradinu, govorilo se, osim o digitalnom nasilji i o pitanjima rešavanja akušerskog.