Svoju i deo muževljeve penzije daje za dom za sina sa autizmom: Ko i kako određuje koliko vam novca treba za život

Ljubica Stjepanović Muhić iz Zemuna ima 34-godišnjeg sina koji ima autizam, a koji je smešten u Ustanovi za decu i mlade „Šabac“ u okviru koje se nalazi Dom za decu sa autizmom. Ljubica i njen suprug su penzioneri, a smeštaj svog sina u državnoj ustanovi socijalne zaštite plaćaju u punom iznosu – odnosno doplaćuju razliku između visine nadoknade za tuđu negu i pomoć do pune cene smeštaja.

Do februara je to iznosilo 60.533 dinara za ceo mesec. Međutim, u martu je dobila februarski račun po novim cenama koji je za 28 dana iznosio 78.693,16 dinara.

Nadoknada za tuđu negu i pomoć se u međuvremenu nije menjala i iznosi 41.640 dinara. Tako je Ljubica u januaru za smeštaj svog sina morala da doplati 18.893 dinara, a već u febuaru ta cifra je porasla na 37.053,16 dinara.

I to nije sve. Ljubica za portal N1 kaže da se na cenu smeštaja posebno dodaju troškovi za lične potrebe koji, prema odluci države, iznose 5,5 odsto prosečne plate u Srbiji. Iako su samom računu za smeštaj u dom u koloni „džeparac“ piše „0“, ispod računa je dodato da za lične potrebe, to jest džeparac treba uplatititi 8.302 dinara za januar, a već u februaru to je iznosilo 9.346 dinara.

Kada se sve sabere, džeparac i doplata do pune cene smeštaja za februar koštaju 46.399 dinara, što za nekoliko hiljada premašuje Ljubičinu penziju, zbog čega mora da se uzme deo i od penzije njenog supruga.

Odlazak u penziju se poklopio s početkom plaćanja

Do pre dve godine, kada je sagovornica N1 i dalje bila zaposlena i porodica imala veća primanja, bila je potpuno drugačija situacija – njen sin bio je u domu potpuno o trošku države. Šta se u međuvremenu promenilo, sem što su porodici Muhić smanjeni prihodi, pa je odluka promenjena – našoj sagovornici nije jasno.

Ljubica se pomirila s tim da ona i suprug moraju da plaćaju dom za sina, ali se ne miri s utiskom da kriterijumi nisu isti za sve, pa neki dom plaćaju, a neki ne.

„Nama su u računovodstvu u Šapcu rekli da smo mi jedini koji plaćamo ceo iznos. Neki doplaćuju po pet hiljada, neki jedan deo, a mi plaćamo sve“, kazala je Stjepanović Muhić.

Posle tog obaveštenja počela je da traži informacije od nadležnih, pre svega od Ministarstva i Centra za socijalni rad. Kako kaže, od Ministarstva odgovor nije dobila, a u Centru za socijalni rad u Zemunu, čiji je njen sin korisnik, objasnili su joj da je ovakvo rešenje doneto jer je država odredila da je egzistencijalni minimum 11.000 dinara.

Porodica Muhić obratila se i tadašnjoj poverenici za zaštitu ravnopravnosti Brankici Janković, žaleći se na diskriminaciju. Sagovornica N1 kaže da im je odgovoreno da se u njihovom slučaju ne radi o diskriminaciji jer se odluka o tome u kom iznosu korisnik, odnosno njegova porodica plaća smeštaj, donosi na osnovu proseka primanja.

Ljubicu ni ovaj odgovor nije zadovoljio jer, napominje, imenom i prezimenom zna primere koji dom za svoju decu koja imaju autizam ne plaćaju, iako su im primanja „duplo veća“ od onih koje imaju Muhići.

Satarić: CSR procenio da im ostaje dovoljno za život

Nadežda Starić iz udruženja Amity, inače socijalna radnica u penziji i magistar socijalne politike, istakla je za portal N1 da je neobična situacija da jedan korisnik prvo bude u domu o trošku države, a da kasnije plaća 100 odsto. Međutim, dodaje da je moguće da je ovaj korisnik bio „ispušten iz sistema“ zbog čega nije plaćao, a porodica bila na dobitku. Satarić kaže da iako ne bi trebalo - to se dešava.

Kada je u pitanju odlučivanje o tome ko će plaćati smeštaj u domovima a ko ne, ona objašnjava da svako mora svojim sredstvima da učestvuje u trošku. Kod starih su to njihove penzije, a kod osoba sa autizmom je to dodatak za tuđu negu i pomoć. Da li će razliku do pune cene platiti porodica ili država, odlučuje nadležni Centar za socijalni rad.

„Ako oba roditelja imaju penzije, onda Centar za socijalni rad preračunava da im ostavi dovoljno novca da imaju za život i određuje da li će participirati u ceni ili će doplaćivati pun iznos. To se radi na osnovu različitih indeksa. Ako u ovom slučaju otac ima visoku penziju, CSR je procenio da je njima dvoma taj novac dovoljan za život. Doduše skroman život“, kazala je Satarić za portal N1.

Ostatak od penzije za njih troje

Ljubica Stjepanović Muhić svoja primanja ne krije. Našoj redakciji je poslala Uverenje iz Fonda PIO u kojem se vidi da je poslednja tri meseca imala penziju u iznosu od 42.277 dinara. Dodaje da njen suprug, kao nekadašnje vojno lice, ima penziju od 95.000 dinara koja je sada okrnjena da bi se dom platio u celini. To što preostane, međutim, nije samo za njih dvoje – već troje.

Sagovornica N1 ističe da su u januaru dali 300 evra samo da bi bolesnog sina taksijem prevozili na lečenje od Šapca do Beograda, pošto kola nemaju.

„Starost vuče i određene bolesti, zbog čega i mi moramo neke zdravstvene usluge za sebe da plaćamo privatno. Pored toga, redovno idemo i obilazimo sina u Šapcu. Put za nas dvoje do Šapca košta, pa tamo uzmemo taksi. Onda provedemo s njim dan, izvedemo ga na ručak i vratimo u dom“, objašnjava Ljubica.

Ona ističe da ni od koga ne traži pomoć, već samo odgovor na pitanje zašto ne postoji jedinstveni kriterijum i pravila po kojem će svi korisnici u Srbiji „od Subotice do Kosova“ plaćati ili ne plaćati domski smeštaj.

Sledeći odlazak u Centar za socijalni rad u Zemunu zakazan je za 21. april, kada Ljubica Stjepanović Muhić ide na redovnu godišnju reviziju. Ljubica poručuje da ako pri izradi rešenja nije bitno ko kolika primanja ima, onda nije bitno ni da li njen sin nosi plavu ili crvenu jaknu.