Lekarka koja je otišla iz Srbije, jer nije imala drugi izbor: U svojoj zemlji nisam imala "vezu", u Americi su mi sva vrata bila otvorena

Dr Jelena Krčedinac Marks dolazi iz Despotova, sela u opštini Bačka Palanka. U Palanci je završila osnovnu školu i gimnaziju, a Medicinski fakultet u Novom Sadu. Patologiju je specijalizirala u SAD, gde danas radi kao patolog, forenzički patolog, neuropatolog i kardiopatolog.

Svoju priču za podkast Empire State Balkan počinje rečenicom: „Pod broj jedan, nikada nisam želela da napustim svoju zemlju“.

„Uvek sam želela da, kada sam već odlučila da postanem lekar, budem lekar u svojoj zemlji. Htela sam da budem klinički lekar. Neurologija me je jako privlačila. Međutim, sudbina i sticaj okolnosti su doveli do toga da se ja danas nađem u Americi i da sam forenzički patolog“, rekla je ona.

Studije medicine u Novom Sadu je, kaže, završila sa visokim prosekom.

„Tih godina nisam imala predstavu šta me čeka, ali sam bila srećna i uzbuđena šta to moja budućnost nosi. I sećam se tog dana, kada sam čitala Hipokratovu zakletvu pred generacijom mladih lekara... Toliko sam bila srećna, toliko uzbuđena šta to sutra nosi i kako ću ja sada da budem klinički lekar. U roku od nekoliko dana su se ti snovi ugasili“, navela je doktorka.

Sa svojim CV-em i diplomom, opisuje, šetala je po Kliničkom centru Vojvodine od klinike do klinike, od načelnika do načelnika, počev od neurologije.

„Molila sam da me prime da volontiram, da mi dozvole da dođem na njihovo odeljenje, da stičem znanje i iskustvo. Ne moram da budem plaćena, ni u zvaničnom radnom odnosu. To je tada tako bilo. Tada smo se, ne samo ja, nego i mnoge druge moje kolege, borili da dobijemo bar šansu da volontiramo. Kad završite medicinu, vi ste željni da počnete da primenjujete stečeno znanje. Taj period života je zaista bio najteži. Osećala sam tugu, očaj i nemoć kada sam shvatila da ništa ne zavisi od mene“, smireno izgovara ona.

A nije zavislilo jer nije imala ono što je, ispostaviće se iz njene priče, bilo najvažnije – vezu.

„Nisam imala nekog da me ’ugura’. Obišla sam sve moguće klinike u Kliničkom centru Vojvodine (jednom sam s vrata dobila pitanje ’ko Vas šalje’). Vratila sam se u Bačku Palanku, očekujući da ću bar kao lekar opšte prakse moći da se zaposlim. Kada to nisam uspela, pokušala sam da budem seoski lekar u Despotovu, što bi isto bilo fenomenalno za mene, za ljude mog sela. Ni to se nije desilo“, rekla je ona za Empire State Balkan.

Mladoj ženi je, kaže, sve to bilo veoma poražavajuće – ne samo za nju lično, već i za sistem i društvo.

„Nisam mogla da spavam, bila sam anksiozna, jer sam shvatila da sam učinila sve što sam mogla. Bila sam poslušna, odličan student, upijala sam znanje na sve strane i odjednom shvatila da moj život nije u mojim rukama, nego će tamo neko drugi da odluči šta ću ja da radim“, kazala je doktorka.

Jedino što joj je, nastavlja, ostalo da pokuša jesu pretkliničke grane medicine, gde neće voditi žive pacijente, ali će i dalje biti u medicni. Zainatila se i odlučila da proba na patologiji.

„Patologija je jedan veoma ozbiljan, težak deo medicine. Na Medicinskom fakultetu kažu - ako položite patologiju, na neki ste način završili fakultet. Ja sam taj ispit položila sa najvećim ocenama i odlučila da pitam šeficu katedre mogu li da dođem da volontiram. Nisam očekivala da će da me primi, ali ona me je jedina, ali zaista jedina, primila u svoju kancelariju. Prof. dr Živka Eri pročitala je moj CV, razgovarala sa mnom i rekla mi da dođem u pondeljak. Bila sam toliko srećna, javila se nada, počeću da volontiram“, rekla je ona.

Na patologiji u Novom Sadu provela je nekoliko godina kao specijalizant-volonter, bila uključena i u nastavu kao asistent, pisala je naučne radove, kaže.

„Zavolela sam patologiju i stekla znanje. Bila sam okružena patolozima koji su stari lekari, hodajuće enciklopedije i samo sam mogla da upijam znanje od njih i da im budem zahvalni što su spremni da me nauče“, navela je.

To znanje, koje kaže da i dalje koristi, omogućilo joj je da se kroz svoju specijalizaciju u SAD „samo prošeta“.

„Jelo, ti si rođena da radiš ovaj posao“

Iako ju je sticaj okolnosti uputio na patologiju, shvatila je koliko je ta oblast izuzetna.

„Vi morate imati jako mnogo znanja iz raznih oblasti medicine, a u slučaju forenzike - i balistike, i zakona da biste mogli da imate mišljenje od čega je jedna osoba preminula. I nikada mi nije bila monotona, posebno danas. Moj svaki dan je drugačiji. Bez obzira što to možda zvuči čudno, ja volim svoj posao. Moj zadatak je da odradim obdukcije i da pokažem o čega i kako je neka osoba preminula“, kazala je.

Na prvom obdukciji je, ispostaviće se, saznala nešto o sebi.

„Sistematično sam pristupila patologiji, učenju svih obdukcijskih tehnika. Na početku je to bilo samo posmatranje. Imala sam vrhunskog tehničara Milana u Kamenici, kao delu KCV-a. Kada je došao dan da uradim svoju prvu obdukciju, bila veoma fokusirana na posao. Milan je sedeo u jednom ćošku i samo mi rekao ’Jelo moja, ti si rođena da radiš ovaj posao’. Nisam tada bila svesna šta on to meni govori. Postala sam svesna mnogo kasnije, jer su mi to rekli mnogi lekari-patolozi. Shvatila sam i kroz subspecijalizaciju i videvši koliko je mojim kolegama sve to teško, a meni nije. Neko je rođen da bude fenomenalan frizer ili sjajan automehaničar. Ja sam, eto, rođena da budem dobar forenzički patolog i da mi ne pada teško da vidim to što vidim svakog radnog dana“, rekla je ona.

Međutim, ne može se živeti od ljubavi prema poslu.

„Odlazila sam svakodnevno na posao, radila obdukcije, spremala prezentacije i predavanja. Ali onda vidite da neki drugi ljudi, koji su bili manje uspešni studenti, odjednom dobiju posao, a vi ostajete bez mogućnosti. To je tako trajalo, a ni ja, ni moja porodica nismo finansijski bili u stanju da ja večno volontiram. Imala sam više od 25 godina, a živela sam o trošku svojih roditelja i brata. Morala sam nešto da učinim... Stvorio se u meni neki inat, kad sam sebi rekla da ovako ne može više. Dobro sam govorila engleski. Tako se pojavila ideja da odem“, kazala je ona.

Nostrifikacija diplome u SAD

Nostrifikacija diplome u SAD nije, kaže dr Jelena, bila nimalo lak proces.

„Vi praktično ponovo polažete Medicinski fakultet kroz četiri veoma teška i skupa ispita na engleskom jeziku. Ali meni je to bio izazov, a zahvalna sam roditeljima i bratu što su mi pomogli da to finasijski postignem. Prvi ispit sa položila sa maksimalnim brojem poena“, navela je.

Dok je u Srbiji spremala nostrifikaciju, javio joj se profesor dr Aleksandar Berić, Novosađanin koji je znao njenu priču, i koji joj je ponudio da dođe u Njujork na Neurofiziološki departman Njujorškog univerziteta, navela je.

„Tu bih imala malu platu i mogla dalje da sebe finansiram, završavam ispite i apliciram za specijalizaciju. Naravno, prihvatila sam i dva meseca kasnije preselila sam se u Ameriku. I neizmerno sam mu zahvalna što mi je pomogao, kada mi je pomoć zaista bila potrebna“, rekla je ona.

Kada je došao trenutak odlaska, nije sigurna kome je taj februar 2012. godine bio teži - njoj ili njenoj porodici.

„Bila sam hrabra, najviše za svoje roditelje, sestru i brata. Nisam im pokazala koliko mi je strašno što sam dovedena u situaciju da moram da odem. Nikada, ali zaista nikada nisam želela da napustim svoju zemlju i porodicu, ali sam na korak od ulaska u avion i - to je sada moja sudbina“, rekla je.

Na pitanje voditelja Stamenkovića da li je znala da je to odlazak zauvek, seća se reči svog oca „idi, pokušaj, uvek imaš gde da se vratiš“.

„Lepo je kad imaš porodicu koja te čeka otvorenih ruku, ali sam isto tako znala da sa profesionalne strane nemam više opcija u svojoj zemlji. Nismo imali finansijske mogućnosti, niti veze. Znala sam da odlazim i da se ne vraćam, osim turistički, jer u svojoj zemlji profesionalnu budućnost nemam“, kazala je.

Dolazak u Njujork i "otvorena vrata"

Sa prosekom 9,86 i tri kofera došla je u Njujork.

Sačekao ju je jedan od zaposlenih kod profesora Berića, Srbin, koji joj je pomogao da pronađe smeštaj.

Smestila se u Ridžvudu, u delu Kvinsa gde ima mnogo ljudi iz bivše Jugoslavija. Kada je potpisivala ugovor sa stanodavcem, sasvim slučajno se ispostavilo da je on poticao iz Despotova i bio školski drug njenog oca.

„To moje malo Despotovo se i u Njujorku pojavilo“, rekla je dr Jelena.

Tamo gde su u Srbiji bile prepreke, nju su u Americi čekale prilike.

„Radila sam ovde isto ono što sam radila i u Srbiji, ali meni su se ovde samo vrata otvarala. Došla sam u ’zemlju prilika’, negde gde me niko ne zna, a svoju specijalizaciju sam dobila jer je direktor video da imam dobre skorove i iskustvo iz patologije“, rekla je ona.

Godine koje je provela na specijalizaciji, u jevrejskoj bolnici u Njujorku, opisuje kao divne. Iako je bila stranac, na četvrtoj godini specijalizacije postala je chief resident, glavni tj. najbolji specijalizant.

Završila je i tri subspecijalizacije – forenziku, kardiopatologiju i neuropatologiju i dobila stalan posao u Njujorku na Forenzičkom institutu.

„To je jedan veoma ozbiljan posao i ja sam radila mnoge vikende. Postoje i veoma teške traumatske smrti gde morate da odete na teren. Za mladu ženu, koja postaje supruga i majka, bilo je to je veoma teško. A opet, odrastala sam u tradicionalnom sistemu gde su mame i bake bile stub porodice. Želela sam da i moji dečaci imaju majku koja je stalno tu za njih. I shvatila sam da moram da napravim radikalan potez u životu i da ne mogu više da ostanem stalno zaposlena. Bilo je neizvesno, ali je to zaista i bila jedna od jačih, boljih odluka koje sam donela. Danas sam privatnik i to veoma uspešan. Radim kao forenzički patolog sa subspecijalizacijama kardiopatologije i neuropatologije za Grad Njujork, za državu Nju Džerzi i za okrug Sufok, a i sarađujem sa nekim advokatskim kancelarijama po potrebi kao forenzički veštak. Time sam uspela da doziram količinu posla, a da budem slobodna kad se moja deca vrate iz škole i vikendima. Da pod broj jedan budem mama i da ni ne propuštam ništa kada je njihovo detinjstvo u pitanju“, kazala je.

„Telo otkriva istinu“

Kada ljudi izgube voljenu osobu, žele da razumeju šta se desilo.

Zadatak dr Krčedinac Marks je da nađe objašnjenje.

„Telo vam može reći mnoge stvari, ako ste dobar forenzički patolog i kada pristupite ispitivanju pre nego što i počnete samu obdukciju. Devetogodišnja devojčica je pala sa kreveta, udarila glavu i majka ju je pronašla. Tragična, tužna, ali priča u kojoj ništa ne ukazuje da se nešto strašnije desilo tom detetu. Policija je obavila svoj deo posla, ja sam pročitala njihove podatke, ali nekada se desi da kada pristupim telu, promene na njemu jednostavno ne odgovaraju priči koju sam dobila. Vidite oguljotine, podlive koje pad s kreveta ne može da objasni. Kada uradite celu obdukciju, nađete prelome kosti, prelome koji zarastaju, hematome. Priča se menja i telo vam govori da je istina sasvim drugačija. Ja sam tu kao lekar, kao forenzičar da se izborim da istina koju to dete krije u sebi izađe na videlo. Mene vode činjenice i dokazi. U ovom slučaju, smrt je bila nasilna i to je bilo ubistvo. Ona je dugo trpela nasilje i preminula je od iskrvarenja. Praktično nije bilo (povređenog) mesta na njenom sitnom telu, ali ona je imala veoma tamnu kožu i bilo je teško videti neke stvari“, opisala je ona.

Kroz godine je naučila da odvoji svoja osećanja od onog sa čim se suočava.

„Naučila sam da svom poslu pristupim profesionalno i stavim se u situaciju u kojoj je moj zadatak da samo kažem od čega je ta osoba preminula, da se izborim za istinu, a onda ostaje na tužilaštvu da se pronađe odgovorna osoba. Ali uspela sam da budem dobra u svom poslu, da me vode činjenice, a da imam snagu i volju za svoju porodicu, da mirno spavam“, navela je ona.

O svom putu dr Krčedinac Marks zaključuje:

„To je sve tako moralo, to je bila moja sudbina. I opet sam zahvalna na svemu što mi se desilo i dovelo me do ove pozicije na kojoj jesam.“

Posao joj omogućava da ne radi leti i da decu dovede u Srbiju.

„Volim da ih vodim na njivu, da znaju šta znači vredno raditi. Despotovo je malo selo, to su divni, časni, pošteni ljudi koji nas rado prime i sve nam pokazuju. Meni je srce puno kad se svako leto vratim za Srbiju, jer kao privatnik mogu da biram kada da ne radim, moj suprug može da radi iz Srbije, a moja deca da se vežu za moju domovinu“, navela je ona.

Ceo razgovor sa dr Krčedinac Marks poslušajte na podkastu Empire State Balkan.