Nezavisni mediji u Srbiji su jedna velika korist za društvo, smatra naš sagovornik, komentarišući KRIK-ovo istraživanje o mesečnim zaradama funkcionera i tome kako za kršenje zakona nisu sankcionisani.

"Identifikuje se da postoji problem, ali nešto što mi zovemo institucija ništa ne preduzima", navodi.

Kako kaže, kada nosioci političke moći, političke vlasti, u ovom slučaju Aleksandar Vučić, dovede direktno svoje ljude na čelo institucija, one inhibiraju način ponašanja prema zakonu, prema pravilima, prema procedurama ljudi koji su u tim institucijama.

"Znači, ti pojedinci ne mogu i ne smeju da rade ništa što im neće odobriti šef. A šef ne odobrava ništa što može smetati vlasti i moći Aleksandara Vučića. Tako funkcioniše sistem. Dakle, ostaće slepi i gluhi na sve ovo što se dešava, što je očito", navodi.

Naglašava i da javnost zna prati i da bogatstvo ne može da se sakrije, pa tako recimo, ljudi u Kruševcu znaju koliko neka porodica Gašić poseduje imovine.

"Sposobnost za muljanje"

Drašković kaže da su plate ministara niske za posao koji rade i pita se zašto bi neki "sposobni" ministar radio tako ozbiljnu stvar za mesečnu zaradu od 1.000 evra.

"Jeste sposoban, narodnim jezikom, da mulja. Sposoban je da organizuje koruptivne procese kako bi preusmerio deo društvenog bogatstva u svoje lično bogatstvo, bogatstvo svoje porodice. I to je ona osnovna dimenzija kojom se služe ljudi kada dođu na poziciju vlasti. Dakle, njihova aktivnost se svodi vrlo često marginalno na ono što im je stvarno posao, jer su toliko i plaćeni, ali zato većinu svog angažmana, svog vremena, se bavi organizujući procese, dilujući raznorazne aranžmane, da bi se preusmerio javni novac u privatne džepove", objašnjava.

Da do toga ne bi dolazilo, smatra, nije dovoljan uslov povećanje zarade funkcionerima. Ključni uslov je, navodi, mehanizam odgovornosti.

"Taj mehanizam odgovornosti koji jednog dana moramo da spovedemo jeste zaplena svog bogatstva i imovine koju su stekli na nelegalne zakonite načine. Prema tome, dok ne dođemo do te pozicije, mi nećemo društvo izlečiti", navodi i dodaje da u situacijama korupcije institucije imaju signale šta treba 'šta može da se dira, šta ne sme da se dira'.

Nereagovanje institucija, kaže, dovodi do zaborava. Kao primer navodi slučaj ministra finansija Sinišu Malog.

Očita protivurečnost je u tome, navodi, što su postupci koje je Agencija još od 2015. godine pokreula, danas su od strane tužilaštva proglašeni državnom tajnom.

"Tužilaštvo je proglasilo zabranu osvetljavanja korupcije kao državnu tajnu. Tužilaštvo ili taj tužilac je korumpiran i on bi morao da odgovara ili javno da objasni zašto je stavio pečat tajnosti za pljačku", ističe.

"Nijedan političar se direktno ne bavi biznisom"

Ekonomista ističe da se nijedan političar direktno ne bavi biznisom.

"Kad dođe na poziciju vlasti, ministar, poslanik, direktor javnog preduzeća - ne bavi se on direktno biznisom. On namešta biznise, on kanališe, usmerava, utiče na to da drugi usmeravaju poslove na njegove blisku rodbinu, kumove, prijatelje. Dakle, nisu oni izvođači radova. Izvođači su druge osobe, najbliža rodbina, prijatelji, kumovi, kojima se kanališu tokovi biznisa, da oni legalno ostvare veliko bogatstvo. Tu sad postoji jedna bitna zamka - da li su oni te poslove, koje dobijaju preko javnih ponuda, da li su ih dobili u uslovima konkurencije ili dilovima, odnosno u odsustvu jedne objektivne poštene konkurencije", objašnjava.

Kako kaže, većina ljudi koja je stekla neposredno ili preko svoje rodbine, prijatelja, kumova, veliko bogatstvo, stečena je zbog političkog uticaja i kontrole donošenja političkih odluka.