Državni domovi poskupeli, privatni još skuplji: Šta da rade stari i bolesni?

Dobra vest je da niko neće biti „izbačen“ iz državnog doma za stare zato što nema para da plati. Međutim, loša vest je što u državnim domovima nema mesta za sve, a stari i nemoćni smešteni u privatne domove nemaju zaštitu države.

Željko Maksimović iz Beograda je jednog dana dobio obaveštenje iz Doma Bežanijska kosa da smeštaj njegove majke sa 47.230 dinara poskupljuje na 61.400 dinara i da ta odluka počinje da se primenjuje odmah. Međutim, povećanje penzije koju njegova majka prima nije bilo srazmerno, pa je sa oko 50.000 dinara ona porasla na oko 55.000. To znači da razliku od 6.000 dinara Željko doplaćuje.

U razgovoru za portal N1 on ističe da nije poenta u tih 6.000 dinara, već da penzionerima kada plate dom više ništa ne preostaje, a treba im mnogo toga jer, kako kaže, cena državnog doma podrazumeva smeštaj, hranu i medicinsku negu.

Cene državnih domova sada variraju zavisno od vrste smeštaja i stepena usluge, a kreću se od 54.000 do 120.000 dinara.

Nadežda Satarić iz udruženja Amity kaže da će poskupljenje mnogo manje uticati na korisnike državnih, nego na korisnike privatnih domova, čije cene vlasnici sami utvrđuju po tržišnim principima.

Ona objašnjava da niko neće biti izbačen iz državnog doma jer nema novca da plati, pošto postoje propisi na osnovu kojih država zbrinjava takve ljude.

„U državnim domovima država doplaćuje smeštaj za korisnike koji nemaju lična primanja ili ukoliko ih imaju, ako ona nisu dovoljna da pokriju cenu doma, a srodnici koji su u zakonskoj obavezi da učestvuju u izdržavanju takođe nisu materijalno sposobni ili tek delimično mogu da pokriju nedostajući iznos za punu cenu“, rekla je Satarić.

Paradoksalno, poskupljenje će više osetiti penzioneri sa višim penzijama, koji sami plaćaju svoj dom.

„U ovom slučaju nekima će ostati manje novca za lično raspolaganje a u nekim slučajevima srodnici će morati više da doplaćuju”, navodi Satarić.

Šta kad srodnici nemaju da doplate?

A šta da rade oni čija je penzija nedovoljna, a porodica i srodnici nemaju novca da doplate dom?

Sagovornica N1 objašnjava da će ti korisnici dobiti i uputstvo u domu da se obrate svom nadležnom Centru za socijalni rad koji će utvrditi izmenjene okolnosti i doneti novo rešenje kojim će regulisati da država doplaćuje i tim korisnicima.

“Praktično, svaki slučaj će razmatrati socijalni radnici i pravnici i naći će rešenje za svakog korisnika. Niko neće morati da napusti dom zbog cene”, istakla je ona.

Koliki džeparac daje država za ljude bez primanja?

Ako korisnik doma nema primanja, država obezbeđuje džeparac, a ako ima, on se često finansira iz ostatka njegovih prihoda. Ako su prihodi korisnika veći od ukupnog iznosa cene i džeparca, sva razlika ide korisniku.

Džeparac iznosi 5.000 dinara za korisnike koji nemaju primanja, odnosno 8.000 dinara za korisnike koji imaju penzije. Taj novac služi da pokrije osnovne troškove za ličnu higijenu, kafu, novine, račun za mobilni telefon.

Satarić kaže da to nije dovoljno, ali da mnogo nekvalitetnije i nedostojanstvenije žive stari ljudi koji nisu u smeštaju, imajući u vidu da iznos socijalne pomoći za stare koji žive u kućnim uslovima iznose 15.700 dinara.

Kakvi su uslovi i ishrana u ovim domovima

Govoreći o uslovima smeštaja u državnim domovima, naši sagovornici na prvo mesto stavljaju nedovoljan broj zaposlenih koji bi adekvatno brinuo o starima, a Željko Maksimović dodaje da je potrebno poboljšati i kvalitet ishrane. Dodaje da na higijenu i druge uslove ne može da se požali, iako se, kako kaže, vidi da se radi “uz pomoć štapa i kanapa”.

Kao primer navodi lavabo u sobi njegove majke, koji postoji, ali slavina već izvesno vreme ne radi.

Maksimović navodi da je njegova majka pokretna i donekle može da se stara o sebi, a da je osoblje Doma Bežanijska kosa ljubazno i požrtvovano. Dodaje da su u problemu oni koje je potrebno podići, prošetati i izvesti napolje, jer mali broj zaposlenih ne može da svima pruži adekvatnu brigu.

Na to ukazuje i Satarić koja ističe da je nenormalno da od ukupnog broja zaposlenih u domovima samo 48 odsto radi na poslovima nege, dok 35 odsto čine administrativno-finansijski i tehnički radnici.

“Najvećem broju korisnika potrebna je kontinuirana nega, pomoć i podrška tokom celog dana, kao i u noćnim satima. Radi se o oko 80 odsto takvih korisnika u privatnim, a oko 60 odsto u državnim domovima. Onih korisnika koji funkcionišu samostalno uz malu podršku je svega oko 10-12 odsto u državnim, a 7-8 odsto u privatnim domovima (…) Otuda treba bitno smanjiti broj administrativnih i tehničkih radnika, na račun onih koji najneposrednije rade sa korisnicima na pružanju nege, raznih vrsta zdravstvenih, socijalnih i terapeutskih usluga”, istakla je Satarić.

Prednost državnih domova u odnosu na privatne

Satarić dodaje da je prednost državnih domova u odnosu na privatne u tome što korisnici uz smeštaj imaju i zdravstvenu zaštitu.

Naime, državni domovi imaju sklopljene sporazume sa RFZO, na osnovu kojih svaki dom ima najmanje jednog svog lekara opšte prakse koji postaje izabrani lekar korisniku usluga koji dolazi u dom.

“Korisnik prenosi svoj zdravstveni kartom iz Doma zdravlja i nastavlja u Domu za smeštaj da koristi sve usluge primarne zdravstvene zaštite pod istim uslovima kao da je u svom stanu/kući. Gerontološki centri imaju formirane službe za zdravstvenu zaštitu koje podrazumevaju i zaposlene lekare određenih specijalnosti ili im dolaze specijalisti iz obližnjih Kliničko bolničkih centara. Lekare i medicinske sestre u državnim domovima plaća država, te oni ne opterećuju cenu kompletnih domskih usluga, kao što je to slučaj u privatnim domovima”, kazala je Satarić.

Kako to izgleda kod privatnika

Kada su u pitanju privatni domovi, neki imaju zaposlenog lekara koji se plaća u okviru cene doma, dok drugi dodatno naplaćuju medicinske usluge. Međutim, čak i ako ste se preplatili na lekara u privatnom domu, on ne može da prepisuje lekove na recept i piše upute korisnicima, objašnjava naša sagovornica.

“Na kraju se ispostavi da dobar deo zdravstvenih usluga korisnici privatnih domova moraju dodatno da finansiraju iz svog džepa iako imaju zdravstveno osiguranje”, napominje ona.

Državnih domova malo, čeka se dugo na mesto

Problem je u tome što državnih domova nema dovoljno, a u nekim delovima zemlje ih uopšte i nema.

“Druga prednost državnih domova je i što socijalni radnici u državnim domovima rade doista posao koji treba da rade, za razliku od onih što su zaposlenih kod privatnika gde u ne malom broju privatnih domova socijalni radnici nose račune u banku, kupaju, neguju i hrane korisnike, odnosno rade poslove za koje nisu obučeni a njihov deo posla ne radi niko, pa su korisnici često socijalno potpuno isključeni, umesto da bude obrnuto”, napomenula je Satarić.

Maksimović kaže da kada je razmišljao o smeštaju majke, privatni dom nije bio opcija – što zbog novca, što zbog bezbednosti. Međutim, na mesto u Domu Bežanijska kosa čekali su oko dve godine. Mnoge porodice nemaju mogućnost da toliko dugo čekaju, pa iz hitnosti odlaze u privatni dom, a izbor često pada na onaj koji ima najprihvatljiviju cenu.

Na šta obratiti pažnju pri odabiru doma

Predsednik Udruženja privatnih domova Radoslav Milovanović kaže da dom koji poštuje sve zakone i propise koji se tiču kako broja i strukture zaposlenih, tako i zakona o radu, o protivpožarnoj zaštiti i zakona koji regulišu finansijsko poslovanje, ne mogu da koštaju manje od 100.000 dinara, a da je realna cena oko 1.000 evra.

Upitan na šta budući korisnici ili njihove porodice treba da obrate pažnju prilikom izbora doma, pored toga da li dom ima lincencu što se može proveriti na linku Ministarstva, Milovanović kaže da je važno da se zna ko je zaposlen u domu i kakva je struktura zaposlenih. Savetuje da se pri obilasku doma obrati pažnja i na to ko vas je dočekao, kao i da li je dom pun ili prazan.

“Dobar dom je uvek pun”, istakao je Milovanović, dodajući da budući korisnici treba unapred da se raspitaju za preporuke.

Satarić kaže da je popunjenost kapaciteta jedan od faktora koji određuje cenu privatnog doma, pa što ima manje korisnika – to cene padaju.

Privatnici traže subvencije za smeštaj - kao za vrtiće

Udurženje privatnih domova predložilo je da Ministarstvo subvencioniše smeštaj starih osoba u privatne domove do cene koštanja državnog doma u istoj kategoriji. Kako je Milovanović objasnio za portal N1, to bi bio sistem sličan subvencijama za vrtiće u Beogradu.

On kaže da je nešto slično jedno vreme i postojalo, ali samo za socijalno ugrožene kategorije stanovništva za koje nema mesta u domu. Objašnjava da je Ministarstvo biralo domove koji su pružali ovu uslugu na javnoj nabavci, a da su članice Udruženje na tender izašle sa jedinstvenom ekonomskom, a ne tržišnom cenom.

Saradnja privatnih domova i Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja, prekinuta je kada je na njegovom čelu bila Darija Kisić, a Milovanović se nada da će ona biti obnovljena.

Nada Satarić iz organizacije Amity kaže da organizacije civilnog društva podržavaju ovu inicijativu, jer su liste čekanja za određene kategorije, poput onih koji imaju demenciju ili druge psihičke smetnje. Na mesto se čeka po dve do tri godine, a mnogi ga na kraju i ne dočekaju.

Cene u državnim domovima

Državni domovi za stare od 1. februara poskupeli su za 30 odsto, objavilo je resorno Ministarstvo. Prema cenovniku objavljenom za najveći dom Bežanijska kosa, najjeftiniji je smeštaj u višekrevetnoj sobi, gde postoji jedan toalet na dve sobe i kupatilo na odeljenju. Takav smeštaj ranije je koštao 42.821 dinar,a sada iznosi 55.666 dinara. Međutim, to važi samo za one korisnike koji imaju treći stepen zaštite. Sa najvišim, prvim stepenom zaštite, isti smeštaj košta 70.386 dinara.

Najskuplji je smeštaj u jednokrevetnom apartmanu sa prvim stepenom podrške, koji je sa 78.509 dinara poskupeo na 102.000.

Isti skok cena odnosi se i na ostale državne domove za stare, a najskuplji smeštaj u državnim domovima u Srbiji nalazi se u Kragujevcu i košta oko 120.000 dinara.

Prethodno su početkom godne poskupeli i privatni domovi za stare. Mediji su pisali o baka Milki koja je morala da napusti dom jer joj je mesečni smeštaj poskupeo sa 70.000 na oko 90.000 dinara.

Cene u privatnim

Cene u privatnim domovima se razlikuju i po tome u kavom zdravstvenom stanju su korisnici, odnosno koliko nege je oko njih potrebno.

Tako jedan dom na periferiji Beograda ima raspon cena od 620 do 820 eva mesečno, zavisno od toga da li su korisnici pokretni i mentalno očuvani, polupokretni ili nepokretni i dementni.

Cene su za dvokrevetne i trokrevetne sobe, a smeštaj u jednokrevetnoj sobi je od 1.100 evra pa naviše, zavisno od stanja korisnika, tipa sobe i izabrane usluge.

Podsetimo da je prosečna penzija u Srbiji za januar 2026. iznosila je 56.843 dinara.