Dva druga napravila replike dresova, pa upoznala više od 70 sportskih legendi Jugoslavije

U mladosti fudbaleri, danas kreativci - sa zajedničkim dečačkim snom: da upoznaju svoje uzore.

"Kad već u fudbalu nismo mogli da igramo sa tim asovima koji su bili, onda barem dok su oni živi, dok smo mi živi - da probamo da ih upoznamo lično", kaže Mikloš Bognar.

Cilj nije bio samo pružiti ruku - već odati čast. Tako su kreirali replike starih jugoslovenskih dresova - sa namerom da ih poklone svojim idolima.
Prva adresa bila je ona koju već znaju: njihov nekadašnji saigrač, a ujedno i čovek kom su se divili, Zoran Kuntić.

"On je odmah pristao - i tako je krenulo. Drugi ljudi su čuli šta mi radimo - odmah su se javili ko koga poznaje, što ne odemo kod ovog, onog: lični prijatelji, poznanici, rodbina, povezivanje preko tih kontakata - pa je to veoma glatko išlo", navodi Bognar.

Pred svako novo upoznavanje - bilo je ozbiljne pripreme, pa i treme.

"Svi olimpijci, to su takve veličine - nije baš svejedno kada im priđeš i znaš da imaš 10-15 minuta, o čemu da pričaš, kako da pričaš, da ostaviš utisak - da je druženje, da ne bude da su nas primili i zdravo", dodaje on.

Neki susreti trajali su po desetak minuta - a drugi i kasno u noć.

"Još imam taj respekt, ne mogu da kažem da su mi drugovi. Ali oni se ponašaju sa nama stvarno drugarski. Ti kad te veličine upoznaš, vidiš kakav je jedan Slavoljub Muslin, Mire Stanulov, olimpijci - kakve su to veličine i normalni ljudi", ističe Bognar.

Kroz četiri godine posetili su najmanje 70 ljudi koji su im obeležili detinjstvo.

"Robiki je najveća želja bila da upozna Dejana Savićevića, meni Ivana Gudelja - mislili smo da će nam biti potrebno 10 godina, a prve godine kad smo krenuli smo ih već upoznali", kaže on.

Mikloša je, upravo njegov idol, Ivan Gudelj - pitao za kumstvo.

"Ja sam rekao to je nešto najveće u životu što može da mi se desi, ja sam rekao ne bih, nismo mi ipak taj odnos imali - a on je pogledao gospođu i rekao 'čula si, nema kuma, nema svadbe', pa me je saterao u ćošak i morao sam da prihvatim", dodaje.

Reakcije sportskih velikana bivše države na posete i poklone, priča nam Mikloš, uvek su bile pozitivne.

"To je ono zbog čega ovo vredi raditi. Možda prepotentno zvuči, ali više se raduju nego mi što se radujemo njima. U ono vreme nije bilo baš dresova sa imenima, a i ako je bilo, mnogi su poklonili - pa mnogi nemaju dresove", kazao je.

Iz svih iskustava dvojice prijatelja, proistekao je zajednički brend, pa i izlog u Senti: kao svojevrsni spomenar sa putovanja i omaž jugoslovenskim zvezdama.