Dana 6. februara 1999. godine počeli su razgovori koji su doveli do 77 dana bombardovanja Savezne Republike Jugoslavije (SRJ).
U tom trenu od SFRJ ostala je SRJ, a kriza na Kosovu, koja je tinjala celu deceniju, razbuktala se. Za Oslobodilačku vojsku Kosova (OVK) prvi put smo čuli 1996. godine kada su počeli oružani napadi na policiju i civile na KiM.
Sve do Rambujea napadi na policiju i civile od strane OVK se nastavljaju i sukobi postaju sve žešći. Sa Kosova od nasilja beži stotine hiljada Albanaca. Zabrinut zbog prekomerne upotrebe sile, Savet bezbednosti usvaja Rezoluciju 1199. Na Kosovo 1998. godine najpre dolaze međunarodni diplomatski posmatrači, na koje se Slobodan Milošević, predsednik Jugoslavije, saglasio uz posredovanje ruskog predsednika Borisa Jeljcina.
Raseljavanje i izbeglištvo albanskih civila i sukobi i zločini naoružanih strana se nastavljaju.
Te iste 1998. godine u pokrajinu dolaze verifikatori iz misije OEBS-a. Verifikaciona misija treba da prati sprovođenje rezolucije 1203 prekid vatre, povlačenje vojske, da se ne vrše ratni zločine. Na čelu te misije je Amerikanac Vilijem Voker.
Voker će odigrati jednu od ključnih uloga u prelomnom događaju koji je usledio – Račak.
Povezane vesti
„Operacija uništavanja terorista“, kako je tvrdila Srbija, ili „masakr civila“ kako su tvrdili kosovski albanci i međunarodni posmatrači, na čelu sa Vokerom.
Sada već postaje jasna pretnja da bi NATO mogao vojno da se umeša, deklarišući da treba sprečiti humanitarnu katastrofu. U pokušaju da se reši kosovska kriza i de facto rat, Kontakt grupa saziva mirovnu konferenciju.
U Francuskoj, 6. februara, u gradiću Rambuje kod Pariza, mirovnu konferenciju otvorio je tadašnji predsednik Francuske Žak Širak. Glavni pregovarači bili su američki diplomata Kristofer Hil, ruski diplomata Boris Majorski i pregovarač EU Vofgang Petrič.
Kristofer Hil, trenutno ambasador SAD u Srbiji, trebalo je da gostuje u emisiji Global fokus na ovu temu, ali je u međuvremenu rekao da nije u mogućnosti, dok sa Borisom Majorskim N1 nije mogao da stupi u kontakt.
Petrič: EU i Rusi hteli mirno rešenje
Volfgang Petrič javio se iz Dubrovnika.
„U periodu pre Rambujea može da se vidi da Rambuje nije bio jednokratna priča, već nešto što se pripremalo mesecima unazad. Učestvovao sam u toj poslednjoj fazi pre Rambujea zajedno sa Kristoferom Hilom. Vodili smo diplomatiju, putovali iz Beograda u Prištinu, sa kontakt grupom u London, Nemačku, Pariz. To je bila naznaka da na neki način idemo prema krivini“, rekao je on.
Rat se, kaže, zahuktavao.
„Kada se desio Račak sredinom januara 1999. bilo je jasno da je naša vrsta diplomatije prespora. Ono što je odlučeno sa američke strane posle Račka bilo je da je ‘potreban NATO, moramo da bombardujemo jer diplomatijom ne može da se postigne ono što želimo'“, opisao je on poruku SAD.
Sa druge strane, dodaje Petrič, Evropljani i Rusi su bili mišljenja da je poslednji trenutka da se nađe mirno rešenje i dogovoreno je da to bude u Rambujeu.
Na pitanje zašto u Londonu prilikom sastanka Kontakt grupe nije bilo govora o NATO-u, Petrič odgovara da to nije tačno.
„Pre svega bilo je jasno da je dvoje potrebno da se vodi rat – Beograd i OVK. Međutim NATO je bio umešan barem od septembra 1998. kada je izdao aktivaciono upozorenje. U oktobru je (Ričard) Holburk napravio dogovor sa Miloševićem. odlučeno je da će vazdušni nadzor NATO biti deo tog dogovora. Negde od oktobra 1998. godine NATO je imao pravo da kontroliše vazdušni prostor – to su odlučili generali Momčilo Perišić i general Vesli Klark“, kazao je on.
„NATO nije bio iznenađenje, to je urbana legenda u Beogradu“
U Rambujeu je, dodaje Petrič, bilo jasno da su trojica pregovarača zadužena za civilni deo mirovnog sporazuma, ali i da će NATO nastaviti da igra ulogu.
„Samim tim, ta priča da je NATO nekako sve iznenadio nije istina, jer je Milošević 1995. učestvovao u Dejtonskim sporazumima kada je NATO preuzeo taj bezbednosni deo. Potpuno isti model korišćen je i u Rambujeu. Reći da je NATO došao kao iznenađenje urbana je legenda u Beogradu“, istakao je on.
Jugoslovenska delagacija se kasnije žalila da nije dobila anekse koji se tiču vojske i policije istovremeno sa ostalim, kao i na moguće pristustvo NATO snaga u Srbiji.
Na pitanje da li su bili obavešteni pre Rambujea da je to jedan od uslova, Petrič tvrdi da jesu.
„Jedan od ciljeva u Rambujeu bio je da se demilitarizuje Kosovo, i da OVK bude razoružana, da jugoslovenske snage odu sa Kosova.
Umesto njih, trebalo je da dođe mirovna misija pod vođstvom NATO – potpuno isti model kao četiri godine ranije u Dejtonu“, ponovio je.
Zašto se delegacije Beograda i Prištine nisu srele u Rambujeu – šta kaže Petrič?
Upitan zašto se delegacije Beograda i Prištine nisu sastale za vreme mirovnih pregovora, Petrič odgovara da prvo Beograd, a onda Priština nisu hteli da se sastanu jedni s drugima.
„To su te igre koje si igraju,a da bismo postigli napredak, morali smo mi da posredujemo. Kada kažete da se Beograd žalio na anekse koji nisu bili na stolu otpočetka, to nije tačno. Kada smo došli u Beograd, oko 90 odsto civilnog dela već je bilo ispregovarano kako u Beogradu, tako i u Prištini. Vojni deo sporazuma je posebna stvar, tu se odlučivalo ko će biti zadužen za bezbednost na Kosovu kada Kosovo bude demilitarizivano. Postojao je jasan dogovor da pregovori koje vodi NATO, Vesli Klark i generali iz Beograda jeste posebno pitanje koje će slediti primer dejtonskog mehanizma“, tvrdi on.
U Rambujeu se nije pričalo sa Kosovom o prisustvu NATO, jer Kosovo nije bilo priznato kao suverena država, dodao je.
„Zato je postojao utisak da se u Rambujeu nije pregovaralo o vojnim pitanjima, ali jeste. Imali ste dobre pregovarače iz Beograda, iskusne, koji su razumeli suštinu sporazuma – ko će da vrši nadzor i obezbedi civilni deo sporazuma“, kazao je on.
Pitanje referenduma – šta kaže Petrič?
Poslednji deo sporazuma u Rambujeu bilo je pitanje referenduma, podseća.
„Tu je pisalo da će se posle tri godine sazvati sastanak da bi se videlo šta je urađeno u međuvremenu. Obe snage će biti ocenjene. Povrh toga postojala je mogućnost da se izrazi volja naroda na referendumu. Niko ne bi bio iznenađen ishodom referenduma. Samim tim smo dodali da bi svaka promena granica morala da bude u skladu sa Helsinškim sporazumom. Princip OEBS-a je inače takav da nema mogućnosti promena međunarodno priznatih granica bez saglasnosti obe strane. Ako bi kosovski Albanci tada želeli nezavisnost, a Beograd rekao ne, moralo bi da se razgovara“, tvrdi Petrič.
To je najznačajnije pitanje posle 25 godina – kako da se reši pitanje suvereniteta, navodi on.
„To moramo da imamo u vidu i šta bi u ono vreme značilo da bi Beograd imao na svojoj strani princip OEBS-a. Ne smemo zaboraviti da Hil i ja nismo pregovarali sami, tu je bio Boris Majorski, Rus koji je bio naravno više na strani jugoslovenske stranke nego Kristofer Hil. Mene su smatrali nekim ko pokušava da pronađe kompromis. To je suština Evropske unije. Mi u EU nikada nismo imali interes da se sprovede vojna intervencija jer EU nema vojsku. Jednom kada je Milošević odlučio da ne želi da potpiše taj sporazum, naš posao kao mirovnih pregovarača došao je do kraja i NATO je preuzeo. Bilo da se to nama dopadalo ili ne, za diplomatu je najveće razočaranje kada ne možete da ubedite strane da nađu mirno rešenje“, rekao je.
Sada dolazimo u sitauciju da su Srbi izašli iz institucija, Kosovo nije deo UN, Srbija nije deo EU i deluje da smo praktično u ćorsokuaku, a Petrič smatra da bi „tragedija Gaze i rat u Ukrajini trebalo da budu upozorenje za sve nas“.
„U danima užasnog konflikta u Gazi, svi mi bi ovde trebalo da pokušamo da nađemo brzi kompromis i brzo rešenje, jer Evropa ne želi još jedan sukob na svom pragu. Sada je vreme da se postigne napredak i da se poradi na kompromisu koji je u interesu kako Srba, tako i Albanaca“, zaključio je.
Etinski: Rambujeu prethodilo usvajanje novog Ustava Srbije
Rodoljub Etinski, pravi ekspert tadašnje jugoslovenske delegacije i profesor prava na Univerzitetu u Donjoj Gorici i Novom Sadu, takođe smatra da na Rambuje ne treba gledati kao na izolovani istorijski događaj.
„Prethodilo mu je usvajanje novog Ustava Srbije 1990. godine kojim je autonomija Kosova i Vojvodine smanjena. To je izazvalo značajno nezadovoljstvo pogotovo albanskog, ali i projugoslovenskog stanovništva“, naveo je profesor Etinski.
Godine 1989. Ibrahim Rugova je osnovao Demokratsku alijansu za Kosovo, čiji je program bilo nezavisno Kosovo i uejdenjivanja svih Albanaca, podsetio je.
„U toj situaciji ne samo da se nije razgovaralo sa Rugovom već se donosi rešenje koje je bilo suprtono željama i očekivanjima albanskog stanovništva. Takođe je bilo jasno da Rugova neguje pasivan otpor. Stvaraju se paralelne institucije, posebne škole, kosovsko društvo puca po etničkim šavovima, ali do 1996. je relativno mir“, navodi on.
Te godine počinju prvi teroristički akti i situacija biva mnogo složenija, podsetio je.
„Onda se 1998. godine dešava Drenica koja je upalila alarm u međunarodnoj zajednici. Iste godine Savet bezbednosti donosi rezoluciju o Kosovu u kome govori o nadolazećoj humanitarnoj katastrofi, o prekomerno i deskriminatornom korišćenju sile, osuđuje stradanje civila, govori o 230.000 izbeglica sa Kosoova, oko 50.000 interno raseljenih ljudi, osuđuje terorističke akte i zahteva momentalni prekid vatre sa obe strane, smislene razgovore i posmatračku misiju“, nabrojao je on.
„Prva pretnja NATO da će Jugoslavija biti bombardovana“
U oktobru 1998. NATO upućuje prvu pretnju Jugoslaviji da će biti bombardovana, rekao je profesor Etinski.
„Iste godine Jugoslavija sklapa sporazum sa OEBS-om o posmatračkoj misiji na Kosovu prema kom je 2.000 posmatrača trebalo da dođe na Kosovo i verifikuju šta se događa, pripreme nove izbore itd.. Američki diplomata VIlijem Voker je bio određen za šefa misije. Međutim, 15. januara se događa Račak“, naveo je.
Prema našoj vezriji, tamo su stradali borci OVK, prema ovoj drugoj verziji – civili, podsetio je.
„Nekoliko dana kasnije u Lonodu se se sastala Kontakt grupa koju su činili SAD, Rusija, Italija, Velika Britanija, Francuska i Nemačka (koja je bila osnovana još 1994. da reši pitanje rata u Bosni) i ona usvaja neka načela da kojima treba da se reši problem Kosova. Konferencija u Rambujeu se potom saziva 6. februara“, kazao je.
„Olbrajt je direktno govorila o bombardovanju“
Na pitanje šta je bilo pravno sporno kada je reč o sporazumu koji je predstavljen jugoslovenskoj delegaciji, profesor Etinski odgovara da sa pravne strane nije bilo problema ali jeste sa „onim što se dešavalo kasnije“.
Još u oktobru je Jugoslavija bila izložena pretnji NATO-a, pretnji bombardovanja, kazao je on i dodao da su se pretnje čule i direktno.
„Pred kraj prvog dela konferencije (koji je trajao od 6. do 23. februara. dok se drugi odvijao od 15. do 18. marta) tadašnji državni sekretar SAD Madlen Olbrajt je posetila konferenciju. Prvo je imala sastanak sa (predsednikom Srbije Milanom) Milutinovićem, pa se sutradan obratila našoj delegaciji. Rekla je da nema ništa protiv Srba, a onda mahnula nacrtom i svima nama rekla: ‘Ovo je dobro za vas, prihvatite ovo, ako ne prihvatite bićete bombardovani. Vaša ekonomija više nije sjajna, a posle bombardovanja biće razorena'“, tvrdi Etinski.
Verovatno iznenađena i sama svojom otvorenošću, nastavlja on, u sledećem momentu rekla je da ona nije diplomata, već profesor.
„Direktno nam je sa najvišeg mesta rečeno u Rambujeu“, navodi profesor Etinski.
„Dve sporne glave“
Na pitanje koja su dva člana sporazume bila sporna i da li je tačno da nisu data jugoslovenskoj delegaciji u istom momentu kada i ostali, tj. da nisu dati redom, Etinski tvrdi da je tako bilo.
„Moguća su dva razloga – posle 29. januara počela je konferencija Kontakt grupe. Svi dokumenti su pripremani tako da se slože svi članovi Kontakt-grupe. Objektivno je bilo teško da se to napravi, a konačan dokument ima oko 90 stranica. Drugi razlog je moguće bio taj da je unapred bilo odlučeno da se tako postupi, da se na kraju daju te dve ‘glave’ sporazuma, koji su bili zaista problematični i da se tu ne ostvi puno vremena za raspravu“, rekao je.
Etinski je dodao da inače nije bilo mnogo rasprave i da, osim trenutka kada je šef pregovaračkog tima kosovskih Albanaca Hašim Tači slučajno ušao u njihovu prostoriju, sa albanskom stranom nije bilo kontakta.
Zašto se delegacije Beograda i Prištine nisu srele u Rambujeu – šta kaže Etinski?
„Rečeno nam je da oni ne žele da razgovaraju sa nama. To je metod koji je korišćen i u Dejtonu – to je tzv. proximity talks. Ovde je isti metod korišćen. Možda su mislili da je to bolji manir. Beograd je još ranije nekoliko puta slao svoju delegaciju da se sastane sa Albancima, ali bez uspeha. Taj metod je imao efekta u Dejtonu, u Rambujeu nažalost ne“, kazao je on.
Povezane vesti
Kada je reč i spornim tačkama, podseća, bile su u pitanju glava dva i sedam.
„Glava dva se odnosila na policiju – predviđala je da na Kosovu i Metohiji ostane 75 saveznih policajaca na graničnim prelazima, kao i 50 carinika na graničnim prelazima. Ostala policija, i savezna i srpska, trebalo je da se povuku sa Kosova i da se zameni kosovskom policijom koja će odgovarati prema opštinama i biti pod kontrolom OEBS-a“, kazao je.
Suština glave sedam, nastavio je, bilo je povlačenje JNA, zamena KFOR-om i razoružavanje OVK.
„Bilo je predviđeno da 1.500 naših vojnika ostane da štiti granicu i još 1.000 u graničnim bazama, a da se svi ostali povuku i da ih zameni KFOR, te da se razoruža OVK“, odgovorio je Etinski.
Pitanje refernduma – šta kaže Etinski?
Upitan o referendumu, Volfgang Petrič je rekao da je „ta formulacija u odlučivanje je uključila i srpsku i albansku stranu i nije neminovno pdredviđala referendum, budući da je međunarodna zajednica naučila lekciju referenduma u BiH“.
Etinski dodaje da je pitanje referenduma bilo uređeno glavom osam.
„Planirano je da za tri godine bude organizovan referendum. To je za nas bilo neprihvatljivo i to je promenjeno. Onda je odlučeno da za tri godine bude međunarodni sastanak na kome će se utvrditi mehanizam za rešavanje Kosova, a taj mehanizam će uzeti u obzir volju naroda Kosova, mišljenje nadležnih vlasti, kako su se obe strane ponašale u impelmentaciji sporazuma iz Rambujea i na kraju – Završni akt iz Helsinkija. To je bila nesuvisla formulacija, svako je mogao da je tumači drugačije. I to je bio razlog zašto se albanska delegacija ustezala da ga prihvati, ali kada su dobili uveravanje do SAD da ako prihvate sporazum Jugoslavija će biti bombardovana, oni su to i uradili“, navodi Etinski.
Interesantno je da sporazum nije potpisao Hašim Tači, već Ibrahim Rugova, napominje on.
„Da je Jugoslavija prihvatila sporazum, ne bi bilo bombardovanja, bar bi tri godine 2.500 naših vojnika ostalo na Kosovu, Srbija ne bi imala problema da pruža pomoć opštinama kojima je to bilo potrebno. Kosovo bi ostalo u sistemu Jugoslavije, i učestvovalo bi na izborima. A šta bi se desilo posle tri godine, teško je reći. Ali i da se desilo najgore – da je Kosovo postalo nezavisno, i tada bi situacija bila bolna i komplikovana, ali daleko bolja nego sada. Ne bi bilo egzodusa srpskog stanovništava sa Kosova i ovih brojnih problema“, zaključio je.
Hiseni: Mi smo radili, naše komšije pevale
Hidajet Hiseni bio je član delegacije kosovskih Albanaca.
Upitan kako se seća pregovora u Rambujeu odgovara da je teško sve sumirati.
„Mogu samo da kažem da su bili različiti stavovi pa samim tim i različita očekivanja. Postojala je dilema ići ili ne ići. Postojalo je uverenje da osnova ovog sporazuma nije sasvim obećavajuća i pravična. Ipak, prevagnuo je stav da treba ići bez obzira na nesuglasice, sa nadom da će se bar stvoriti prilika da se kaže i otkrije istina i da se obezbedi prilika za pravedno i održivo mirno rešenje, koje se želelo“, naveo je.
Dalje je naveo:
„Jedna strana, kosovska, radila je i pokušavala da pročita dokumente, uporedi i ispravi kako bismo dosli do onoga sto smo hteli. S druge strane, naše komšije su pevale, galamile i uopšte se nisu bavili dogovorom. Kasnije smo shvatili o čemu se radi, oni su pripremili drugi dokument, a onaj predloženi su precrtali. Tu i tamo su uneli neke izmene, ali su za većinu predloženih tačaka rekli da se ne slažu.“
Zašto se delegacije Beograda i Prištine nisu srele u Rambujeu – šta kaže Hiseni?
Upitan zašto nije bilo direktnih razgovora sa delegaciom Jugoslavije, kaže da ni sada na to pitanje nema odgovor.
„Ni tada nismo znali, a ne znamo ni sada. Naš utisak je bio da je srpska delegacija došla sa stavom da sve odbaci, da odbaci sve ispravke. Tako smo bar verovali i danas verujemo. Navodi se da su oni imali zahtev za sastanakom. Ne verujem. Postojala je mogućnost da se sretnemo na konferencijama za novinare ili u drugim nepolitičkim sastancima, ali se suština svodi na narodnu izreku: ‘Poslala me majka da obrišem usta’, dakle oni su bili tu samo da proglase potpuno odbacivanje sporazuma“, tvrdi Hiseni.
Dodao je da je u samom tekstu sporazuma bilo pitanja koja su za albansku stranu bila neprihvatljiva, ali su ih ipak prihvatili.
„Istina je da smo radili na ovom projektu u grupama, tadašnji predsednik Demokratskog saveza Kosova Ibrahim Rugova, drugi subjekti, studenti i ostali. Nešto se menjalo, ali ponešto uvek ostajalo. Verujem da naša strana nije želela da blokira proces, već da je to bilo zamišljeno da bude dogovor koji treba da pogura proces napred, uzimajući u obzir i stav druge strane“, kazao je.
„Albacni su hteli isto što i ostale republike bivše Jugoslavije“
Albanci su tražili pravedno rešenje, kao i ostale republike bivše Jugoslavije, „punu slobodu, punu nezavisnost, punu ravnopravnost“, tvrdi Hiseni.
„Nismo želeli da imamo poseban odnos sa Republikom Srbijom. Tražili smo republiku, pošto su i druge članice SFRJ postale republike. Ostali su se otcepili i postali države, naravno da Kosovo nije želelo da ostane jedino bez drzavnosti, imajući u vidu da je bilo najmučenije i ugnjetavano. U takvim uslovima zatraženo je da ključem samoopredeljenja po formatu drugih republika. To smo za dobrobit drugih zajednica, uključujući i druge zajednice, uključujući Srbe na Kosovu, svi imali ovo uverenje. Prvo se tražilo rešenje za Kosovo, dok je Beograd rekao da možemo da napravimo rešenje za razna pitanja unutar Srbije sa Kosovom u Srbiji, ali ne za kosovsko pitanje. Tu se sve podelilo. Da je Kosovo tretirano kao druge republike, onda bi problemi bili automatski otklonjeni, a mi bismo imali druga pitanja poput nasleđa, a prošlost bismo ostavili iza sebe i gledali ka zajedničkom razvoju i možda kreirali modele kao što su to cinili drugi“, rekao je Hiseni.
Pitanje referenduma – šta kaže Hiseni?
Upitan o referendumu i već pomenutoj Petričevoj formulaciji, Hiseni kaže da prvi put za to čuje.
„Pročitao sam zapis u knjizi jednog važnog i uvaženog diplomate koji je rekao suprotno. Mislim da je to nesporazum ili pogrešno tumačenje, ne verujem da gospodin Petrič pravi takve greške. On je zaista bio jedan od stubova ovog procesa. Istina je da je ovo rešenje bilo zasnovano na principu samoopredeljenja, demokratije i principa prava naroda, a sve je rezultiralo rešenjem koje je podrazumevalo i slobodu u potpunosti. Zato mislim da se radi o nesporazumu i hoću da verujem da nije došlo do promene njegovog stava kao što ponekad zna da se desi sa diplomatama a kao rezultat nekog uticaja“, rekao je.
On je dodao:
„Međutim i ukoliko se to desi, to je njegovo pravo ali ja stvarno mislim da tu nema osnova za tako nesto i nikada nije bilo. Sporazum je predviđao postepeno rešenje, stoga je navedeno da se pitanje statusa Kosova reši posle tri godine i to u skladu sa voljom naroda Kosova, a ono što je volja naroda Kosova je njihovo samoopredeljenje, da li se to radi referendumom da li se radi na institucionalni način, nije toliko važno. Imam utisak da je tadašnja politika Kosova bila veoma oprezna da ni na koji način ne naruši položaj drugih zajednica, a posebno srpske, koja je dosta zloupotrebljavana a zloupotrebljava se i danas“, kazao je.
Kako on tvrdi, nacrt koji im je donet, od srpske delegacije, „ne da je bilo promenjen već je bio u potpunosti izbrisan, a samo u pojedinim slučajevima davali su stavove o kojim se nije moglo ni pregovarati“.
„Bilo bi dobro da se srpskoj javnosti pokaže istina. Ponekad mogu da budem subjektivan, ali u ovom slučaju nije bilo te volje ili takve mogućnosti“, naveo je.
Upitan kako je došlo do pregovora, Hiseni je rekao ni delegacija kosovskih Albanaca nije unutarsebe imala jedinstven stav.
„Kao što znate, bilo je i nesuglasica u tadašnjoj kosovskoj delegaciji, pošto se mi nismo slagali sa velikim delom nekih formulacija koje su bile predlagane, na primer, formiranje policijske formacije na Kosovu nakon svega sto se dešavalo. Zatim, i drugi ustupci koji su postavljeni i Kosovu i Srbiji. Želim da kažem da su, srećom, napravljeni neki ustupci koji su bili obećavajući i u skladu sa pravičnim i održivim i demokratskim rešenjem. Naglasicu, na primer, činjenicu da je i pored toga što je obezbeđeno međunarodno prisustvo na Kosovu, čak traženo da se ono uspostavi i u Srbiji, a kao što znate, jedini razlog je bilo uspostavljanje NATO-a u Srbiji, što je ruska delegacija koristila kao izgovor za protivljenje“, naveo je.
Ostale formule su bile dobrodošle, dodao je.
„Govorili smo o miru i pomirenju, i govorimo o pomirenju, do kog se može doći zbog prošlosti, ma koliko bolno bilo, ali do pomirenja ne može doći uz nasilje i teror koju se desili, zato je ovaj predlog bio vremenski ograničen, da se posle tri godine obezbedi konačno rešenje sudbine Kosova“, rekao je.
Da li se pre Rambujea znalo da će biti bombardovanja?
Ne može da kaže, dodaje, da li se pre Rambujea znalo ili osećalo da će doći do bombardovanja.
„Bilo je mnogo različitih glasina. Ali bilo je i predviđanja da bi se to moglo dogoditi, uzimajući u obzir eskalaciju nasilja i terora na Kosovu. Ono što se dogodilo u Bosni, ograničeno bombardovanje, smatralo se predznakom onoga što će se dogoditi na Kosovu. Ali jedno je bilo sigurno, nije postojao drugi razlog ili motiv za uključivanje međunarodnog faktora, to je bila jedina mogucnost za sprečavanje nasilja“, rekao je.
Da je Srbija, odnosno tadašnja Jugoslavija, prihvatila sporazum, kako bi danas izgledala realnost?
„Ne mogu u potpunosti da predvidim, ali jedno znam da ne bi bilo previranja, ne bi bilo tog nasilja i terora, 900.000 građana je bilo raseljeno oko hiljadu ubijene dece, 20.000 spaljenih kuća, političko nasilje, to je uticalo I na ugled Srbije. Srbi nisu takvi niti je njihova istorija takva. To je velika šteta. Zbog toga nismo bili zadovoljni Rambujeom, ali smo smatrali da treba da izbegnemo ono što se dešavalo. Jednom sam rekao da sam zahvalan onima koji su posredovali, zahvaljujem im se i na tome što zahvaljujući njima, naravno, i upornosti Oslobodilačke vojske Kosova, moj sin nije poginuo. Ali ja se takođe zahvaljujem s razlogom što mog sina nije ubio neko od njegovih komšija, i što mog komšiju nije ubio moj sin“, zaključio je on.
Povezane vesti
Koje je tvoje mišljenje o ovome?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare