Dr Slavica Plavšić: Fiziološki rastvor kao ogledalo države koja ćuti

Fiziološkog rastvora već duže nema u apotekama, a prema pisanju lista Danas i pojedine bolnice suočavale su se sa nedostatkom ovom medicinskog sredstva. Sve vreme nadležni o tome ćute. Upravo o tome u autorskom tekstu piše i primarijus dr Slavica Plavšić, specijalista za plućne bolesti.

Autorski tekst:

U Srbiji danas nema fiziološkog rastvora.

Ta rečenica zvuči bezazleno, gotovo banalno, dok se ne shvati šta zapravo znači. Ne govorimo o skupom inovativnom leku niti o terapiji dostupnoj samo u velikim centrima. Govorimo o osnovnom infuzionom rastvoru, o 0,9 odsto natrijum-hlorida, o „slanoj vodi“ bez koje zdravstveni sistem ne funkcioniše i koja u ovom trenutku postaje luksuzna i nedostupna roba. Problem traje gotovo tri meseca. Nije rešen, nije do kraja objašnjen, niti je ponuđen jasan odgovor šta se dogodilo, ko je zakazao i kako će se sprečiti da se nestašica ne ponovi.

Javnost o svemu saznaje sa društvenih mreža i iz svedočenja pacijenata i njihovih porodica, dok institucije ćute ili govore neodređeno, upućujući građane, pa i novinare na nepregledne sajtove, kao da je reč o administrativnoj grešci, a ne o pitanju javnog zdravlja. Hemofarm je jedini proizvođač fiziološkog rastvora u Srbiji i regionu i nalazi se u posebnoj tržišnoj, ali i društvenoj poziciji.

Monopol, međutim, nosi i veliku odgovornost. Povlačenje serija zbog neispravnih boca jeste regulatorno ispravan potez, ali izostaje objašnjenje zašto se najavljena stabilizacija ne dešava, zašto su i naredne serije bile problematične i zašto javnost ne dobija jasne i precizne informacije. Kada monopolista ne govori jasno, ceo sistem počinje da improvizuje. A sistem improvizuje loše.

U ovoj situaciji odgovornost nije apstraktna niti kolektivna, već jasno raspodeljena. Proizvođač je dužan da transparentno obavesti javnost o razlozima zastoja i realnim rokovima stabilizacije. Agencija za lekove i medicinska sredstva (ALIMS) ima obavezu da, osim regulatornih saopštenja, pruži razumljive informacije o bezbednosti i dostupnosti leka. Pošto je sada najveća nestašica u apotekama, na njih se prebacuje velika odgovornost.

Ministarstvo zdravlja mora da upravlja krizom, a ne da je prećutkuje. RFZO je odgovoran za kontinuitet snabdevanja i alternativne mehanizme u vanrednim okolnostima, dok Institut za javno zdravlje ima obavezu da proceni rizik i obavesti građane.

Ćutanje bilo koje karike u ovom lancu ne umanjuje, već umnožava odgovornost ostalih. Kada osnovno medicinsko sredstvo nedostaje nedeljama, a informacije su fragmentarne ili nepostojeće, sistem pokazuje ozbiljan nedostatak odgovornosti prema pacijentima i zdravstvenim radnicima.

Interventni uvoz, koji se pominje kao logično rešenje, u praksi je složen, spor i skup mehanizam. Fiziološki rastvor je kabasta i transportno zahtevna roba, a cena interventno uvezenog proizvoda je gotovo tri puta veća je od domaćeg. Veleprodaje nisu motivisane da ulaze u takav rizik jer se domaći proizvod može pojaviti u svakom trenutku, čime njihov skuplji lek ostaje neprodat. To svi u sistemu znaju, ali se o tome javno ne govori.

Poseban poraz predstavlja ćutanje struke. Većina lekara zna da problem postoji, ali malo ko želi ili sme da o tome govori javno, pod punim imenom.

„Šta ja tu mogu?“ postaje univerzalna rečenica odbrane. Strah od istupanja i navika na prilagođavanje parališu one koji bi prvi morali da govore. Bez njihovih svedočenja, problem ostaje bez javnog pritiska koji često daje najbolje rezultate.

U međuvremenu, građani se snalaze. Na društvenim mrežama šire se saveti za „kućnu proizvodnju“ fiziološkog rastvora. So, voda, malo prokuvavanja i eto rešenja. Ali to nije bezazleno, a može biti i opasno. Fiziološki rastvor mora biti sterilan i precizne koncentracije, što se u kućnim uslovima ne može obezbediti.

Kada sistem ćuti, improvizacija postaje praksa, a rizik se prebacuje na pojedinca. I kao po pravilu, tema nestaje iz javnosti. Vest u Srbiji traje nekoliko dana, a zatim je potiskuju novi događaji: sneg, kolaps, haos. Problem se ne rešava, već prekriva. Kupovina vremena postaje strategija.

Društvo u kojem osnovni infuzioni rastvor postaje nedostupan, a nadležni ne reaguju, suočava se sa slomom upravljanja javnim zdravljem. Fiziološki rastvor je samo ogledalo. Kada niko ne snosi odgovornost, dobijamo obrazac za sve buduće nestašice. Sutra će nestati antibiotici, pa će se pojaviti saopštenje. Zatim lekovi za hronične bolesnike, pa će nas uputiti na neki link. Jednog dana neće biti citostatika, uz objašnjenje da je tržište „kompleksno“.

Lekari će i dalje govoriti: šta ja tu mogu, pacijenti će se snalaziti, a institucije će kupovati vreme.

Javnost, međutim, čeka odgovore i normalizaciju tržišta koja je najavljena tokom januara. A januar traje dugo i prolazi sporo.