„Generalštab zaštićen kao kulturno dobro u stanju u kom se sad nalazi“: Koliko smo svesni šta znači – nasleđe

Vesti 13. jun 202418:40 25 komentara

Profesor Branislav Dimitrijević, koordinator za kulturu Zeleno-levog fronta i arhitektica Katarina Maksimov, predsednica Društva konzervatora Srbije složili su se da pitanje da li je nešto kulturno dobro "nije pitanje da li se nekome neka zgrada sviđa ili ne, već postoje jasna pravila zašto se ona štiti, zašto je nasleđe i čemu to služi".

Profesor Branislav Dimitrijević, koordinator za kulturu Zeleno-levog fronta, objašnjava da je zgrada Generalštaba zaštićena kao kulturno dobro po čak tri osnova.

„Sama zgrada, čitavo to područje, ceo taj deo grada i po prvom urbanističkom planu sredinom 19. veka, predviđen je da bude administrativni centar. Celo to područje, stara zgrada Generalštaba, važno je reći, da bi se tu nešto gradilo, ili bilo šta oko te zgrade menjalo, mora da se obavi ozbiljno nasilje pravno. Mislim da su ljudi u Zavodu toga svesni. Radi se sve vreme o strašnom političkom pritisku na ljude iz struke da potpišu nešto nezakonito. Tu nema mnogo prostora za druge interpretacije, to je prosto tako“, kaže on.

Predsednica Društva konzervatora Srbije arhitektica Katarina Maksimov ističe da bi trebalo „ukinuti minimum tri stepena zaštite“.

N1

„Kad vas neko pita koliko traje procedura, podjednako bi trebalo da bude komplikovana kao i utvrđivanje za kulturno dobro. Da pozdravim sve konzervatore, u Republičkom zavodu, ali su se oglasili i iz beogradskog, usprotivili su se javno. Ovo je presedan, pritisci na struku konzervatorsku su užasno veliki već decenijama. Pritisci su svakodnevni, na sve zaposlene, pozdravljam ovu njihovu odluku da se javno imenom i prezimenom oglase, dajemo im podršku“, kaže ona.

Pritisci su, objašnjava ona, „raznorazni“.

„Od stranih investitora koji žele da grade na područjima gde su zaštićena kulturna dobra, neretko se dešava pritisak investicije državne, koja se postavlja prema kulturnom nasleđu kao prema teretu. Kada se donose zakonske regulative, Zakon o kulturnim dobrima iz 1994. godine je potpuno okrnjen, donet je Zakon o kulturnom nasleđu, samo Zakon o nepokretnom kulturnom nasleđu se još nije doneo“, kaže ona.

Dimitrijević ističe da se situacija toliko ekstremizovala da je objedinila sve njih koji, kako kaže, „već godinama skreću pažnju na ovaj ili onaj način na tu vrstu nasilja koja se vrši nad javnim prostorom, a posebno nad kulturnim nasleđem“.

„Vrlo mi je drago da vidim da su se arhitekte ujedinile i dale jasan stav, mislim da su predugo ćutale oko ovakvih problema, da je sada očigledno došlo do tačke kada je pitanje obraza da se u to uključite. Čujemo da su se zaposleni u Zavodima takođe digli, njima je situacija veoma teška, raditi u institucijama pod aktuelnom vlašću je nešto gde ste ili ucenjeni ili vam se preti. Ako je takva situacija u fabrikama, u javnim preduzećima, sigurno je i u institucijama kulture, nezavidna situacija u kojoj ljudi moraju da shvate da se to neće završiti dok otpor tome ne postane masovniji. Radi se o našem zajedničkom prostoru, ne samo o dobru, nego čitavom našem zajedničkom prostoru u koji je upisana neka istorija, kompleksna istorija je upisana u te građevine“, kaže on.

Maksimov je objasila da procedura utvrđivanja jednog kulturnog dobra prolazi niz koraka.

„Za svako utvrđeno dobro postoje pojedinci koji bi mogli da kažu ili smatraju da nema dovoljno vrednosti“, kaže.

Dimitrijević podseća da je Generalštab „jedini izvedeni projekat arhitekte Nikole Dobrovića u Beogradu“.

„On je ne samo autor te zgrade, bio i urbanista, glavni arhitekta za razvoj Novog Beograda. To je upravo deo naše baštine koji je najprepoznatljiviji u svetu. Nije to pitanje da li se nekome neka zgrada sviđa ili ne, postoje jasna pravila zašto se ona štiti, zašto je nasleđe i čemu to služi. Druga strana svega ovoga je izmišljanje istorije, nije samo negiranje i uništavanje, revizionizam, kroz to se odvija vrsta izmišljanja istorije, a kad izmišljate istoriju, kakva će vam budućnost biti“, pitao je on.

Na pitanje da li se Generalštab može obnoviti, Maksimov odgovara „naravno“.

Pročitajte još

„Generalštab je postao kulturno dobro nakon bombardovanja, 2004. godine. Kasno smo prepoznali vrednost savremene arhitekture da bismo je vrednovali kao kulturno dobro. Generalštab je zaštićen kao kulturno dobro u stanju u kom se sad nalazi. Dobro je bilo što je urađena sanacija, uklonjeni su svi potencijalno opasni elementi, može da se rekonstruiše, treba da se rekonstruiše, to nije tako davna istorija, imamo projekte, fotografije, arhivu“, kaže ona.

Dimitrijević objašnjava da je „svest o modernističkoj, savremenoj arhitekturi mala“.

„Taj objekat je bio u posedu vojske, vojska je za građane ipak jedna netransparentna ustanova. To je kao vojni objekat nešto što je donekle obavijeno velom tajne, meni je bilo interesantno, iako je bio u takvom stanju, služio za propagandne poruke vojske, sad se reklamira namenska industrija. Takva ruina je služila kao nosač za bilbord“, kaže on.

Moramo, dodaje on, da postanemo svesni toga šta to nasleđe uopšte znači.

„Nije to samo jedna zgrada kao takva. Stara Šećerana, nije to sad ona samo kompleks zgrada na tom velikom broju kvadrata, nego je upisana istorija, početak industrijalizacije u Beogradu, odmah po otvaranju je postala poprište radničke borbe. Ta krv koja je puštena tu je deo te priče. Kada se ovako nešto radi, ne uništava se samo neka fizička materijalna stvar, nego se pokušava zaboraviti prića koja je vezana za tu lokaciju. Za društvo je važniji duh mesta koji nestaje, pod ovom vlašću doživljava svoj sunovrat, najveće mironodopsko rušenje grada u istoriji Beograda“, kaže on.

Maksimov ističe da „treba uzeti u obzir i urbanističku struku“.

„Ne moraju sve celine i svi objekti da budu pravno zaštićena kulturna dobra. Ne moramo i ne treba ako nije zaštićeno kulturno dobro da tretiramo taj građevinski prostor kao prazan, to je jako loše, često se dešava da u manjim gradovima moramo da koristimo zakone kao instrument. Skrenuli smo sa pravog puta kako se valorizuje građevinsko nasleđe“, kaže.

Struka je, nažalost, kaže ona, „minimalizovana u brojnom stanju“.

„Zabrana zapošljavanja je onomad poprilično oslabila svaki zavod za zaštitu spomenika. Dišući na škrge još i dobro uspevamo da sačuvamo nešto, u odnosu na to koliko je neprijatelja protiv nas“, kaže ona.

Dimitrijević ističe da je situacija ipak malo drugačija kada se struka u ovolikoj meri oglasila.

„Mnoge smo stvari propustili, ali dalje ne smemo da propuštamo“, naglašava.

Pročitajte i

Koje je tvoje mišljenje o ovome?

Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare