Gošće N1: Tradicionalna porodica neguje ljubav, a ne odbacivanje i prezir

“Ja sam veoma porodična osoba, ja sam nekome sestra, tetka, donedavno sam bila unuka, ja sam nečija ćerka, nećaka. Moje uloge su takođe vrlo porodične i ne želim da mi iko uzima pravo na porodičnost”, rekla je Barzut u emisiji “Da razumemo” na N1.

Kazala je da postoji “suštinsko nerazumevanje naših elita” o tome šta Prajd predstavlja, i da je pogrešan narativ u kom se suprotstavljaju ljudska prava i porodične vrednosti.

Ana Petrović kaže da će, bez obzira na zabranu održavanja šetnje u okviru Evroprajda, marširati 17. septembra “zbog svakog adolescenta koje se bori sa svojim identitetom, sa svojim svojstvom, sa svojom okolinom, sa svojom porodicom”

“I, na kraju krajeva, da podsetimo da tradicionalna porodica u sebi neguje ljubav i prihvatanje, a ne odbacivanje i prezir”, rekla je ona.

Barzut dodaje da je Prajd važan da bi poručili da se ne stide, i da mladi koji ulaze u adolescenciju i otkrivaju da su LGBT+ znaju da to nije ništa pogrešno i da imaju podršku.

“Ovi ljudi koji su šetali ulicama u dva navrata - ja sam se slučajno našla u jednim litijama jer sam išla na drugi deo grada – smatraju da treba da se sramotimo i da naše porodice treba da se sramote”, rekla je Barzut.

Petrović ističe da se priča o tome kako su aktivisti zviždali i dobacivali premijerki Brnabić na konferenciji o LGBT+ pravima, a treba da se priča o zakonu o istopolnim zajednicama i zakonu o rodnom identitetu.

Prema njenim rečima, država još uvek nije kapitulirala pred nasiljem i ima vremena da razmisli i redefiniše odluku o zabrani Prajda.

“Mi i dalje imamo pravo i na građansku neposlušnost i okupljanje i sve što nam jedna demokratska država omogućava”, kazala je ona, govoreći o slučaju da zabrana ostane na snazi.

Dragoslava Barzut navela je primere iz ličnog iskustva zbog kojih je LGBT+ zajednici neophodno da se bori za jednaka prava, počev od toga što njena partnerka, kada nema posao, ne može da ostvari zdravstveno osiguranje preko nje, a za zajedničku imovinu kaže - “ne znamo šta ćemo da radimo”.

“Kad se jedna od nas razboli, ne možemo da odemo da posetimo jedna drugu. Ukoliko se radi o nekoj operaciji ne odlučujem ja o tome nego njena primarna porodica, moram da molim njenu porodicu da me stavi na spisak da mogu da je posetim”, rekla je ona.

Kaže da se ljudi koji uživaju određeni korpus privilegija često nikad ne osveste kako je to kada tih priviliegija nema.

“Kada nemamo osnovna prava, naravno da smo ljuti i besni i da nam život nije lagan. Veliki broj ljudi u LGBT zajednici ima psihičke probleme, govorimo o suicidu mladih osoba”, rekla je ona.

“Ja uvek kažem da se nama uskraćuje pravo na porodičnost. Ne mogu da ostvarim ni jedno pravo iz korpusa porodično pravo, iako imam sve obaveze”, dodala je.