Gosti N1: Da sistem funkcioniše, roditelji dece iz Ribnikara, Dubone i Malog Orašja se nikada ne bi upoznali

"Ta noć još uvek traje i niko ni sada ne može da oseća manju bol. Da li su naa zaboravili? Pa kuću ubice još uvek čuva policija, a u školi u Duboni nema psihologa koji bi razgovarao sa decom. Sa decom koja su u osnovnoj školi koja su preživela masakr, koja svaki dan prolaze pored tog mesta gde se desilo masovno ubistvo. Nastavnici su ostavljeni na cedilu. gde je tu država. Isti slučaj je i sa decom koja su ranjena. Njih niko ih ne obilazi, niko i nije, koliko ja znam niko im i ne nudi nikakvu pomoć", opisao je situaciju za Njuznajt u selu Dubona šest meseci posle masovnog ubistva koje se desilo u tom selu.
On kaže i da je više puta dato obećanje da će psiholog doći u Dubonu, da deca i odrasli koji su doživeli traumu imaju sa kim da razgovaraju.

"To se nije desilo do danas, ali zato porodicu ubice štiti policija i oni imaju svu slobodu ovog sveta. Ja ne mogu da shvatim zašto svi nemaju isti tretman. Pa majka ubice je protiv jednog dečka iz Dubone podnela prijavu da joj je sasekao neki zasad voća i on je juče odveden u policijsku stanicu 29. novmbar na saslušanje. Ja sutra moram da idem u policiju jer je i protiv mene podnela istu prijavu. Ja tu ženu nisam nikada upoznao u životu. Sa druge strane imamo i činjenice, zbog kojih ministar poicije Bratislav Gašićne oseća nikakvu odgovornost, a to su da je ubica Uroš Blažić udario šamar službenom lice, saslušan je i pušten, činjenice da su on i njegov otac imali arsenal oružja kod kuće, da je bio nasilan, i nikom ništa", objašnjava Mladenović.

On kaže i da je nasilje svuda oko nas, da kriminalci posećuju škole, da se lepeza nasilja grana i pita se "gde je tu sistem".

"Da sistem funkcioniše roditelji dece iz Ribnikara, Dubone i Malog Orašja se nikada ne bi upoznali, a upoznali smo se sami. Jedino što bi nam posle svega dalo snagu da idemo dalje je da ljudi vrate poverenje u sistem, a to znači da neko odgovara za sve propuste koji su se desili. Na vlasti su tipovi koji nemaju nikakvu ili jako ograničenu odgovornost", smatra Mladenović.

Da je nasilje u svim porama i strukturama društva smatra i profesor Fakulteta za medije i komunikacije i otac učenice OŠ „Vladislav Ribnikar“ Žarko Cvejić.

"Moj laički sud je da je ovo društvo dugo dojeno nasiljem,  naročito zadnjih 12 godina. Sve se rešava nasiljem, a ne u okviru prava i zakona nego golom brutalnom silom. To smo videli juče u Bavaništu pored Pančeva gde su neki ljudi sebi dali za pravo da blokiraju kuću ženi koja nije mogla da odvede decu kod lekara jer je njen muž negde na nekom skupu. Policija je došla tamo posle sat vremena, pa mi kao da živimo Bankoku", smatra Cvejić.
Cvejić kaže i da je nasilje u Srbiji postala "normalna" stvar.

"Nasilje je svuda. Na medijima sa nacionalnom frekvencijom, u političkom diskursu, u obraćanjima najviših funkcionera prema novinarima, prema političkim neistomišljenicima, u tabloidima, političkim kampanjama. Nasilje je u Srbiji normalizovano, a plodovi toga su Ribnikar, Dubona i Malo Orašje. Imali smo ranije masovna ubistva, ali nikada nismo imali to u osnovnoj školi. Nikada nismo imali tako mlade žrtve i ubicu od 13 godina. Odmah sutradan imali smo još jedno masovno ubistvo u kojem je najstarija žrtva imala 25, a najmlađa 15 godina. Mi smo u dva dana izgubili 19 dece i mladih ljudi. I umesto da čitava zemlja stane, ne mi igramo košarkašku utakmicu, a u Ribnikar vraćamo decu samo sedam dana kasnije i to opet u sredu, istog dana kada se desio masakr. A što je još gore Dubonu i Malo Orašje ostavljamo u zapećku jer je to čak celih 30 kilometara od Beograda, pa kao da je  to na drugoj planeti", smatra on.

Cvejić kaže i da državi očigledno više odgovara da na naslovnicima i televizijama sa nacionalnim fekvencijama budu počinioci zločina.

"Prvo pravilo u svetu je se imena ovakvih zločinaca ne pominju da se od njih ne prave "zvezde". Ali kod nas su od njih od prvog dana pravljene zvezde. Mahalo se slikama, direktor policije je mahao spikom ubice , a deca koja su bila na tom spisku su mesecima dobijala pretnje. Sve je to moglo da se spreči ali nije jer državi to očigledno odgovara. Evo, pre neki dan kada se u medijima pojavila informacija da se od Srbije traži de fakto priznanje Kosova, na naslovnici jednog tabloida je objavljeno telo ubijene pevačice Jelene Marjanović. Tako se skreće fokus ljudi sa važnih stvari", objašnjava Cvejić.

Psiholog Aleksandar Kontić je objasnio da empatija dolazi sa dubokim osećajem zajedništva.

"Ljudskost, i to je empatija. Nema empatije ako je drugi neko rival ili konkurent. Pa onda ja nemam šta da delim sa njim. Utisnuto nam je da treba da okrenemo glavu na sve što je neprijatno, i zato onda nema kapaciteta da se saoseća sa traumom koju su deca, roditelji i svi drugi doživeli", objašnjava psihijatar.

On kaže da ljude koji su doživeli tako velike traume niko ne treba da "juri" da pričaju, već je potrebno da za njih budemo tu.

"Tramuma se potisne, ali mi za njih moramo biti tu. Da ćutimo sa njima i da im kažemo ja sam tu, tu sam da te čujem kada budeš želeo nešto da kažeš.  Odrasli ljudi zbog traume ne mogu rečenicu da sastave. Uvek moramo biti tu sa onim najboljim što imamo za te ljude. A mi kao društvo to nemamo", objašnjava Kontić

On ističe da onog trenutka kada roditelj unese u kuću naslovnicu na kojoj su tri ključne reči nasilje, sve ono što nije ljudsko postaje "ljudsko".

"Tog trenutka gubimo kriterijume, ne pravimo razliku između onoga šta je dobro, a šta zlo. Ovo što je majka nastradalog Andrije Čikića uradila je jedan veliki vid borbe, Jer, nekada ne možemo da se odbranimo od zla ali možemo da se borimo protiv njega", zaključio je psihijatar.

Pogledajte još: