Neko ponovno ujedinjenje zemalja bivše Jugoslavije nije moguće, a ne zna se ni kome bi to koristilo, slažu se istoričari Predrag Marković i Hrvoje Klasić. "Te federacije kad se jednom rastave, uglavnom se nikad ne sastave", kaže Marković u emisiji "Da razumemo". "Probali smo dva puta, nije išlo, i ne samo što nije išlo, u teškoj i dubokoj krvi se razorilo. Očigledno da postoji neka sistemska greška koju ne treba zanemarivati", dodao je Klasić.

Novembar 1918. bio je prepun događanja koja će ustrojiti istoriju Balkana do kraja 20. veka. Posle pobede srpske vojske i kraha velikih carevina, zavladala je euforija južnoslovenskog ujedinjenja, ali istovremeno su se pokazali i raskoli koji će se kasnije ispostaviti kao nepremostive prepreke. Vek kasnije, Balkan se i dalje slikovito opisuje kao Bure baruta. Da li istorija može da pokaže u kom pravcu treba uređivati odnose da naredne generacije ne bi preživljavale iste greške?

„Slovačka i Češka imaju odlične odnose, pa se nikad neće ujediniti, osim u okviru EU. Uglavnom, te federacije kad se jednom rastave nikada se više ne sastave. Drugo je pitanje kome bi to sada išlo naročito na ruku. Imate zemlje poluispražnjene, Hrvatska je polupusta, prema tome, neće biti za koju deceniju ko da ulazi u sukobe. To će biti zemlje sa starijim stanovništvom čiji će potomci živeti u zapadnim zemljama“, kazao je Marković.

Klasić navodi da se ne zna da li ima kapaciteta za neke nove sukobe.

„Da li ima kapaciteta, ne znamo, ali da nema volje i nema potrebe, ja bih se složio. Probali smo dva puta, nije išlo, u teškoj i dubokoj krvi se razorilo. Očigledno da postoji neka sistemska greška koju ne treba zanemarivati. Ja mislim da to ne mora biti prepreka. Postoje komšije koji bi vam dali krv ako treba, ja živim za takvu okolinu. Ne trebamo da živimo u istoj kući, puno bolje da živimo kao normalni ljudi, da se pomažemo, što i radimo – kada su poplave, zemljotresi, i tako bi trebalo da nastavimo“, rekao je Klasić.

I dodaje – „Kada Srbija odluči da uđe u EU, da ćemo tada još bolje sarađivati, i to je po meni budućnost“.

A vek unazad, u novembru 1918, kao na filmskoj traci smenjivali su se događaji koji će kulminirati 1. decembra u kući Krsmanovića u Beogradu stvaranjem Jugoslavije. Tih dana očigledni su postali i temelji ne samo buduće države, nego i budućih raskola na Balkanu. Pa se postavlja pitanje – da li je bilo dobro raditi to 1918. godine?

„To vam je kao razvod braka, niko se ne venčava sa idejom da će se razvesti. Jugoslavija, ako je poredimo s brakom, jogoslovenski narodi su se dva puta venčavali i razvodili. Iz propasti braka ne može da se kaže da je venčanje bilo propast, te iz propasti države ne može da se kaže da je njen nastanak bio pogrešan“, naglasio je Marković.

Klasić, takođe, nastavlja poređenje Jugoslavije i braka.

„Ali, u brak se ulazi kada jedna osoba voli drugu, kada je poštuje, bez skrivenih namera, a bojim se da se to nije dogodilo u ovom slučaju. Taj novembar 1918. je pokazivao da previše toga nije baš onako kako bi trebalo biti. Previše je ukazivalo da previše važnih subjekata, brojne stranke, nisu bili najzadovoljniji. U principu, ti loši temelji će se pokazati u toj budućoj nadogradnji te države“, dodao je Klasić.

Neki analitičari će reći da se Srbija postavila autoritarno.

„Srpski političari nemaju nikakva iskustva sa složenom državom. Srbija je homogena država i za srpske političare je tada federacija bila nešto strašno. S druge strane, hrvatski političari imaju jednu opsesiju očuvanjem neke vrste hrvatske autonomije, samostalnosti… Susrele su se dve potpuno različite politike“, pojašnjava Marković.

Svetozar Pribićević, koji je igrao značajnu ulogu u danima stvaranja zajedničke jugoslovenske države, je bio centralista, priča Marković.

„On je inače veliko zlo te države, jer je on srpski političar, ni on ni kralj nisu baš znali o hrvatskoj političkoj sceni puno, a u to vreme je Pribićević vatreni centralista. Tu je bilo nekih izgovora. npr. oni su smatrali da je država jača ako je centralizovana… Sticaj nesrećnih okolnosti je bio veliki. Braća Radić koji su postali vođe hrvatskog naroda su demagozi i ponašaju se antidržavno, antisistemski. A sa hrvatske strane gledano, kralj i Pašić su ukinulu sve elemente hrvatske državnosti, kao i u Crnoj Gori, i to je nešto što je mnoge iznenadilo“, naveo je Marković.

„Jugoslovenstvo koštalo“

Prema njegovim rečima, fanatično jugoslovenstvo kralja Aleksandra je skupo koštalo njegove narode.

„Jer on je izgleda verovao da će to biti entički jedan narod. Ali je problem da i ako je jedan narod, da li treba da imaju neku vrstu autonomije. I oko toga se vodila rasprava sve vreme u doba postojanja kraljevine i na kraju je 1939. Hrvatska dobila tu autonomiju. A Drugi svetski rat je uništio zemlju“, kazao je Marković.

I dodaje – ne bismo znali kako bi se razvijali odnosi među državama da se nije desio taj bratoubilački rat.

Klasić naglašava da su se od 1914. godine stvari „filmski brzo razvijale“.

„I kada govorimo o drugoj strani Drine, govorimo o dve grupacije političkih elita, jedni su u emigraciji, oni uz podršku srpske vlade osnivaju jugoslovenski odbor, i oni će pregovarati u nekoliko navrata, poznata je Krfska deklaracija, o tom budućem ujedinjenju. Druga grupa elita je ona koji su ostali u Austrougarskoj, koji smatraju da prvo treba doći do stvaranja nezavisne tvorevine u okviru Austrougarske monarhije koja bi pregovarala posle sa Srbijom“, priča Klasić.

A do leta 1918. zapadni saveznici nisu bili načisto šta raditi sa Austrougarskom, dodaje.

„Brzina događaja je presudila. Tu je i tajni londonski ugovor kojima se Italiji obećavaju delovi Hrvatske, što će sve uticati na hrvatske političare da razmišljaju o mogućem ujedinjenju“, kazao je Klasić.

Neiskustvo sa složenom državom

Prema rečima Markovića, mnogi srpski političari su bili za federaciju.

„Međutim, dva najmoćnija – kralj Aleksandar i Nikola Pašić su bili protiv. A Pašić je bio sklon tim manipulacijama u parlamentu. Loš predznak je bio da se Ustav donese na prevaru, da se pravi bez drugog najvećeg naroda. No, Pašić je razumeo da je ta skupština samo Srba. Međutim, višenacionalna država je mnogo komplikovanija nego što je on razumeo. A kralj Aleksandar je bio uskogrud i nesklon bilo kakvom kompromisu“, rekao je Marković.

No, trijumf srpske vojske u Prvom svetskom ratu je bio veliki.

„Trijumf srpske vojske je bio toliki da su Pašić i kralj smatrali da mogu da imaju ‘carte blanche’ da prave državu kakvu hoće. Ali, glavni je problem njihov neiskustvo sa složenom državom. Jugoslavija je tako složena da je pitanje da li bi se iko snašao s tako komplikovanom državom. Nisu pravili razliku jednostavne države, kakva je bila Srbija, sa složenom, kakva je bila Jugoslavija. Nisu znali kakve su različite političke kulture u svim tim zemljama“, naglasio je Marković.

Kralj Aleksandar, koji je, kako je rekao, hteo posle 1899. godine da stvori nov narod, žrtvovao bi za to i srpske tradicije.

„Kako kaže ona šala, on je dve srpske kraljevine dao za Jugoslaviju – Srbiju i Crnu Goru“, dodao je.

To je bila jedna složena zajednica naroda koji se međusobno nisu poznavali, rekao je Klasić.

„Mobilnost je bila minimalna, govorili su istim ili sličnim jezikom, ali više od toga jedni o drugima nisu znali. Sve su to periferije velikih carstava, ne samo u fizičkom smislu, i svi krajevi dolaze s bitno različitom strukturom. Tako da, svako je došao s nekim očekivanjima koje je temeljio na onom što su znali pre toga“, naveo je Klasić.

Žurilo se Hrvatima, dodaje, da uđu u tu zajednicu.

„Hrvati su bežali od činjenice šta će biti s njima ako se Austrougarska raspadne a oni ne uđu u zajednicu s nekim. A s kim nego sa Srbima, koji su braća, pobednici u ratu. S druge strane, imate opasnost od Italije… A političke elite su bile za ujedinjenje ali na drugim principima. Hteli su dogovor ne samo o ujedinjenju, nego i o funkcionisanju države – i tu je zapravo zapelo“, predočio je.